Inovacije su najbolji lek i za ekonomiju

Najvažniji društveni imperativ krize izazvane kovidom-19 je da se sačuvaju životi, a onda i sredstva za život. I dok u Evropskom centru za prevenciju i kontrolu bolesti navode da je „prošao vrhunac početnog talasa prenosa virusa“, u ekonomskom smislu opasnost još i te kako vreba. Što su duže vrata kompanija zatvorena, a radnici u izolaciji, veći je rizik ozbiljnih negativnih ekonomskih posledica. Pitanje za poslovne lidere je kako iz krize izaći kao ekonomski pobednik, povratiti prihode i ubrzati rast. Rast kroz inovacije je oblast u kojoj Evropa može dobro da se pozicionira. Evropski inovativni duh, koji je nekada bio odgovoran za revolucionarne izume - automobil, mlazni motor, računar, televizija i internet - probudio se i brzo reagovao na zdravstvenu krizu. Boš heltker solušns je razvio potpuno automatizovani molekularni test na kovid-19, ser DŽejms Dajson je za samo deset dana projektovao inovativni respirator za obolele, a jedan španski konzorcijum je promenio namenu svojih 3-D štampača i sada prave respiratore. Ali, moguće je uraditi i mnogo više. Ako postoji neka prepreka, to je ta škakljiva averzija Evrope prema onom tipu rizičnih ulaganja koja su potrebna da se podstakne privreda koja se oporavlja od pandemije. Nekada je bila dom osnivačima kompanija koje će ostvariti dominaciju na globalnom nivou (Alijans, Britiš petroleum, Dajmler, Rojal Dač Šel, Folksvagen), a danas ima poteškoća da pokrene i razvije nove poslovne poduhvate. Nijedna evropska kompanija, osnovana u poslednjih 30 godina, nije ušla u prvih 100 po tržišnoj kapitalizaciji (S&P 100), dok su se u tom periodu na tu listu probile tri kompanije iz Kine i sedam iz SAD. Poslednji je iz Evrope u prvih 100 ušao SAP, osnovan 1972. Mnoge dobre ideje koje su potekle iz Evrope u oblastima kao što su Big Data, robotika i veštačka inteligencija, često nisu razvijene za upotrebu u većim razmerama ili su ih usvojili i na tržište izbacili investitori izvan Starog kontinenta. Posledica je da su evropske akademske institucije uspešnije u istraživanju nego u primeni i monetizaciji (grafikon 1). Kulturološke i strukturalne prepreke očito uzimaju svoj danak, jer su Evropljani konzervativniji od Amerikanaca i stanovnika Azije i veoma su posvećeni očuvanju bogatog istorijskog nasleđa nauštrb velikih inovacije (poput Gugla i Majkrosofta) koje imaju potencijal da transformišu društva. Generalno, preuzimanje rizika se ne vrednuje ni približno kao u SAD i Kini. Dok mnogi u svetu vide učenje iz neuspeha kao vrlinu, Evropljani su skloni igranju na sigurno. U skorašnjem istraživanju, ispitanici iz Evrope su odgovorili da smatraju održivost, pravičnost i jednakost važnijim od same brzine inoviranja, a studija ECB je pokazala da su investitori iz Evrope manje voljni da rizikuju nego iz SAD. „Evropa mora da učini više i da se kreće brže, ukoliko ne želi da zaostane“, sumirala je ovaj izazov Margret Vestager, potpredsednica EK i evropska komesarka za digitalno doba. Strukturno, jedna od najvećih prepreka je velika fragmentacija tržišta u mnogim industrijskim granama u EU. Dok su SAD jedinstveno tržište, Evropu čine desetine zemalja koje sve imaju svoje zakonske i regulatorne parametre – samo u EU postoji 81 režim PDV-a. EU zakonodavstvo koje reguliše radne odnose, konkurenciju i stečajeve nije ništa manje složeno i može biti zastrašujuće za preduzetnike, a istraživanje Mekinzija je pokazalo da su za osnivače startap kompanija iz Evrope regulativa i administracija jedan od najvećih problema. Još jedna prepreka rastu baziranom na inovacijama je relativan nedostatak preduzetničkog kapitala u Evropi (grafikon broj 2). On se od 2017. do 2019. u Evropi povećao sa 18 na 36 milijardi dolara, a u SAD sa 86 na 132 milijarde. Kod late-stage finansiranja, razlika je još izraženija – 2017. je u Evropi investirano 6,7 milijardi, a u SAD 39 milijardi dolara. Kod evropskih startap kompanija udeo stranog kapitala (izvan Evrope) u vlasničkom udelu povećava se sa 17 odsto u ranoj fazi na 70 odsto u kasnijim fazama. Usled velike fragmentacije tržišta, novi poslovni poduhvati se u Evropi konzervativnije vrednuju - startap kompanije u privatnom vlasništvu, vrednije od milijardu dolara („jednorozi“) u proseku su u SAD procenjene na 46 puta, a u Evropi na 18 puta veći iznos od njihovih godišnjih prihoda u 2019. Uz to, od 2015. do 2019. evropski udeo u globalnim „jednorozima“ je stagnirao na oko 10 odsto, dok je Kina svoj udeo udvostručila sa 15 na 29 procenata. Duh inovacija potiče od jakih temelja, jer je Evropa svetski lider u javnoj potrošnji za istraživanje i razvoj i na nju otpada četvrtina svetskih ulaganja za industrijsko istraživanje i razvoj. NJen obrazovni sistem uključuje 31 od najboljih 100 naučno-inženjerskih univerziteta na svetu, kao i pet istraživačkih institucija koje su među vodećim na svetu. Rezultat je impresivna baza talenata - Evropa je dom za 5,7 miliona softverskih inženjera, dok ih u SAD ima 4,4 miliona. Evropski autori čine skoro trećinu visokokvalitetnih naučnih i akademskih radova, kao što su oni objavljeni u časopisu Nature. Samo Oksfordski univerzitet doda više od pet novih pronalazaka ili razvoja svom inovacionom portfoliju svake nedelje. Zaista, veliki deo privrede visokodinamičnih zemalja širom sveta se i dalje oslanja na proizvode koji su osmišljeni, projektovani i dizajnirani u Evropi. Prema našoj analizi, zbog toga su evropske kompanije globalni lideri u mnogim sektorima koji se oslanjaju na inovacije - u automobilskoj industriji (svaki drugi premijum automobil koji se proda u SAD je iz Evrope, u Kini je taj udeo još veći, a najzastupljeniji brendovi su Aston Martin, Audi, BMV, Ferari i Mercedes); u hemijskoj industriji (polovinu godišnjih prihoda najvećih 20 igrača na svetu generišu evropski igrači kao što su BASF, Evonik, Henkel i Solvej) i u industriji hrane i pića (skoro 60 odsto godišnjih prihoda najvećih 10 igrača na svetu generišu evropske kompanije kao što su Anhojzer-Buš Inbev, Danone, Dijadžio, Hajneken i Nestle). U svakom od ova tri sektora, evropske kompanije čine više od 30 odsto tržišne kapitalizacije 30 najvećih svetskih kompanija. Gledano kroz sve sektore, od 200 po tržišnoj kapitalizaciji najvećih svetskih tradicionalnih kompanija 48 je iz Evrope. Pandemija je dodatno pojačala potrebu većeg korišćenja inovativne zdravstvene tehnologije, a mnogi evropski političari zagovaraju i vraćanje proizvodnje najvažnije medicinske opreme nazad u Evropu. Digitalno zdravlje je oblast koja dosta obećava. Naša prethodna studija, pripremljena u saradnji s Nemačkom asocijacijom regulisane zdravstvene zaštite, sugeriše da su pružaoci zdravstvenih usluga mogli uštedeti do 12 odsto svojih troškova (34 milijarde evra samo u 2018) da je nemački zdravstveni sistem bio potpuno digitalizovan. U Estoniji je, na primer, 99 odsto zdravstvenih podataka digitalizovano, zdravstveni računi se izdaju u elektronskom obliku, a integritet podataka zaštićen je blokčejn tehnologijom. Kompanije koje teže da ostvare rast kroz inovacije u Evropi trebalo bi da deluju u dva komplementarna pravca – da izgrade interni sistem inovacija koji se temelji na investicionom kapitalu, preduzetničkom talentu i odgovarajućem upravljanju i da izgrade partnerstva ili oforme konzorcijume kako bi izbegle fragmentaciju i iskoristile jedinstvene prilike i strukture u evropskom kontekstu. Polazna tačka za uspešan rast vođen inovacijama je visok nivo ambicija. Ali ambicija nije dovoljna. Pretvaranje inovativnih ideja u održiva preduzeća zahteva jasne izbore i dovoljna finansijska sredstva, preduzetnički talenat i odgovarajući menadžment. Zato će kompanije morati da usklade investicije sa ambicijama. U doba nesigurnosti averzija prema rizicima raste, a sredstva za investicije u inovacije biće još oskudnija u svim postpandemijskim recesijama nego što su bila pre kovida-19. Međutim, to je i prilika za evropske korporacije koje još uvek imaju duboke džepove da popune prazninu u finansiranju da bi podržale komercijalizaciju i razvoj ideja koje obećavaju. Vreme za delovanje na frontu finansiranja je sada. Igrači na tržištu „rizičnog“ i privatnog kapitala, koji nisu iz Evrope, a fokusirani su na rast, proširuju svoje prisustvo u Evropi – u 2015. zaključili su samo dva velika ugovora, vrednija od 100 miliona dolara, a pet godina kasnije 14 takvih ugovora. Kompanije će takođe morati da privuku i angažuju nove preduzetničke talente. Konkretno, kompanije treba da razmisle o zapošljavanju ili partnerstvu sa serijskim preduzetnicima koji imaju istoriju uspešnog razvoja preduzeća. Prema našim proračunima, osnivači 56 odsto vodećih 50 startap kompanija u Evropi i 60 odsto u SAD osnovali su serijski preduzetnici koji za uspeh ističu važnost iskustva i način razmišljanja. Pošto je preduzetnička baza talenata u Evropi manja nego u SAD, evropske korporacije moraće da oblikuju strategiju da privuku serijske preduzetnike. Kompanije bi trebalo da formiraju strukturu koja podstiče inovacije – da, na primer, formiraju nezavisne organizacione delove za inovacije poput inkubatora preduzeća Launchpad kompanije Britiš petroleum, čija je misija razvoj pet preduzeća vrednih milijardu dolara koja se bave energetskim izazovima. Dobar primer je i inovativni model „s više brzina“, poput SAP-ovog inovativnog ekosistema koji čine mreža centara za inovacije, studio za formiranje i podršku startap kompanijama, fond i inkubator. Kada novi poduhvat dostigne određenu veličinu ili unapred definisani prag profitabilnosti, on može da se prebaci s rasta (fokus na prihode) na stabilno stanje (fokus na neto dobitak). Na visoko fragmentiranom evropskom tržištu, međuindustrijska i prekogranična saradnja mogu da olakšaju regionalni rast. Na primer, u oblasti telekomunikacija u Evropi postoji 113, a u SAD samo osam igrača. Zato bi evropske kompanije trebalo da razmotre formiranje konzorcijuma da bi podstakle razvoj u oblastima koje zahtevaju značajna ulaganja ili zajedničke standarde. Primer međuindustrijske saradnje je francuski konzorcijum za biogoriva (Erbas, Er Frans, Safran, Suez i Total), koji obezbeđuje investicioni okvir i nastoji da obezbedi državnu podršku za svoju težnju da promoviše proizvodnju i upotrebu održivog avio-goriva sa ciljem da se u vazdušnom saobraćaju neto emisija ugljenika smanji i do 80 odsto. Uz to, kompanije koje žele da ostvare novi neto rast kroz inovacije u Evropi trebalo bi da sarađuju i s evropskim akademskim institucijama, koje su često usredsređene na fundamentalna istraživanja, a ne na njihovu primenu ili komercijalizaciju. Na primer, američki doktori nauka imaju duplo veće šanse da postanu osnivači u odnosu na svoje kolege u Evropi. Kako bi prevazišle ovaj jaz, korporacije bi trebalo da grade mostove između naučnih zajednica i slobodnog tržišta. Primer za to je centar za nanoelektroniku i digitalne tehnologije IMEC, čije je sedište u Belgiji i okuplja privatne kompanije, istraživačke ustanove i javne institucije. Konačno, kompanije takođe mogu da koriste jedinstvene evropske strukture finansiranja i podrške, imajući u vidu da su mnoge zemlje opredelile namenska sredstva i podsticaje (npr. poreske kredite za istraživanje i razvoj) za kompanije koje razvijaju remetilačke tehnologije. Tri stvari su, dakle, ključne za rast vođen inovacijama - dovoljno finansijskih sredstava, ljudski kapital i odgovarajući sistem za podsticanje inovacija. Za objektivno razumevanje situacije u Srbiji možemo se osloniti na nezavisno istraživanje Svetskog ekonomskog foruma, Global competetivness Index 4.0, objavljeno prošle godine. Prema ukupnoj globalnoj konkurentnosti, Srbija se nalazi na 72. mestu na globalnom nivou, odmah iza Jermenije, Jordana i Brazila, a ispred Crne Gore, Gruzije i Maroka. Pozicija zemlje u izveštaju Svetskog ekonomskog foruma slična je poziciji u drugim sličnim izveštajima. Značajno je primetiti da se osim rangiranja zemlje, nijedan od srpskih gradova ne nalazi na globalnoj mapi 100 najznačajnijih tehnoloških klastera. Stoga Srbija zaostaje iza razvijenih evropskih ekonomija. Od tri pomenute dimenzije, u dve Srbija ima još dosta posla da bi sustigla razvijene zemlje. Finansiranje preduzetničkih i inovativnih projekata je relativno nisko u poređenju s drugim evropskim zemljama (prema globalnom indeksu konkurentnosti Srbija je na 69. mestu po dostupnosti rizičnog kapitala), a i sistem za podsticanje inovacija (pravni okvir, saradnja u okviru akademske zajednice…) ima prostora za napredak. Svetla tačka je ljudski kapital, baziran na čvrstom obrazovnom sistemu, posebno u oblasti inženjerstva, prirodnih i računarskih nauka. Međutim, čak i kada je u pitanju ljudski kapital, postoji zabrinutost da li će se to pretvoriti u korist zbog velike negativne migracije visokoobrazovanog kadra, kao i opšteg nedostatka serijskih preduzetnika i preduzetničke kulture spremne na preuzimanje rizika. Sagledavajući nedavni razvoj, lako možemo shvatiti osnovne uzroke ove situacije. Ekonomska politika Srbije već duže od jedne decenije uglavnom se svodi na podsticaje za otvaranje proizvodnih postrojenja velikih korporacija (u njima se mali broj inovacija i aktivnosti na istraživanju i razvoju sprovodi lokalno), a srpska privreda nije uspela da formira dovoljan broj velikih preduzetnika koji su spremni da ulože svoj kapital u lokalne inovacije. Pored toga, kao što se vidi u različitim analizama, Srbija još uvek nije uspela da se istakne kao tehnološki lider u bilo kojoj od tehnologija u nastajanju, prihvatanjem i investiranjem u relevantna tehnička znanja i veštine 3-5 godina unapred, kako bi postala poželjno odredište. Čitav sistem inovacija i preduzetništva zahteva unapređenje, počevši od okvira finansiranja inovacija kroz zaštitu intelektualne svojine do podsticanja kulture preduzetništva/inovacija u obrazovnim nastavnim planovima i programima, saradnje između univerziteta i industrije i generalno, priznanjem u društvu. Međutim, čak i danas postoje tri oblasti u kojima Srbija odgovarajućim merama može da nadmaši sebe kada su u pitanju inovacije. Prva je očigledno sektor informacionih i komunikacionih tehnologija (IKT). Snažan rast u proteklim godinama (26,7 odsto u 2018) daje dovoljan podsticaj rastućim IKT kompanijama da pređu sa obavljanja nearshoring aktivnosti na pokretanje inovacija. Drugo je prisustvo malih i srednjih industrijskih preduzeća koja predstavljaju važne snabdevače u globalnim industrijskim lancima snabdevanja (npr. lokalni proizvođači specijalizovanih komponenti ili materijala). Ove industrijske kompanije uz dovoljno sredstava i ideja mogu da preskoče svoju poziciju u lancu vrednosti obezbeđivanjem inovacija za svoje kupce. Konačno, Srbija ima veliki broj „vodećih korisnika“ u određenim oblastima, posebno u potrošačkom sektoru (lifestyle, kozmetika, moda) i postoji mogućnost da lokalne kompanije zajedno s tim korisnicima stvore inovacije i razviju ih širom sveta pomoću digitalnih lanaca snabdevanja. Ova kriza je trenutak da se ponovo definiše sledeća normala, odbacivanjem starih pretpostavki o poslovanju i inovacijom novih poslovanja. Redistribucija koja će se dogoditi u globalnim lancima snabdevanja je prilika i za Srbiju. Međutim, da bi iskoristila ovu priliku, Srbija će morati da izdvoji značajna ulaganja u jačanje inovativnih sposobnosti i preduzetničkog okruženja. Da bi se oporavili od ekonomskog pada usled pandemije izazvane virusom korona, Evropa i Srbija će morati da se usredsrede na rast. U ovom regionu ne postoji nedostatak intelekta i inovacije. NJemu su potrebni srčanost i hrabrost da izvede inovativne ideje na tržište i razvije ih u kompanije koja će budućim generacijama pružiti svrhu i prosperitet.