Treba nam kreativna pobuna a ne samo revolt

Istorija, ideologija, identitet – u tom se tematskom trojstvu otprilike odvija radnja W, poslednjeg romana nagrađivanog književnika i profesora na FMK Igora Štiksa, koji je u Srbiji objavio beogradski Kontrast. Na prvi pogled, reč je o slojevito građenom trileru, ali nedugo potom se otkriva da narativ karakteriše idejna i emotivna dubina netipična za žanrovsku književnost. Italijanka Tesa i Sarajlija Igor žive nomadskim životom, donekle izborom, a odnekle nuždom – ona je siroče koje je izraslo u odvažnu pripadnicu levičarske organizacije koja posećuje svetska žarišta poput Čijapasa i Rožave, a njega su kao dečaka uoči opsade rodnog grada otisnuli u svet u kojem gradi spisateljsku i akademsku karijeru. Određene podudarnosti njegove i piščeve biografije su tek površinski sugerisane. Jedan testament ih nanosi na opustelo hrvatsko ostrvo, gde treba da raščivijaju ideološke i intelektualne migracije naslovnih likova, Valtera i Vladimira. Polazište im je bilo isto – takođe su siročad, i to Drugog svetskog rata, a s vremenom su postali globalno prisutne mitske političke figure. Prvi u akademskoj reči, drugi u pravedničkom terorizmu. Obojica su mrtvi, preciznije – nastradali su, pod nerasvetljenim okolnostima. Od prijateljstva do pobratimstva, od nesuglasica do mržnje, od nepremostivih razlika do jednako nepremostivih sličnosti, Valterov i Vladimirov odnos prati krivulje propasti levice i uspona desnice tokom druge polovine 20. veka. Budući da radnja romana ne bi mogla da se odvije u savremenom, postpandemijskom trenutku, možemo li da kažemo da će se i politika nakon pandemije iz korena promeniti, te da će se i levica i desnica obući u novo ruho? Očekuje li nas promena globalizacione paradigme? „Čini mi se da globalizaciju doživljavamo isključivo kao psovku, iako ona sadrži razne oblike premrežavanja i neizbežan je proces. Neki levičarski aktivisti su termin ’antiglobalizacija’ upravo zbog toga zamenili terminom ’alterglobalizacija’ kako bi napravili odstupnicu spram nacionalnih romantičara koji veruju da je pređašnji svet nacionalnih država bio najbolji od svih svetova i da ga treba obnoviti. Valja ih podsetiti da je i u tom njihovom idealnom svetu tek formalno suverenih nacionalnih država globalizacija tekla još od renesanse. Usledile su razmene robe i iskustva, a s takozvanim ’otkrićima’ zasejano je i seme podele sveta na dominantne i potčinjene kontinente, regije i narode. U tom smislu – ništa novo, ni premrežavanje ni dominacija. U tome nam valja i nadalje živeti“, kaže Štiks za NIN. Šta je onda specifičnost današnjice? Zahvaljujući jednom kliku, ljudi sebe posle tri pročitana teksta na internetu smatraju ekspertima za razne teme, od vakcina do zbivanja u udaljenim zemljama. Ubrzanje protoka informacija, njihove simplifikacije i posledične neobaveštenosti teku paralelno. Delovi su istog procesa u kojem se zahvaljujući tom kliku možemo povezati s onima koje nikada ne bismo sreli i zajedno kreirati znanje i prakse na dobrobit svih. Danas na obe strane ideološkog spektra imamo ljude koji političko delovanje ne vezuju za jednu zemlju. S desne strane, islamski fundamentalizam je jednako stvaran koliko i beli rasizam. Dok je s leve, recimo, pre samo nekoliko dana pokrenuta Progresivna internacionala, na čelu s nezaobilaznim Noamom Čomskim, Naomi Klajn, Janisom Varufakisom i Arundati Roj. Možda je to samo još jedan pokušaj spajanja raznih borbi u svetu u kojem dominiraju i slobodni kapital i razne rasističke i nacionalističke ideologije. Moji likovi Valter i Vladimir su nekada mogli da situacionističkim, pa i terorističkim akcijama uzdrmaju države, ali danas je poredak nemoguće dovesti u pitanje na isti način, posebno ako ne pokušamo razumeti svu protivrečnost današnjeg sveta. Neophodno je drugačije oruđe. Još ga tražimo. Prelomna tačka u romanu je smeštena u Pariz 1968, nakon koje se ogromna neostvarena energija i želja za pravednijim svetom prosula na razne strane – neki su otišli u levičarski akademizam, neki u terorizam, a neki u desničarsku skepsu. Da li je moguće sada sprečiti slično rasipanje? Iako danas na majska i „lipanjska gibanja“ ’68. gledamo kao na izgubljenu priliku, ona su sadržavala i korene neoliberalizma koji je odgovorio na želje mladih ljudi u decenijama koje su usledile: za odbacivanjem velikih priča i države kao represivnog, nadzirućeg aparata, za slobodnijim životnim stilovima, za individualnim izborom, i tako dalje. Najveći trik neoliberalizma je što je uspeo da zavede i svoje oponente, a da toga nisu bili svesni. Tada je na marginu pala i najopasnija među velikim pričama – društvena revolucija koja bi emancipovala potlačene i ostvarila svet jednakih. Marks je na buržoaziju gledao kao na istorijski progresivnog činioca – postoji li nešto u neoliberalizmu što će se pamtiti kao dobro? Ta ideologija se temelji na verovanju da je čovek suštinski sebično biće koje će se uvek voditi vlastitim interesima i da je neophodno ukloniti prepreke ostvarivanju tih sebičnih interesa u vidu državnih i društvenih ograničenja. NJen uspon koincidira s padom popularnosti ideje socijalizma koji se temelji na suprotnom, na veri u čoveka kao bića empatije i altruizma, privremeno iskvarenog lažnom svešću posesivnog individualizma fokusiranog na vlastiti socijalni i ekonomski kapital. Režimi realnog socijalizma su samo donekle ostvarili socijalističku agendu, ali nisu stvorili slobodna društva, što se na primeru zemalja pod uticajem SSSR-a najbolje videlo. Možda baš zato što nisu verovali čoveku kojeg je stvorio prethodni kapitalizam i što su mislili da ga samo kontrola i batina mogu učiniti dobrim. Kredibilitet su izgubile i komunističke partije kao vesnici apsolutnih istina. Mlade generacije im krajem šezdesetih godina prošlog veka jednostavno više nisu verovale. Neoliberalizam je strpljivo čekao svoj trenutak, a onda smo ga interiorizovali bez ikakve indoktrinacije. E sad, čitava neoliberalna konstrukcija se s koronom zabila u zid i ne deluje da će biti moguće ponovo je sastaviti. Pokazuje se kao ideologija ne ostvarenja individualnog potencijala i slobode već kao ideologija smrti, koja osuđuje najveći deo humaniteta na sporo ili ubrzano umiranje. Možda samo akceleracionisti u njoj vide agens koji ubrzava kapitalizam i pojačava njegove kontradikcije što bi moglo brže dovesti do željenog preokreta. Ipak bih rekao da u dramatičnim okolnostima u kojima živimo, levica ne sme da sedi sa strane, gricka kokice i čeka – neku novu slavnu revoluciju ili propast sveta, pitanje je. Da li je finansijska kriza 2008. bila ’68. naših generacija? Posle nje su nastali pokreti poput Occupy Wall Street, desila su se arapska proleća kao isprva demokratski impuls, Podemos je postao parlamentarni akter u Španiji, a Levica u Sloveniji, Siriza je u Grčkoj bila i na vlasti, a od tada su političari poput Sandersa i Korbina stekli veliku popularnost. Pa opet, čini se da smo došli do pesimizma i intelekta i volje. Dobra vest je da je levica ponovo prepoznatljiva i da je u poslednjih desetak godina stekla i proširila mnoge uvide u stanje kapitalističkog sveta koje je korona samo potvrdila. Međutim, imati uvide, unatoč akcijama na koje vas ti uvidi nagone, ne znači imati i uticaj. Nije dovoljno pisati knjige i manifeste, protestovati i predlagati mere, ili čak pokretati nove inicijative. Nije dovoljno, a nužno je. Velika neoliberalna prevara se sastoji u tome da smo se duboko u sebi, svesno ili polusvesno, pomirili s idejom da je sistem nemoguće promeniti, a to odražavaju i naše suviše često ograničene i privremene akcije otpora. Pesimizam i intelekta i volje znači da pokušavate naći svoje mesto u sistemu, takvom kakav je, bilo da je reč o pojedincu, organizaciji ili partiji. Toga niko nije pošteđen ma koliko verovao u radikalnost svojih uverenja koje potom objavljuje na Fejsbuku ili Tviteru. Levica je danas reaktivna i postaće značajan faktor tek kada okolnosti na koje ne utiče postanu dovoljno loše i kad alternative više ne bude bilo, a onaj prometejski plamen kojeg brižljivo čuva postane jedini svetionik. Tada će se ovaj interiorizovani pristanak pretvoriti u kreativnu pobunu, ne samo revolt. Ne jer ste vi to pojedinačno odlučili već zato što neće biti izbora. A onda, naposletku, u politici nekoga morate i pobediti. A plašim se da će se sledeća velika promena dešavati baš na polju fizičke borbe, ne preko digitalne, beskontaktne komunikacije, već na dobrim starim ulicama. Izraelski istoričar Juval Noa Harari veruje da će koronu kao uzrok nadživeti pojačani sistem nadzora i vraćanje u tzv. nacionalne kapitalizme iz perioda pred Drugi svetski rat. Da li su to okolnosti pogodne za promenu? U takvom distopijskom scenariju bismo s jedne strane imali „društvo kontrole“, kako je rekao Žil Delez, a s druge bismo unutar samih nacionalnih granica imali sukobe ka unutra, ili unutar društvu, i ka spolja, ka susednim državama. Nacionalna kapitalistička država je pokušaj nalaženja adekvatne forme za uverenje da je svet džungla u kojem grupe međusobno ratuju do istrebljenja. Rečju, grupa mora imati ljudstvo, teritoriju, naoružanje i resurse. Večni rat u kojem živi samo skriva činjenicu da je sama grupa ili nacija duboko podeljena na moćne i razvlašćenu većinu koju se, kao uvek, šalje u rovove. Pogledajte Balkan i koliko ih i dalje veruje u teritorije, granice i ugroženost vlastite grupe, unatoč katastrofi koju je takva ideologija donela. Graditi bilo šta internacionalno bi u takvom, balkanizovanom svetu bilo veoma teško, ali ne i nemoguće. Neophodna je uverljiva alternativa koja će, kao prvo, razotkriti klasni rat koji vladajući primarno vode protiv svojih populacija, a, potom, činjenicu da je suverenizam pojačan digitalnom kontrolom opasna iluzija. Pandemija je pokazala da je prošlost EU mitologizovana, a da je njena sadašnjost klimava i sumorna. Kakva će biti njena budućnost – gomila zasebnih država ili njena rekonceptualizacija? U magazinu Roar uskoro izlazi moj tekst pod naslovom „Nedostižna Evropa, ili zašto se ujedinjenje Evrope nije dogodilo“. Tvrdim da su se unutar EU desile integracija i proširenje, ali ne i ujedinjenje Evrope koje je kao cilj bilo proklamovano 1989. godine. Glavni razlog neostvarenom ujedinjenju je ekonomska, politička te intelektualna potčinjenost istočne, bivše socijalističke Evrope koja je kapitulirala u vremenu tranzicije. Uprkos nekim prosperitetnim zonama, došlo je do emigracije, deindustrijalizacije i socijalne depresije u kojoj cveta desničarski populizam. U posljednjih deset godina razotkrila se i duboka podela na sever i jug Evrope. Projekat je sam doveo do svoje fragmentacije i s time se moramo suočiti na evropskom nivou. Nade da će EU predstavljati progresivni, socijalno osetljiv kapitalistički blok nasuprot Americi i Kini više ne postoje. Međutim, sviđala se nama ideja evropskog ujedinjenja ili ne, ili EU sama, kontinentalni procesi integracija i dezintegracija nam određuju život. Dok tražimo ideje o uravnoteženom razvoju Evrope ne mislim da se treba prepustiti nacionalnim mantrama. Specifičnost evropske situacije danas je da se istinsko ujedinjenje Evrope nije dogodilo, ali ni nacionalne države kao istorijske forme više nema. Neka vas zastave ne zavaraju. Gde je tu zapadni Balkan, u koji se iz Evrope vratilo na stotine hiljada ljudi bez posla i održivih planova? Evrofili veruju da će EU ekonomsku štetu i političku nestabilnost možda amortizovati upravo novim proširenjem… U nebranom grožđu, eto gde. Bez obzira na retoriku koja ohrabruje integrativne procese, Balkanom se sada niko neće baviti. Ekonomski je nebitan za EU. Politička cena novog širenja može da bude prevelika u odnosu na geopolitičku stabilnost bloka. Ostavljeni smo s postsocijalističkim čudovištima čije su ekonomije pod uticajem privatizacija, mera štednje i zaduživanja izgubile mogućnost da donekle deluju samostalno i koje sada vode režimi koje neprecizno zovemo stabilokratskim ili hibridnim. Oni glume demokratske procese, ali ih vode ljudi s mentalitetima ratnih vođa koji samo umeju da reprodukuju atmosferu građanskog rata, dok su istodobno povezani s globalnim tokovima kapitala i sa sličnim režimima po svetu, bili oni u zalivima, na ostrvima, u srcu Azije ili u kancelarijama na visokim spratovima nebodera. Tu mislim na tzv. respektabilne korporacije iz tobože uređenih, demokratskih zemalja kojima nije problem da na periferiji zaključuju lukrativne ugovore u koje javnost nema nikakav uvid. Ovdašnje kleptokratije opstaju proizvodnjom haosa zbog čega se idejno nismo mnogo pomerili od kraja osamdesetih, kada je kao jedina uteha sluđenoj populaciji ponuđen verski ili etnički identitet i njegova ubilačka mistika. Sada tome dodajte postmoderne teorije zavere, strah od nekog velikog Drugog koji, eto, baš vas hoće da čipuje. Najveći broj ljudi živi u tom mentalnom rasulu – radi za strane korporacije, vlastitoj deci sujeverno stavlja narukvice i ogrlice verujući u njihovu magičnu moć, svoju vrednost meri potrošačkom sposobnošću u novom šoping molu, ali nikako ne zaboravlja na narodne običaje jer – važno je, kako tvrde u svojoj dezorijentisanosti, znati ko si. Trenutno živite u Beogradu. Kako gledate na debatu o bojkotu predstojećih parlamentarnih izbora? Beograd je postao jedna od mojih adresa, ali kao čovek bez glasačkog prava mogu samo kao legalni gost gledati na tu situaciju. Razumem moralni argument onih koji ne žele da učestvuju u unapred nameštenoj igri, ali jasno mi je i zašto neki političari pribegavaju bojkotu kao sredstvu preživljavanja. Isto tako, razumem i one koji veruju da parlament ipak može da bude neka vrsta tribine. Morate ipak verovati u institucije kada se upuštate u elektoralnu politiku. Veliki je problem kada ne znate ko i gde zapravo donosi odluke. Zato ne čudi što mnogi misle da do promene ne može da dođe institucionalnim putem. Onda vam, kao što smo rekli, ostaje ili pristanak ili ulica i prevrat. Ali pitanje bojkota izbora niti čak trenutnog režima nije ključno pitanje ovog društva već situiranje u globalnim procesima koje smo zacrtali. Svet kao preteća džungla kako vam govore već trideset godina ili svet kao bogatstvo ideja i praksi s kojima komunicirate na ravnopravnoj osnovi. Ako dođemo do toga, možda Beograd (opet) bude svet.