Srpska posla na planetarnom nivou

Ovo je izveštaj s fronta. Vrlo je zadimljeno i vidljivost je zakrivljeno izoštrena, na način da zatupljuje vidike. Čini se da je virtuelnost prikazanja preterano frontalna. Otuda mnogo začudnih detalja koji bude sumnju i nevericu. Nema demarkacione linije; nema mrtvih i ranjenih; nema rovova ni zastava; nema oficira ni novinara; čak nema ni dobrovoljnih davalaca krvi. Da, sve ovo nabrojano vas tera da se zapitate: „Šta se to, kog vraga, ovde događa?“ Ali čemu toliko paničnog iščuđavanja? Ovo je doba mutacije - mutiraju sistemi, mutiraju ratovi, mutiraju zabave, mutiraju detoksikacije, mutiraju beli medvedi, mutiraju crne rupe, mutiraju reciklaže, mutiraju polovi, mutiraju reči. A ljudi? O, to je završen posao, izveden do kraja. Do kog kraja? I sa koje strane granice je taj kraj? Koliko retoričkih pitanja... Dakle, medijska slika jeste mutna ali je vizija kristalna. Sve što se proteklih meseci događalo samo je simulacija biološkog rata između Kine i Amerike, to jest između „Ekipe sa Volstrita“ i „Politbiroa CK KP Kine“. Svi izveštaji ukazuju da je misija uspešno obavljena. Psihoza straha se omasovila i ukorenila kao nikad pre. Patologije svih zemalja cvetaju kao džungle u poljima maka. Apokalipsa je i dalje jedino što nikada ne omanjuje, a sada se poprilično razigrala, tako da imate privilegiju da prisustvujete nečemu što je izvan „Velike iluzije o smaku sveta“. Bogami, mnogo toga spektakularnog se izdešavalo, u skladu sa onim Engelsovim tumačenjem hamletovske dileme svih dilema: „Ili socijalizam, ili varvarizam“. Varvarizam caruje i u svom trijumfalizmu priziva najlegendarnije scene iz doba Starog Rima. Svetske brljotine su monstruozne i tragikomične na gotovo neopisiv način - zamislite „srpska posla“, samo na planetarnom nivou. Ima li slikovitije definicije metastaze globalizma? Zapadnjački konformizam je pokazao svoje kilavo naličje. Četvrti Rajh, koji se vodi pod šifrom „EU“, doživeo je armagedonski krah koji je prerastao u nezaustavljivi slom. Evo nekoliko najpikantnijih detalja: šićardžijska Italija poželela je da se ogrebe o „briselski sef“ falsifikujući stopu gripoznog mortaliteta po glavi preživelih neoporezovanih stanovnika. U pohodu na bekstvo iz hroničnog bankrota, Španija se vrlo brzo pridružila Italiji, donkihotovskim kasom, štancujući mrtve ljude i žive žirante za sve buduće kredite što se imaju potrošiti na obnovu „Reala“ i „Barselone“. Naravno, prilično je predvidljivo petlićko kokodakanje onog Rotšildovog bankara Makrona o svetu „pre i posle korone“ - koji, navodno, neće biti isti. Nešto slično se može kazati i za mučeničko strpljenje Muti Angele koja se, odbijajući hardkor trojku sa Donaldom i Trampom, svesno ponizila i pristala da je i po treći put testiraju - pokazujući istovremeno tim činom pravu prirodu korona histerije. Međutim, dva momenta u ovom smišljeno loše simuliranom biološkom ratu prilično su iznenađujuća. S jedne strane, tu je konfuzno pa i zentarsko ponašanje Rusije koja se začuđujuće pomirljivo sklonila u mišju rupu, pravdajući to prelaskom Putina u budizam - što se pokazalo kao prilično naivna strategija jer ih gripozna smrt nije zaobišla već ih vrlo kolektivno kosi, praveći grobljanske kolhoze od Kremlja do Sahalina, kao spomenike snovima o svetskoj supersili koja je kijanjem u Vuhanu oduvana u niži rang. Ipak, ono najneverovatnije je katastrofa „kolevke svih imperijalizama i genocidnih rabota“! Naime, Engleska je vrlo prepotentno i samouvereno, uz prezir prema nedemokratskom kukavičluku, otpisala „lupetanja o pandemiji“, prisetivši se parlamentarizma i darvinizma kao osnovnih oružja u borbi protiv banalnosti „ostatka sveta“ - skvrčenog u logoraške karantine. Avaj, oholost supersamoživih i poslovično samodovoljnih Engleza srušila je neuhvatljiva subverzivnost i neprovaljiva misterioznost novih Gospodara Prstenova, koji su priredili najveći zajeb koji su Britanci ikada doživeli. Razmere potonuća Ostrva u okean fantomskog gripa naterale su čak i Elizabetu Bez Broja da se obrati britanskoj javnosti uživo, poručujući joj da će ona preživeti i ovo čudo i da je zahvalna svojim podanicima na učinjenoj žrtvi i svim budućim žrtvama. I dok pola planete pokorno maršira sa zaštitnim maskama nalik bušnim kondomima, Doni Tramp veselo prkosi postajući jedini kandidat za Mesiju u američkom dvorištu. Unisonost i brojnost niskih udaraca koji prevazilaze svaki nivo podlaštva, ubedljiv su dokaz da je Tviter Doni doista razbucao demokratski establišment i multikorumpirane republikanske birokrate. Kada je, nakon prvih slučajeva zaraze, javno izašao sa procenom od sto hiljada mrtvih, Doni nije izigravao ciničnog statističara već je čestite i nemoćne Amerikance upozorio da „Ekipa sa Volstrita“ želi da iskoristi pandemiju kako bi se u što većoj meri ratosiljala beskućnika, sirotinje i svih ostalih robova u Americi koji su postali značajan trošak. A potom se narugao medicinskoj mafiji, predlažući da se varikina ubrizgava u ljude, budući da su naučnici otkrili da to ubija virus. E, sad, već ste sigurno naučili, tamo gde je Tramp - tamo je i Srbijica. A tamo daleko nije cvetao limun žut već brendirane srpske bunjike... Svi znamo kako je bilo na našem stratištu i zato se svi pravimo kao da ne znamo kako je bilo - takva simptomatska slika sugeriše da nam je pandemija podarila bezbroj delikatnih spoznaja. Red je da pobrojimo one najvažnije. 1) Definitivno smo se uverili da Srbijica nije država, odnosno da je dosistički san postao java bez sumatrizma. Batalite endemsko politikantstvo i pravničko-sociološko-istorijske muljačine i odgovorite mi na pitanje: Da li Srbijica ima vojsku i policiju? Molim? Niko ih nigde nije video, čak ih ni robijaši nisu uspeli pronaći i kada je vanredno stanje formalno ukinuto. Otuda ona nesvarljiva farsa sa policijskim časom - zašto, ali zašto onoliko kukanje o „kućnoj robiji“ kada ste slobodno mogli da se šetate a da vas nijedan policajac ne zaustavi? Ah, da, Srbima uvek njihov genetski kukavičluk ugrožava ljudska i životinjska prava. 2) Još jednom smo se dokazali kao žilavi poganci: nepoštena, inadžijska, nedotepana raja koja mazohistički uživa da bude manipulisana, operisana i od solidarnosti i od razuma i od elementarne pristojnosti. Jeste da se u Srbijici nikada nije branila ljudskost već pravo na slugeranjsko kukanje, ali stepen licemerja je prerastao u kliničku šizofreniju. Diktatura u Srbijici postoji u istoj meri i funkcioniše na isti način kao tzv. opozicija. Svakako, pilićarima na vlasti i šibicarima izvan vlasti potrebne su takve goleme opsene kako bi preživeli uz svoju igru. A postaje dosadno govoriti o sklonosti naših sitnih duša da se međusobno dele i svađaju. To je jače (sićušnije) od svakog virusa. 3) Nakon Uskršnjeg performansa, i ostalih pratećih cirkusa, postaje jasno da Srbijica nije sekularno društvo iliti plemenska zajednica, a daleko od toga da su se Srbi preobratili u vernike - ovde je oduvek carevalo retardirano sujeverje, koje je svaki Ustav činilo papirnatom skupinom fraza, nerazumljivih koliko i neobavezujućih. Priznajem, kao staromodnog levičara i zadrtog antiklerikalca, ova eskalacija agresivne verske zatucanosti vrlo me je razgoropadila - naročito u svetlu činjenice da je SPC tajkun nad tajkunima u permanentno pljačkanoj Srbijici. 4) Još jednom se pokazalo da je „struka“ jedan od najtrulijih mitova parlamentarizovane, tranzicijski emancipovane Srbijice. Iz večeri u večer vanredni srpski narod, nepismen a sveznajući, mogao se uveriti u ispravnost svog sveznalaštva. Jer, ono što su mogli da čuju od naših uvaženih, istaknutih stručnjaka za širenje zaraze i uterivanje straha da ne budete onaj koji nije zaražen - nije dosezalo ni verbalnu veštinu prodavaca kradene robe na ovdašnjim buvljacima. To nevešto igranje dobrog i lošeg policajca, treniranje militarizovane strogoće i opuštenog „narodskog“ pristupa koji se nije razlikovao od bapskog bajanja i vračanja, na kraju se pretvorilo u rijaliti šou, bljutavu kopiju „Farme“ i „Zadruge“. Vorhol je kazao da će svako u budućnosti biti slavan „petnaest minuta“, ali doktori su dobrano probili satnicu - moglo im se, neko im je to dozvolio - i tako su od sebe napravili neopevane budalesine, obolele od sujete i ambicija da što vernije služe nacionalnim interesima Velikog Vođe. 5) Usred sve nepovoljnijeg geostrateškog rasporeda keša - ono što je počelo kao sekta prtenih elitista, pretvorilo se - verovatno u napadu panike da ne završe na Sajmištu kao ogledni pacijenti - u endemski nacizam. Da, mislim na tzv. Drugu Srbiju, koja je nakon silnih „autošovinističkih“ ispada koji je svrstavaju u školsku definiciju „pete kolone“ (beše li ovo zabranjeni pojam?), svojim mizantropskim kretenizmom uplovila u nacističko rešavanje stvari - ne shvatajući da ako nisi realna sila, smešno je upinjati se i slaviti nacistički pogled na svet. U svojoj kreativnoj pakosti otišli su dovoljno nisko da predlože svojim mentorima da se aktuelni virus, proizveden u laboratorijama prirodnim putem, nazove „Princip“, po Gavrilu Principu - večnom simbolu zlog srpstva i večnom dežurnom krivcu za raspad humanističke i gospodske Evrope. Avaj, i tu su doživeli fijasko zbog peripetija oko autorskih prava. 6) Potpuno je legitimno iskoristiti pandemiju za predizbornu kampanju i Vučiću se tu nema šta zameriti. Međutim, njegov uporni trud da postane „samarićanski Đinđić“ - inače najurnebesniji oksimoron u urnebesnoj istoriji srpske politike! - počeo je da uzima svoj danak. Elem, uterujući Čedu, Čanka, Čomićku, Sergeja, Kovid Biljanu i ostale basaroide u Skupštinu, Veliki Vođa se malo zaigrao, pa sada mora da poslanički udomi i Obradovića i Tadića i Đilasa, što je nužno uticalo na predsedničku mentalnu higijenu. Brkajući prioritete, Vučić se tokom udarnih talasa pandemije nekoliko puta našao u suviše isusovski raspetom raskoraku. Taman je utešio prepadnuti narod govoreći o kupovini respiratora - ekspresno, pa čak i „na crno“ - kad ono stiže upozorenje Politbiroa CK KP Kine, u kojem se konstatuje smrtonosna falinka tih istih respiratora! Potom, kao već dokazani tržišni igrač svetskog kalibra, Vučić uspeva da pazari testove po nabavnoj ceni - i opet se desi antiklimaks: kompletna stručna javnost objavljuje da su testovi nepouzdani! Naravno da se ovakve blamaže ne bi dogodile da je Predsednik imao kompetentne savetnike. Neukost tih „uvlakačkih senki“ ipak se ponajviše ofirala u visokorizičnim predizbornim eksperimentima. Koliko neko mora biti bogomdani doktor debilizma da pomisli kako su kučkari i kladioničari pouzdanije biračko telo od penzionera? Glasačka mašina nije slot mašina, aman! Drugačije je to kockanje, drugačiji ulozi i dobici. Kada je skontao da u toj taktici nema binga, Veliki Vođa se hitro prestrojio, dajući penzionerima neograničenu satnicu za šetnju, plus bonusi na penziju i ordenje za lojalnost u čvrstoj valuti. Budući da prva ljubav zaborava nema, penzioneri su mu sa zahvalnošću oprostili zarobljavanje u samačkim konclogorima. Prava elita ume da prepozna svog parnjaka - penzioneri su izabrani deo srpskog naroda i nepogrešivo će izabrati izabranog Predsednika. Osokoljen uzvraćenom ljubavlju, Vučić se mudro priklonio oprobanim receptima za besmrtnost: ostatak naroda je potkupio njihovim parama, a zatim radikalno demokratizovao vanredno stanje, spajajući Istok i Zapad, i pravovremeno proglašavajući neutralnost u sledećoj fazi rata koja je upravo otpočela tako što se virus iz Vuhana preselio u Hongkong. Nastaviće se... A možda i neće...