Potpirivanje ksenofobije

Uspeli smo! Mala, ali eminentna grupa stručnjaka, strateški skrivena u jednoj šidskoj prodavnici, otkrila je sve o virusu zbog koga – što od straha, što od groznice – drhti čovečanstvo. Ma i bolje od toga – ti su ljudi otkrili izvor svih srpskih problema, ništa manje. „Juče smo otišli do prodavnice, i žena koja tamo radi rekla je da smo mi izvor virusa. Rekla nam je i da – izvinite na izrazu – odjebemo, jer donosimo sve najgore u ovu zemlju“, kaže Emina K. Emina K. i njene tri ćerke, stare taman toliko da nam se motaju oko nogu tokom razgovora, ne dele slučajno prvo slovo prezimena sa onim poznatijim K, Jozefom. I one su godinama za nešto krive, a o detaljima krivice i postupka malo znaju. Izvesna je samo kazna. Eminin sirijski dom srušila je artiljerija ili avijacija, pa je sa roditeljima otišla za Jordan. Tamo je studirala jezike i udala se. Jordan nije bio loš, ali nije bio ni dom, pa se vratila kući. Vrtlog pobunjeničkih grupa, sirijske vojske koja se bije sa pobunjenicima, drugih vojski koje se biju sa sirijskom, i trećih vojski koje se biju sa tim drugima, nije, dozvolićete, najbolje mesto za gajenje ćerki, pa je 2019. Emina ponovo pošla u izbeglištvo, drugim putem, preko Turske, Grčke, Makedonije, Srbije. Cilj puta je Holandija. Emina ima 26 godina, i sa njom razgovaramo u Prihvatnom centru „Šid – stanica“. Taj je poseban po tome što je namenjen porodicama, pa je u njemu u četvrtak, među 226 prisutnih, bilo devedeset dvoje dece. Mimo toga centar ima uobičajen dekor, poput postera Crvenog krsta sa fotografijama ljudi koji traže ćerke, majke, muževe, braću, cele porodice. I plakate koje nevoljnike obaveštavaju o keš-karticama kojima ih snabdeva Evropska unija. Te bi plakate pre trebalo lepiti van prihvatnih centara, jer je mnogi Srbin ubeđen da osobno plaća tu kraljevsku apanažu u rasponu od 3.000 dinara za pojedince do 12.000 dinara za porodice sa šestoro i više dece. Mesečno, dakako. Između tih i mnogih drugih postera sa uputstvima o ponašanju, ljudi pokušavaju da žive, čak i da se osmehuju. Deca su vesela i radoznala, jer su deca uvek vesela i radoznala. Devojčica u galopu uspeva da nam, sva važna, objasni kako uzima „brufen“ zbog bolnih zubića. Druga, sa osmehom koji njenim evropskim vršnjakinjama garantuje reklame za čokoladu u detinjstvu i naslovne strane modnih časopisa kasnije, zaustavlja trk da nas pita kako se zovemo. Ne ko smo, šta smo, nego kako se zovemo, jer to je za igru dovoljno. Slika i ona nas, kada već mi slikamo njih. Možda je baš neka od njih dve do juče pomagala u dezinfekciji centra. Kažete „virus“? Naši gosti združenim snagama su odbili njegov napad. „Nekoliko dana pre nego što je proglašeno vanredno stanje, organizovali smo sastanak celog kampa, da znaju šta se dešava u svetu i Srbiji. Nakon razgovora ljudi su se samoinicijativno prijavljivali da pomognu. Imali smo tim koji je kontrolisao kapiju, tim koji je čistio toalete dva dodatna puta dnevno, timove sa dezinfekcionim sredstvima i decu koja su dezinfikovala kvake i slične kontaktne površine. Ni za vreme vanrednog stanja, ni do sad, nismo imali nijedan slučaj kovida-19. Bez njihove svesti i pomoći, to ne bi bilo moguće. Nije bilo lako objasniti zašto im je zabranjen izlazak, ali prihvatili su – niko nije pokušao da napusti centar“, objašnjava Vladimir Šulović, šef smene u Prihvatnom centru „Šid – stanica“. Ovde valja zastati na trenutak. Tokom vanrednog stanja svima su nam pucali živci, a bili smo u svojim gradovima, u svojim kućama, i mogli smo napolje, makar i ograničeno. Migranti su proveli dva meseca iza ograda, u kampovima, daleko od gradova do kojih žele da stignu. Pa ipak – u Prihvatnom centru „Šid – stanica“ nije bilo nijednog ozbiljnog incidenta. Nema ih ni inače. „Godinu i po dana radim ovde. Jesmo u više navrata zvali policiju, ali tada su povod bile čarke između porodica, koje su karakteristične za sve oblike kolektivnog smeštaja – ili se deca potuku, pa se roditelji umešaju, ili se neko žali na upotrebu toaleta, ili se neko napije. To su normalne stvari za život jednog centra. Najveći deo tih incidenata rešavali smo sami uz saradnju ostalih gostiju Centra. Čak i kada smo zvali policiju, problem je rešavan brzo i lako. Nikada niko nije bio teže povređen, nikada nije bilo potrebe da neko leži u zatvoru, i nemam podatak da je bilo ko iz ovog centra napravio problem u Šidu“, podvlači Šulović. Glede šidske opštine, i incidenata o kojima su režimski mediji gromopucateljno izveštavali nakon što je vlada rešila da tamo rasporedi vojsku, izvor NIN-a iz jedne državne institucije podseća da je Šid prirodna stanica na migrantskom putu ka Zapadu. „LJudi na putu ostanu bez novca, budu i opljačkani, i onda prolazeći ka Hrvatskoj, u okolnim selima poput Batrovaca ili Ilinaca, ukradu neki veš, uzmu iz bašte ili prespavaju u kući. To se dešava godinama, i to policija može da reši. Desi se i da neko ukrade nešto u trafici ili u nekom od samačkih centara ukrade drugom migrantu telefon, pa izbije tuča. U odnosu na broj ljudi koji je prošao kroz Srbiju – a tu je sada već reč o broju od sedam cifara – incidenti su relativno beznačajni“, kaže izvor NIN-a. Isti izvor nekoliko puta tokom razgovora ponavlja da je „marketing“, pa i „suludo“ rešavati takve probleme vojskom. „Kada je ukinuto vanredno stanje, očekivalo se naglo napuštanje centara. Odluka da se to kontroliše ima smisla i zbog epidemiološke situacije, ali prosto – to nije posao za vojsku. Opštini Šid treba asistencija, mala je, a ima tri centra, malo je i zaposlenih u njima, pogotovo u samačkim centrima, koji su izazovniji za rad, ali ništa nećemo postići time što ćemo mesec dana držati vojsku, a posle izbora pustiti da teče po starom. Biće u Srbiji nekoliko godina osam do devet hiljada migranata, nekad malo manje, nekad malo više. To će da traje, i ovakvo rešenje je suludo“, zaključuje izvor NIN-a, koji je hteo da ostane anoniman. Put od suludog ka bolesnom ogradiće žica. Ministarstvo odbrane 15. maja je objavilo „Javnu nabavku za isporuku materijala za izradu žičane ograde“. Premijerka Ana Brnabić rekla je 21. maja da ne zna da li će se tom žicom ograđivati migrantski centri. Zato citiramo: „Predmet javne nabavke broj 52/2020 su dobra... za potrebe izrade žičane ograde oko prihvatnih centara i centara za azil u 2020. godini“, piše u odeljku jedan, tačka tri, dokumenta dostupnog na veb-sajtu Ministarstva odbrane. Onda ide nabrajanje – 2.420 kilograma žilet žice, 1.521 metar rebrastog gvožđa u šipkama, pedeset kilograma pocinkovane žice. Ovime se prihvatni centri pretvaraju u koncentracione logore. Srpskom tretmanu migranata od 2012. može se štošta zameriti, ali i takav je bio bolji od tretmana u zemljama okruženja. Otkud zaokret? „Deo opozicije, a tu pre svega mislim na Dveri i Dosta je bilo, počeo je pre par godina da koristi strah od migranata kao sredstvo za borbu protiv vlasti, pothranjujući glasine o tome da Vučić tobože namerava da naseli milion migranata u Srbiju, finansira ih i naseljava u prazna srpska sela. Vlast je očigledno registrovala da je ta priča počela da nalazi uporište u jednom delu birača, i rešila je da reaguje na uobičajeni način – preotimanjem teme od opozicije, tako što će, uz minorne korekcije, i sama propagirati strah od migranata, i to mnogo glasnije”, smatra sociolog Dario Hajrić. U ovom slučaju, to je izuzetno opasno, jer su lažne vesti o migrantskoj lavini već dugo u opticaju. „Klikove najviše privlači strah. Ako izmislim da je migrant napao nekoga i ne navedem nijedan dokaz ili izvor, to će svejedno pročitati i podeliti više ljudi nego ako navedem istinit podatak da je u 2018. godini u Srbiji azil tražilo samo 292 osobe, a da su ga dobile samo 24”, dodaje Hajrić. Prošle godine, reč je bila o 252 zahteva, od kojih je 35 odobreno, piše u ovogodišnjem izveštaju „Pravo na azil u Republici Srbiji“ Beogradskog centra za ljudska prava, sastavljenom prema podacima MUP, Kancelarije za azil i Visokog komesarijata UN za izbeglice. Takva vest nema šanse pored bizarne mape koja se ovih dana pojavila na Tviteru. NJome se tvrdi da, pazite sad, migranti iz Sirije čine 4,4 odsto stanovnika Srbije. To bi značilo da ih u Srbiji trenutno ima preko 300.000. Prema Komesarijatu za izbeglice, prema svim drugim izvorima, prema stvarnosti, u Srbiji se trenutno nalazi oko 7.500 migranata. „Jedno je kad ksenofobiju potpiruju grupe na Fejsbuku, a drugo kada njome počne da se bavi SNS koji kao resurse ima državni aparat, desničarske plaćenike i ogromnu propagandnu mašineriju. Kao da gledamo akciju u odbojci – desničari poput Levijatana primaju servis Dveri sopstvenim ksenofobnim ispadom, režimski mediji dižu predsedniku loptu na smeč praveći od migranata ’problem’ koji neko treba da reši, i na kraju Veliki Vođa poentira lično šaljući vojsku u Šid ’da zavede red’. Pošto iza sva tri koraka stoji vlast, opozicija je ponovo marginalizovana i ima samo dve mogućnosti – ili da pohvali vlast zbog preterane reakcije u Šidu, ili da zahteva još ekstremnije rešenje, s tim da onda mora da pređe sve granice i traži logore i deportacije. Po nabavci tona bodljikave žice, reklo bi se da vlast ima odgovor i na to. Obe strane bez ikakvih skrupula manipulišu strahom od migranata, igrajući partiju šaha u kojoj su figure živi ljudi.“ U toj igri režimu kontrola nad medijima omogućuje da emituje čak i kontradiktorne poruke, već prema taktičkom opredeljenju. „Bude li i dalje pritisaka sa desnice, Vučić će nesumnjivo nastaviti da preuzima tu temu ograđivanjem azila bodljikavom žicom, paradiranjem s dugim cevima, tolerisanjem sopstvene desničarske pešadije i drugim demonstracijama moći da bi se prikazao kao ’zaštitnik naroda’. Ima luksuz da istovremeno šalje čak i međusobno isključujuće poruke, i da pojačava onu koja je u datom trenutku isplativija. Isto smo gledali i tokom vanrednog stanja, kada smo iz njegove orbite praktično istovremeno dobijali i poruke kako je virus bezopasan i kako će nam manjkati grobnih mesta. Sada se taj pristup primenjuje na migrantima. Vlast može i da u spoljnoj politici priča kako brine o migrantima, a da za domaću publiku pokazuje mišiće i hrabro rešava ’problem’ kojeg zapravo nema”, zaključuje Hajrić. Nikola Kovačević, pravnik Inicijative za ekonomska i socijalna prava A11, podseća da za angažman vojske u Šidu ne postoji ni pravni izgovor. „U našem pravu svrha vojske jeste da štiti od spoljnih neprijatelja i da bude angažovana u vanrednim situacijama kada je ugrožen opstanak nacije. U šidskim kampovima nalazi se oko hiljadu i po ljudi. Policija se angažuje i za daleko brojnije skupove, i za utakmice visokog rizika.“ Kovačević se pita i zašto vojska nabavlja žičanu ogradu, kada kretanje i regulisanje statusa stranaca u Srbiji nije njena nadležnost. „Osim ako se ne prave planovi da u budućnosti migrante kolektivno lišimo slobode. Ako imate bodljikavu žicu, to više nisu prihvatni, već pritvorski centri. A Mađarska je zbog toga već proglašena odgovornom pred Evropskim sudom pravde. Grčka je barem deset puta u prethodne tri godine proglašena krivom za arbitrarno lišenje slobode. Postavlja se i pitanje da li Srbija i dalje ozbiljno razmatra da postane članica Evropske unije, jer su upravo njene institucije pokrenule postupke protiv Mađarske. Kada bi ona danas imala status kandidata, mislim da u postojećem stanju ne bi otvorila ni nulto poglavlje.“ U svemu ovome, dakako, ne treba zaboraviti ni licemerje ili nemoć, zapravo i jedno i drugo, same Evropske unije. „Unija gleda kršenje ljudskih prava, sistematsko zlostavljanje, kolektivna proterivanja na svojim spoljnim granicama, na grčko-turskoj, na razmeđi Italije i severa Afrike, na granici Srbije i Hrvatske. Jasno je da teži tome da broj dolazaka smanji, kako joj se ne bi ponovile 2015. i 2016.“ Gde su Emina K. i njene ćerke u svem tom zlu? U centru „Šid – stanica“ oseća se bezbednom. Na ulici baš i ne. Pre nekoliko dana u Beogradu je napadnut njen prijatelj. Ipak pomirljivo kaže da su mnogi ljudi dobri, a da loših ima svugde, da je svesna da je Šid mali, da svako svakog zna, i da je njena pojava ljudima čudna... „Možda je sve to zbog predstojećih izbora u vašoj zemlji.“ Čak i to zna. U međuvremenu rado priča kako je njene ćerke obradovao čovek koji ih je u parku ljubazno pozdravio sa „selam alejkum“. U Holandiji bi htela da radi za humanitarnu organizaciju. Zna koliko izbeglice trpe, primećuje uz dašak ironije. Jedna Eminina ćerka želi da postane balerina, a druga gimnastičarka. „Sanjam da završe škole. Trčim za njihovim snovima. Želim da budu ono šta žele.“