Podnošenje izveštaja je obaveza

Komentarišući za televiziju kupovinu respiratora za potrebe našeg zdravstva, predsednica Vlade Srbije je izgovorila: „Strahotno je i pomisliti da smo mi možda želeli da ukrademo neki novac preko respiratora. LJudi koji to misle ili insinuiraju ne žele dobro svojoj državi jer se mi nalazimo u situaciji u kojoj druge zemlje koriste svoje bezbednosne službe da dođu do respiratora. Ako želite danas da birate između potpuno regularnog procesa javne nabavke ili sačuvati ljudske živote, mi smo izabrali da sačuvamo ljudske živote.“ I dodala: „Odmah posle vanrednog stanja položićemo potpun račun građanima o tim nabavkama i o tome koliko novca smo potrošili.“ Za diskvalifikaciju da „ne žele dobro svojoj državi“ ljudi iz NVO Transparentnost Srbija i grupa novinara nisu dali nikakvog povoda. U njihovim pitanjima nije bilo optužbi ni insinuacija, izraženo je čak razumevanje da u uslovima pandemije tajnost nekih podataka o načinu nabavki bude opravdana. Samo je, s pravom, naglašeno da je teško zamisliti valjani razlog da se ne objavljuje šta je kupljeno i koliko je za to plaćeno. A „priču“ o odsustvu informacija započela je sama Ana Brnabić onom famoznom izjavom sa početka epidemije: „Respiratori su državna tajna.“ Nastavio je Vučić dezavuišući tajnu izjavom: „Imamo 1.008 respiratora, kupljeno je 573, koji su stigli i raspoređeni su, a kupljeno i 2.200, koji treba da stignu.“ Pa šef poslaničke grupe SNS Martinović sa izjavom „naručeno 3.967 komada“ a u Srbiju „dostavljeno 585 novih aparata“. Potom i visoka funkcionerka SNS Marija Obradović: „Mi smo zatečeni sa negde 1.000 respiratora, oko toga 700 je bilo zauzeto redovnim bolesnicima, kardiovaskularnim, onkološkim. Dakle, vrlo mali broj respiratora je bio na raspolaganju i to je značilo sigurnu smrt za mnoge od nas koji su bili zaraženi, ili bi imali potrebu za respiratorima. Zaista nadljudskom borbom i predsednika Vučića i Vlade Srbije uspeli smo da platimo 4.000 respiratora. Naravno, zbog situacije u celom svetu, zbog roka dostavljanja, mi ćemo dobiti oko 1.500 respiratora još do kraja. Razliku do 4.000 respiratora dobićemo novac nazad.“ Zar, čak i uz najbenevolentniji odnos prema akterima, nije očigledno da javnost Srbije nakon ovakvog „informisanja“ o ovoj važnoj stvari ne zna praktično ništa? Koliko smo imali respiratora pre epidemije kovida-19? Koliko kupili? Koliko je isporučeno? Koliko javnog novca je potrošeno za to? Šta znamo o cenama i kvalitetu kupljenih respiratora? Da li je nabavka veoma velikog broja respiratora (izdatak od više desetina možda i stotina miliona evra) zaista opravdana „spasavanjem ljudskih života“? Ima li za tu premijerkinu tvrdnju osnova? Kako izgleda u svetlu izjave formalno najpozvanijeg funkcionera, ministra zdravlja Zlatibora Lončara: „Mi smo najveći broj ljudi na respiratoru zbog korone imali 147, a na dan kada je došlo do proglašenja epidemije imali smo 408 slobodnih respiratora”? Zašto je onda nabavljeno još nekoliko hiljada novih? Mnogo pitanja čeka odgovore. Javnost, građani imaju pravo na njih, reč je o njihovom novcu. Nema ničeg neobičnog u tome da očekuju čist račun, naprotiv. A to, u svakoj prilici normalno očekivanje dodatno je pojačano tragičnim okolnostima pandemije. I kad računa nema ili kad postoji nešto dubiozno ili sporno, to normalno dovodi do reakcija. Tako je npr. zbog sumnji da su respiratori nabavljani po višestruko uvećanoj ceni u Boliviji uhapšen ministar zdravlja. U Sloveniji su izbile demonstracije u više gradova, opozicija je najavila interpelaciju, a Državna antikorupcijska komisija i policija vode postupke provere. U BiH u toku je istraga koja je uključila i hapšenje premijera. Kod nas su u javnost doprle samo fragmentarne ali ne baš umirujuće informacije. Tako, znamo da će o sudbini nekoliko miliona evra iz RFZO namenjenog kupovini respiratora odlučivati sud u Podgorici! Dat je 100 odsto avans i direktno angažovan dobavljač koji je opet angažovao još jednog malo neobičnog posrednika, taj je opet u posao uveo još nekoliko i sve to uz predviđenu milionsku, posredničku naknadu. Ali ako će srpska javnost morati da čeka na odluku crnogorskog suda, ne bi trebalo da čeka na izveštaj srpske vlade. Ni da podseća premijerku na njeno egzaltirano obećanje, jer i bez obećanja podnošenje izveštaja je obaveza. Ni da je podseća da reč „odmah“ na srpskom znači - smesta, istog trenutka, a da je od ukidanja vanrednog stanja prošao ceo mesec. A ako je ipak potrebno, onda ni eventualne sumnje u neispravnost u raspolaganju javnim novcem nisu ništa „strahotno“, već nešto sasvim normalno.