Pišem ovo, a ruka mi drhti

Tek što im je leglo 100 evra na račun, nisu još stigli ni da rasporede koliko će dati EPS-u, koliko poreznicima, a koliko Infostanu, tek, penzioneri dobiše pismo od predsednika. Šta li će sad? Da neće ponovo da ih stavi u karantin? Da neće da im smanji penziju za 100 evra? Da ne moraju opet nekakvu žrtvu da podnesu? Na svu sreću - ne. Dobro, osim čitanja samog pisma, to jeste žrtva. Hteo je u stvari samo da im zahvali na svim dosadašnjim žrtvama koje su podneli i da napomene da ovog puta neće morati da se žrtvuju na bilo koji način, ni oni, ni njihovi bližnji. Napisao je, doduše, u tom svom pisaniju predsednik i da su njihove penzije svetinja i da će ostati netaknute, a svi znamo šta se dogodilo prethodni put kad je pričao slične stvari, ali hajde da sada ne budemo ptice zloslutnice. Možda čovek ovog puta to zaista misli. Nije kao da je kampanja, pa mora da priča ono što ljudi žele da čuju. Da se malo našalimo. Dakle, predsednik je poslao pismo penzionerima, ali nigde nije naglasio u kom svojstvu ga šalje. Na pismu se nalaze oznake Srpske napredne stranke, ali Aleksandar Vučić nije potpisan ni kao predsednik Srbije, ni kao predsednik SNS-a, tako da neke stvari nisu baš jasne. Na primer, kada kaže „obezbedili smo 4.000 dinara jednokratne pomoći i još sto evra za svakoga od vas“, na koga tačno misli? Ko je obezbedio? Da li govori u ime svoje stranke? Jer, ako govori u ime stranke, to je čudno pošto znamo da stranka građanima nije dala nikakve pare, štaviše, ona im uglavnom uzima. Da li govori u ime države? Jer, ako govori u ime države, šta će onda na pismu logo i izborni slogan jedne stranke? Ili je možda Aleksandar Vučić pismo prosto napisao kao građanin svojim sugrađanima penzionerima. Ali, onda se opet postavlja pitanje odakle mu informacije o tome gde koji penzioner živi? Znamo da on zna sve toponime u Srbiji, ali ovo sa penzionerima bi bilo malo previše čak i za njega. I zašto li je odlučio da im se obrati baš sada? Korona jenjava, život se vraća u normalu, pa ne misli valjda da će oni trošiti vreme na čitanje nekakvih emotivnih pisama sada kada najzad mogu da idu da šetaju do mile volje, sede u parkićima ili čekaju u redovima, na udaljenosti od dva metra, naravno? Mogao je malo da se strpi, bar još mesec dana, da se penzioneri našetaju, nadišu vazduha i napričaju dogodovština iz karantina, pa da ih onda opterećuje krupnim temama. Sve ono što im je u pismu rekao nema ama baš nikakve veze sa nekim aktuelnim događajima, tako da je moglo da sačeka kraj juna ili početak jula. Shvatamo, savladale su ga emocije, ali ipak. Ovako mogu, ne daj bože, penzioneri da pomisle da on sada očekuje nešto zauzvrat, a šta mogu siroti penzioneri da ponude čoveku koji ima sve? Dobro, lažemo, nema baš sve, ima skoro sve. Fali mu nekih pedesetak posto, pa da ima baš sve, ali...auuuuuuu!