Pretnja svuda oko nas

Iako ne zaslužuje ni minut vašeg vremena, osim ukoliko niste tvrdokorni ljubitelji treš estetike, film Korona zombiji svakako će ući u istoriju kao prvi igrani film u kome je još aktuelna pandemija centralna tema. Već po naslovu sve je jasno – Korona zombiji su brljotina svega i svačega. Produkcija filma počela je sredinom marta, istovremeno sa proglašenjem uzbune od virusa korona na svetskom nivou, snimanje je trajalo nekoliko dana, a već je dostupan (što u celosti, što u delovima) na raznim opskurnim sajtovima. Autor Čarls Bend, poznat po ostvarenjima sličnih estetika, smatrao je novonastalu situaciju prouzrokovanu kovidom-19 luđom od svakog filma koji je snimio (a snimio ih je na stotinu), te je odlučio da za svoje novo delo iskoristi aktuelne snimke sa televizijskih kanala, umetne mediokritetsku priču – za koju nije ni imao vremena da je napiše te su „glumci“ improvizovali dijaloge – čak trideset i pet minuta starog italijanskog zombi filma Hell of the Living Dead, kao i, naravno, svoje snimke gradskih ulica i trgova, koji su preko noći opusteli. I još nešto – Čarls Bend bio je za ovakav film dodatno inspirisan činjenicom da su maske, koje su do juče skretale pažnju ukoliko bismo sreli nekog u javnosti ko ih nosi i plašile nas, jer su svojim prisustvom ukazivale na potencijalnu pretnju, polako postale deo naše svakodnevice. I zaista, u jednoj od mogućih verzija apokaliptičnog doba, maske su neizbežni deo garderobe i poseban modni detalj. Kada je postalo sasvim jasno da se medicinska zaštita preprodaje po znatno višoj ceni nego što je do pre vremena korone to bio slučaj, mnogi krojači su se utrkivali čiji će dizajn postati deo modnog brenda. U svetu već su bile promovisane stilizovane maske na modnim pistama, a u stvarnosti često su najveću pažnju privlačile one ručno rađene, od različitih tkanina. Paganski obredi su od davnih dana koristili maske u svojim ritualima, a gotovo sve kulture sveta imaju svoja etnološka tumačenja običaja maskiranja. To je preneseno i na umetnost, najpre vizuelnu i pozorišnu, gde su se maskama pokazivali karakteri likova. U ranoj pozorišnoj umetnosti po maskama bi se razlikovali dobri od loših, ili muški od ženskih likova. U nekim delovima sveta, maske su i kasnije činile sastavni deo teatra i ostale su neraskidiva veza između dramaturškog tkiva i vizuelne izražajnosti. To se pre svega odnosi na pozorišta Dalekog istoka, posebno Japana, gde su maskirani ljudi, u stilizovanim izvedbama, njihov nezaobilazni deo. U filmovima žanra, međutim, teško da se može naći ostvarenje koje ne uključuje ako ne angažovanje maskera, onda svakako filmskog šminkera, koji menja izraz glumčevog lika. Tu su sve transformacije dozvoljene – od deformisanja do ulepšavanja, od podmlađivanja do postarivanja, te, samim tim, filmske maske mogu biti karakterne ili korektivne. Neke od filmskih maski postale su nezaboravne i utkane duboko u istoriju pokretnih slika – još od početaka i nemih filmova sa likovima kao što su Maciste, doktor Faust, doktor Kaligari, Kvazimodo... do kasnijih crno-belih ostvarenja koja se do danas pamte upravo zbog filmskih maski, poput francuskog filma Oči bez lica iz 1960. godine, između ostalih. U tekuću godinu, koja je počela tako nesretno, uvela nas je serija Nadzirači, inspirisana kultnim stripom, u kojoj maskiranje daje poseban dramaturški ton, jer se njime razlikuju zaraćene trupe. Za filmske heroje, superheroje i antiheroje maskiranje je deo njihove geneze. Gotovo svaka inkarnacija zahteva i novi dizajn maskiranog osvetnika, što je za ljubitelje franšiza podjednako važno kao i izbor glumca koji će lik otelotvoriti. Tako je recimo maska koju će u novoj verziji Betmena nositi Robert Patinson, manje na udaru fanova stripa od izbora ovog inače karakternog glumca za tumačenje naslovnog lika. U svim filmskim adaptacijama stripova, bilo da su iz DiSi ili Marvel univerzuma, uloženo je posebno mnogo u sam proces maskiranja likova, i to ne samo sredstava već i truda da se ispune očekivanja tako velikog korpusa ljubitelja žanra. S druge strane, tvorci filma V kao vendeta nisu morali mnogo da smišljaju – strip predložak već je nudio čvrstu konstrukciju maske, i samo je bilo bitno ne narušiti njenu celovitost. Ta maska danas je simbol svih protesta širom sveta, uz nezaobilaznu preteću poruku Remember, remember, the 5th of November... Neke maske straše i kada je žanr komedije u pitanju. Maska DŽima Kerija, recimo, u filmu – Maska iz 1994. godine! NJegov antagonista uživa u sadizmu kome se smejemo, dok je čitava stilizacija vulgarno prenaglašena, ali iz nekog razloga neodoljiva za gledanje. Kada su drame u pitanju, pamti se unutarnja trauma glavnog lika u Almodovarovom Koža u kojoj živim, koja se ne nazire sve dok maska ne padne... Oskarom nagrađenoj roli Entonija Hopkinsa u filmu Kad jaganjci utihnu dodatnu autentičnost daje maska u vidu brnjice, koja treba da barem na tren zaustavi pohod kanibalistički nastrojenog doktora... Slično je i sa aktuelnim dobitnikom prestižne statuete Hoakinom Finiksom, čijoj briljantnoj interpretaciji i te kako doprinosi maskirano lice DŽokera... Neke mjuzikle, koji spajaju više umetničkih oblika i žanrova, takođe je teško zamisliti bez maski, a jedna od upamtljivijih svakako je ona kojom se krije unakaženo lice Fantoma iz opere... Ipak, najveće uporište maske su našle u filmovima horor žanra koji ukoliko ne zahtevaju maskiranje, onda svakako traže rad šminkera, bilo da su izrada lica ili vizuelni efekat u pitanju. I zaista, da li bi filmovi poput Noći veštica, Kuće od voska, Teksaškog masakra motornom testerom ili Petka 13. bili izbliza tako strašni da glavni negativci ne nose maske, koje se danas nalaze na posebnom pijedestalu u popularnoj kulturi? Da li bi jedan od voljenijih horor serijala devedesetih, kao što je Vrisak, bio iole voljen da šminkeri nisu pogodili masku koja unosi strah? I kao da kasapljenje mladih i lepih ljudi nije dovoljno gnusno samo po sebi, taj podžanr horora poznat kao slešer jednostavno zahteva i dramatičnu masku, poput one iz još jednog uspešnog serijala, kod nas nesretno prevedenog kao Slagalica strava (u originalu Saw)... Danas moderni i sve popularniji društveno angažovani horori, bilo da su u pitanju Stranci iz 2008. ili (opet serijal) Pročišćenje započet 2013. ili Mi iz prošle godine, samo su dokaz koliki je strah u ljudskoj prirodi od onog nepoznatog, što se krije iza maske... Sada, čini se da je scenario za dobar i dramatični film već poznat – kucnuo je policijski čas; svi trgovi su pusti; iznenada, pojavljuje se lice koje nosi masku... I pretnja je već prisutna.