Na političkom tržištu sva roba je falš

Kriza izazvana virusom kovid-19 pokazala je svu destrukciju komunikacije čoveka i prirode. LJudi su u želji za proizvodnjom često nepotrebnog bogatstva devastirali prirodu do krajnjih granica, čovek je došao do granica planete u želji da je maksimalno iskoristi. Rastom bogatstva rastu nejednakosti i unutar zemalja i među njima. Neki jedu bifteke i jastoge, a neki slepe miševe i samo smo pred bogom i virusima svi jednaki. Prirodna ravnoteža je poremećena i sada se videlo da je to opasnije nego što smo mislili. Meni se čini da su virusi počeli da se nastanjuju kod ljudi zato što je životinja sve manje i manje, objašnjava u razgovoru za NIN Miodrag Zec, doskorašnji redovni profesor ekonomije na Filozofskom fakultetu u Beogradu. On kaže da posledice ove krize mogu svet odvesti u još goru destrukciju, ali isto tako mogu da posluže i da se sistem u kome živimo resetuje. „Uporediću to sa čovekom koji je preživeo težak infarkt i koji je nakon toga odlučio da promeni stvari koje su ga dovele u to stanje. To je sada potrebno, da se sruši profitni sistem za javne službe pošto se on pokazao kao nedelotvoran. Suština je da ne možeš neku javnu službu formirati tek kada ti ona zatreba, tada je kasno. Kasno je formirati vatrogasnu jedinicu ako nešto već gori. Ona mora da postoji uvek, najrentabilnija je kada je ne koristiš, ali mora da postoji, bez obzira na to što imaš trošak za njeno održavanje, a nemaš nikakav profit. Isto tako svet mora da shvati da je toliko povezan da u slučajevima katastrofe ne može da podiže granice i time rešava problem. Nemoguće je da u jednoj zgradi četvrti sprat gori, a na trećem je čist hodnik. Ništa se neće rešiti zatvaranjem granica i podizanjem zidova, jer će oni koji su namerili da dođu, doći ovako ili onako. A ako im braniš, rizikuješ da dođu oni najopasniji i najradikalniji. Ako smo izabrali sistem demokratije, onda ga dovedimo do stabilnosti. Ako smo izabrali model institucionalne vlasti onda gradimo institucije, a ne težimo personalnom modelu vladavine. Najlošije je rešenje ako tvrdimo da želimo institucije, a vladamo personalno. Na papiru promovišemo podelu vlasti, a u stvarnosti imamo vođu koji intubira i porađa. Da bi sistem funkcionisao, društvo mora da veruje da organizacija ima smisla, da ona postoji zbog naše dobrobiti a ne da represijom teraš ljude da poštuju mere“, ističe profesor Zec. Da li se nama sada obija o glavu alavost i nebriga o svemu što ne donosi profit? Model komercijalizacije je otišao u svoju krajnost. Ne ulaže se ni u šta što se ne može prodati i ova kriza je pokazala svu naopakost toga. Pokazalo se da se u neke stvari, ipak, mora ulagati, bez obzira na to što se one ne mogu komercijalizovati. Mi smo se sada suočili sa posledicom nedostatka fundamentalnog znanja, i prirodnog i filozofskog. Čovek se drznuo da pređe granicu dozvoljenog, a istovremeno nije razvijao fundamentalna znanja kako da se zaštiti. I došli smo do sulude situacije da čovek može otići na Mesec, ali zato nema odgovor na naizgled jednostavna pitanja - odakle virus, kako se sprečava, kako se leči, kako se neutrališe... Izloženi smo jednoj potpunoj konfuziji da ceo svet ne može da odgovori na takva pitanja. U trci za komercijalnim efektima, i proizvodnje i znanja, zaboravili smo na fundamentalna znanja i sad kad je došao đavo po svoje, imamo na hiljade škola za menadžment, ali ugašeni su instituti za biologiju. Fundamentalnu nauku niko ne finansira jer nije isplativa, a sad najjasnije vidimo da upravo ona odgovara na ova pitanja. I rezultat toga je da scenom defiluju razni političari i priučeni stručnjaci, ali zato nemamo naučnike, nema virusologa. I pošto ne možeš da identifikuješ odakle je i kakav je virus, ne preostaje ti ništa drugo nego da zatvoriš ceo svet u karantin. Karantin je stvar iz srednjeg veka. Ispade da su u ovoj krizi gore prošle zapadne zemlje, bez obzira na to što su daleko bogatije i organizovanije. Liberalni model uz sve svoje prednosti ne rešava stvar javnih službi. Cela priča o tome da su istočne zemlje bolje prošle u ovoj krizi proističe iz činjenice da u njima postoje ostaci komunističkog sistema koji je razvijao javne službe. Na Zapadu možeš sve da napraviš, veštačke organe, ali samo ako imaš para da to platiš. Ako imaš novca sve može, ali ako nemaš, nema ni elementarne primarne zdravstvene zaštite, a to je suludo. Suludo je da možeš da proizvedeš veštačke organe, ali nema maski. Zato što si napravio sistem u kojem javne službe, pošto donose trošak umesto profita, nikome ne trebaju. Drugo, neke doktrine očigledno nisu dobro promišljene. Globalizacija je smišljena sa idejom da sirotinja radi, a bogati ubiraju dividende, a sada to stiže na naplatu. Kina je izgleda jedini dobitnik globalizacije, pristali su na tu mantru, godinama radili, trpeli i plaćali cenu toga, ali su u međuvremenu savladali lekciju i sada imperija uzvraća udarac. Amerika je istovremeno, vođena devizom da će ona ubirati dividende, izgubila proizvodnu sposobnost, jer je želela da ona proizvodi samo ono što je najisplativije, softvere i kontrolu, i sada se dovela u situaciju da joj umesto softvera trebaju maske, a maske su u Kini. Kada izgubiš bazu, kada ne možeš proizvesti elementarnu stvar, onda postaješ zavisnik. Prednost Amerike je što je bogata, ima sposobnost da usisa znanje, ima dolar kao svoj najvažniji proizvod, ali kada se pojavi kriza kao ova, ispostavi se da nema respiratore i maske. I sad se najveća velesila, Amerika, trese, jer ne može da nabavi maske. Pa zar nije logično da ona ima vojno skladište maski, ako one uopšte nečemu i služe, ali problem je što ni to ne znamo. Nismo ulagali u znanje, pa sada nemamo tog ko će da nam sa sigurnošću tvrdi šta je potrebno, nego jedan dan - stavljaj masku, drugi dan - skidaj. Koliko je ovo uzdrmalo i globalizaciju, ali i demokratiju? Ozbiljno. Vi imate u ovim perifernim zemljama žal za tiranijom, svi jedva čekaju vođu, da on sve reši, da radi sve ono što ne bi trebalo da radi u jednom demokratskom poretku. I svima je to dobro. A nije dobro. Raspravljamo oko odgovora na pitanja da li je tiranija bolja od demokratije i da li je državna privreda bolja od privatne. Ali ne izgleda li da se ta dilema i nameće zato što demokratski poredak pokazuje svoje najslabije tačke i najlošije lice? Političari žele što više vlasti. I na ovim prostorima, ali i u celom svetu. I Tramp želi da unizi institucije, i on izbacuje novinare sa konferencija za štampu. Razlika je samo što zbog ukorenjenog sistema i jačih institucija tamo imaju veću šansu da mu se odupru, pa on ne može baš da vuče za uho sudiju Ustavnog suda, ali svakako pokušava. Došli smo do toga da vrednosni sistem na kome počiva ova civilizacija preispitujemo u ekstremnim situacijama i ne radimo to hladne glave. A preka rešenja su najopasnija, jer nas vode težnji da vanredno stanje preraste u redovno. Problem je što nam je pukao omotač društva, a to je javno mnjenje, institucije i vrednosni sistem, a kada nema javnosti put do istine je nemoguć. Cela socijalna biosfera je u problemu, a ljudi nisu svesni koliko je opasno kada iznuđena rešenja postanu pravilo. Često su u strahu spremni da slobodu žrtvuju zarad sigurnosti. Vlast proizvodi stvarnu ili lažnu sigurnost, a ljudi će zarad toga žrtvovati slobodu, nesvesni da jednom izgubljena sloboda teško može da se vrati. Ali šta su mogli ako strahuju za život? Šta je bila alternativa? Alternativa je da imaš sistem koji funkcioniše. Da imaš uhodane i razrađene kontrolne mehanizme, da imaš senzore koji će alarmirati pravovremeno da nešto nije u redu. Ako u redovnom stanju imaš te mehanizme i senzore, onda kada dođe do vanrednog stanja, odnosno do neke katastrofe, ti mehanizmi te upozore na vreme. Oni se u regularnim uslovima ne vide, ali postoje i služe da identifikuju požar i da ga gase dok još nije kasno. Umesto toga, mi imamo sistem koji u trci za profitom izbegava ulaganje u neke bazične troškove, u te mehanizme i senzore koji daju dugoročnu stabilnost, a onda kada nastupi kriza, njena sanacija nas košta više nego da smo 100 godina ulagali u senzore. Sistem raspodele je poremećen i sada nam se to sve vraća kao bumerang. Stiže na naplatu filozofija da će Kinezi proizvoditi, a Amerikanci sedeti na Volstritu. Što se onda čudite otkud žal za tiranijom i opasavanje u sopstvene granice? Zato što smo tiraniju već imali i nije bila dobra. Ona je prirodno ustupila mesto demokratiji, jer je to sistem u kome postoji vertikalna prohodnost, koji omogućava da se izvuče maksimum mogućnosti iz pojedinca. U kome onaj iz Tutina ode u Oksford, a onaj iz Titela u filharmoniju, ako vredi. To je najveća prednost demokratskog poretka, ali se to zaboravilo. Nažalost, mi Srbi niti radimo na tome da identifikujemo pojedinca i ulažemo u njega, a i kada se on sam nekako probije, mi se ne trudimo da ga zadržimo. Pogledajte samo ko čini naš krizni štab, uglavnom ljudi pred penzijom. Negujemo lažne vrednosti i preziremo znanje, a kada đavo dođe po svoje pitamo se gde su nam lekari. Pomenuli ste žrtvovanje slobode zarad sigurnosti. U Srbiji se često govori o ćutanju elite, pa i sada se vodila polemika da li je iza donetih odluka stajala struka ili politika. Da li elita ćuti, i zbog čega? Prosvećena i funkcionalna država favorizuje znanje više nego političku podobnost. Da bismo saznali ko je stvarna elita nije dovoljan formalni spisak, već je nužno postojanje kritičke javnosti, da se mogu čuti sva mišljenja, što u autoritarnim porecima nije slučaj. Neki intelektualci nastupaju kao slobodni građani i kritički služe istini, a drugi zbog neodoljivosti koje nosi politička podobnost i pripadajuća sinekura optiraju podanički komfor. Ključni je problem i u svetu, kod nas posebno, da li se stimuliše podaništvo ili otvara prostor za slobodno mišljenje i građansko dostojanstvo. Kvalitet poretka zavisi od toga da li vlast želi čuti istinu ili samo aplauze i klicanje. Kako se EU ponašala tokom ove krize? Bilo je mnogo zamerki na manjak solidarnosti a višak nesposobnosti. EU je nastala na fluidnoj ideji, a cementom koji bi je vezivao niko se nije bavio do sada. Ne može Evropa funkcionisati bez identiteta, baš kao što nije mogla ni Jugoslavija - ni kraljeva, ni Titova. Niko nije pokušao da stvori taj identitet, napravljena je kao tehnička tvorevina, i ne umanjujući značaj slobodnog protoka robe, kapitala pa sada i ljudi, vidimo da to nije dovoljno. Nema identitet i nema zajedničke mehanizme funkcionisanja javnih službi. Čemu služi onolika evropska administracija, ako ne tome? Kao i svaka administracija, proizvodi sama sebi delatnost, jer ako bi rešavala probleme ispostavilo bi se da imaju višak. Ali, nema vezivnog tkiva među članicama i očigledno je da se ne može ići u pravcu ujedinjene evropske države. Budžet EU je izgleda toliki da može da služi samo finansiranju sve skuplje administracije. Uostalom, EU je napravljena kao projekat pacifikacije Evrope i to je jedino i uspelo, nisu se do sada još pobili. Ali na svemu ostalom se nije radilo, zato i imamo trivijalnost da svaka i najmanja turbulencija završi zatvaranjem granica i cela ideja o ujedinjenoj Evropi se sruši. Čim je nastala kriza, svi su se spakovali i krenuli kući, u matične zemlje. I niko ih nije zaustavljao, naprotiv. Ali ne mora ovo da bude njen kraj, jer evropske države pojedinačno ne mogu opstati. Samo ujedinjena Evropa predstavlja pandan Americi i Kini kao ekonomski, politički i vrednosni obrazac. Otkud vama toliki optimizam da se nešto može popraviti i da se neke lekcije moraju naučiti, kada nam je kriza iz 2008. pokazala da se ništa nije naučilo? Ovo je ozbiljnija situacija. Onda se sve moglo sanirati javnim novcem, štampanjem para i finansijskom sanacijom, a ovo ne može. Sada je neophodno znanje da se napravi vakcina, potrebni su stručnjaci kojih nema. Oni se ne mogu regrutovati kao članovi partije, možeš ih skupiti na mitingu, ali ne mogu uhvatiti virus, ne mogu dati odgovore koji su potrebni. Za kreiranje fundamentalnog znanja potreban je novac, ali i vreme koje je neobnovljiv resurs. Nažalost, vreme je sada u trci za lekom ključni resurs. Da li će ovo iskustvo poslužiti i za raspravu koliko je važna država, pa i državno upravljanje strateškim resursima? Država je sama strateški resurs. Slažem se da neke stvari treba da ostanu u državnom vlasništvu, ali preduslov za to je da imate državu. Ovakva kao što je naša, ne može efikasno upravljati resursima, jer svi kradu i upropašćavaju. Nemamo, nažalost, državu kao javnu stvar, nego kao privatnu. Jer, država nije tu da bismo je potkradali, nego stvarali. Bespredmetna je priča o najvećem BDP-u, ako imamo državu iz koje ljudi odlaze. Ako je ovde sve dobro kao što se govori, kako to da nemamo akumulaciju kapitala, nego svi bi da zarade i da iznesu pare na Zapad. Zato što oni koji imaju znaju kako stvari stoje, znaju koliko je sve nestabilno. Valjda je važno i da li nam talenti odlaze iz zemlje ili ostaju u njoj, a ne samo kolika je stopa rasta. Pored brojnih disproporcija koje svedoče o dubokim strukturnim problemima srpskog društva, deficit rođenih i suficit iseljenih potiru oficijelnu propagandu i zvone na uzbunu. Kako vam je izgledala reakcija naših vlasti na celu ovu krizu? Reagovali su onako kako marketig nalaže, kod nas je alarm za požar u stvari ispitivanje rejtinga. Od najsmešnijeg virusa došli smo do najdužeg policijskog časa u istoriji, toliko nije trajao nikada. Zatvarati ljude u karantin je neopravdano, ako se videlo da je glavna stvar u testiranju i identifikaciji obolelih. Zameram to što je vanredno stanje uvedeno dekretom, a tako je i ukinuto. Kvalitet sistema je ako on redovnim putem neutrališe vanredne situacije. Kako gledate na to što je izvedena vojska na ulice, pa i da štiti bolnice i staračke domove, a opet se virus i tamo uselio? Demonstracija vojskom, helikopteri koji nadleću Beograd, vojnici sa kalašnjikovima ispred staračkih domova i bolnica možda umiruju građane i podižu rejting establišmenta. Nažalost, veliki broj zaraženih i umrlih upravo u domovima i bolnicama pokazuje da se virusi izgleda više plaše sapuna i tople vode nego paradiranja ministra vojnog. Znanje, prevencija, testiranje i organizacija su oružja kojim se bori protiv virusa. Institucije, poverenje i saradnja građana a ne represija i demonstracija sile su adekvatan odgovor društava koja su se uspešno suočila sa epidemijom. Adekvatne procedure i uigrane ekipe gase požar, a ne propaganda i televizijski performansi. Predsednik Srbije je uspeo da bez previše buke uvede vanredno stanje mimo Narodne skupštine, a vidimo da mu prolaze kod građana i stalno odlaganje svetle budućnosti i hvalisanje najboljim ekonomskim rezultatima, najvećim rastom, najmanjim padom... Otkud potreba za tim? Stvarno ne razumem potrebu da se to uradi, pogotovo što Vučić ima toliku političku moć da je to mogao bez problema da sprovede u roku od nekoliko sati. Ali valjda je to neka potreba da se demonstrira moć. On ima toliko moći i političkog talenta da je mogao da donese odluku da hodamo unatraške, jer tako zbunjujemo virus i on nas neće napasti, i ta bi odluka bila prihvaćena kao dobra. Zato ne razumem otkud potreba za tolikom demonstracijom sile, otkud potreba da se kritičarima nabacuje loptica tvrdnjama o najboljem rezultatu u Evropi, o ekonomskom rastu u situaciji kada je ceo svet suočen sa padom. Ne razumem zaista zašto to priča, a da ga niko nije ni pitao. Ne vidim smisao, ali to ne znači da nekog debelog smisla nema. Naprotiv, ima ga, čim se to radi i uspeva u tome. Nisu li i kritičari preterivali, najpre zbog kritika karantina i poistovećivanja sa diktaturom, a zatim i zbog ranog popuštanja mera? Problem sa našim političkim tržištem je što je na njemu sve falš roba. Ovde nema uređenog političkog tržišta gde se neka roba može sertifikovati, nema na ovoj našoj pijaci nikakve standardizacije, zato što se država smatra plenom. Ovde ne postoji prirodni algoritam dolaska na vlast i silaska sa vlasti, nego kad se jednom popne na vlast, obično ga moraš rušiti. Nije mandat od četiri godine smišljen bez razloga, nego zato što je predugo zadržavanje na vlasti opasno. Jednako je opasno da nemaš opoziciju kojoj su dostupni demokratski kanali, jer ako nemaš opoziciju, ti u stvari nemaš jedan ogran, nemaš bubreg. Ali ovde se opozicija shvata kao remetilački faktor kojeg treba dotući i uništiti. Kako komentarišete donete ekonomske mere za sanaciju krize koju je izazvao virus? Hoćete se prijaviti za 100 evra? Neću se prijaviti, jer mi kao penzioneru to pripada po sili zakona. Ta mera je populistička, nema ona nekog ekonomskog opravdanja. Ja bih umesto toga uradio sledeće - iskoristio bih taj novac da penzionerima vratim oteto. I to ne govorim zbog sebe, ja nisam u toj kategoriji, mene Vučić nije oštetio fiskalnom konsolidacijom. Vratio bih zato što bi to bila poruka da vredi ulagati u penzijski sistem, jer će ti se to jednog dana vratiti kroz penziju, shodno tome koliko si uplaćivao. Pokazao bih tako da postoji sigurnost svojine, ugovora i stečenih prava, zalio bih to drvo stabilnosti. I druga stvar, iskoristio bih ovu koronu kao povod da se već jednom sačine te socijalne karte, da se zna kome je pomoć neophodna. Da se identifikuju ti ljudi, a ne da profesorku matematike sa penzijom od 45.000 dinara smatrate bogatom, a onoga ko ima deset kamiona, ali penziju manju od 20.000, sirotinjom kojoj treba pomagati. Mi ne znamo kome treba pomagati, nama su socijalni slučajevi oni koji u Beču rade na crno i kojima dete na krštenju nosi portiklu od 500 evra. Hoćete li to da kažete kako je i ovaj paket pomoći privredi pogrešan, jer nisu targetirani ugroženi delovi, već se minimalac i odlaganje poreza odnosilo na sva preduzeća, sem velikih, bez obzira na to da li dolaze iz krizom pogođenog sektora? Neću to da kažem. Mislim da je to standardni paket pomoći, svi su manje-više to radili. Targetiranje u nedostatku pokazatelja ne može dati dobre rezultate i otvorilo bi samo čitav niz problema, jer ne znamo kome je potrebno i kome dajemo. To se ne bi moglo sprovesti bez ozbiljne svađe i ogromnog prostora za zloupotrebe. Niti je bilo vremena, niti kapaciteta da se tako nešto sprovede. Ali, ovo može poslužiti tome da se izvuku neke pouke, da se nešto redefiniše. Da se na budžet gleda kao na sistem, a ne kao na džeparac. U budžetu se kroz strukturu prihoda i rashoda vidi sistem vrednosti i razvojni potencijal društva. Zdravstvo kao ključna javna služba u pandemiji je dalo više od ulaganja u njega. Aplauzi će brzo utihnuti a ulaganja u fundamentalne stvari će verovatno izostati. Sjaj novogodišnjih lampiona možda će prikriti oronule fasade klinika i zarđalu opremu u laboratorijama.