Nered je jezik onih koji se ne čuju

Smrt u Mineapolisu Afroamerikanca DŽordža Flojda, koji je preminuo posle brutalnog policijskog privođenja, bila je iskra koja je zapalila desetine gradova širom SAD. I sve je to već viđeno. Nije prvi put da Afroamerikanac u Americi strada zbog prekomerne upotrebe sile policije i da zbog toga gore gradovi, a neće biti prvi put ni ako policajac optužen za ubistvo DŽordža Flojda bude oslobođen. Jer, rasizam nije samo policijska brutalnost prema crncima. Rasizam je deo sistema, ukorenjen u društvo, konstantno tinja i malo je potrebno da eksplodira. DŽordž Flojd je radio kao izbacivač u restoranu u Mineapolisu, a ostao je bez posla zbog pandemije virusa korona. Prošlog ponedeljka je otišao u prodavnicu i pokušao da plati falsifikovanom novčanicom od 20 dolara. Prodavci su pozvali policiju koja ga je zatekla na licu mesta, stavila mu lisice i pokušala da ga utera u policijski auto. Kako se navodi u krivičnoj prijavi, on se tome opirao i pao na zemlju. Od tog trenutka se sve vidi na snimku: Flojd leži na zemlji, izgovara poznatu rečenicu da „ne može da diše“ i doziva majku, dok mu policajac Derek Čouvin skoro 10 minuta drži koleno na vratu. Otprilike na polovini snimka Flojd prestaje da se pomera i govori. Čouvin mu i dalje kleči na vratu, a prolaznici mu dobacuju da je „ubio čoveka“. Proglašen je mrtvim u bolnici. Zvanična autopsija je pokazala da Flojd nije umro od gušenja, već od kombinacije fizičkog obuzdavanja, zdravstvenih problema koje je imao odranije i intoksikacije. Nalaz nezavisnog patologa je, međutim, kao uzrok smrti pokazao gušenje. Četvorica policajaca koja su učestvovala u privođenju otpuštena su dan posle njegove smrti. Derek Čouvin je optužen za ubistvo tek pošto su izbili neredi u Mineapolisu i drugim gradovima. Uprkos tome što se na snimku jasno vidi šta se desilo, okružni tužilac je rekao da se čekalo nekoliko dana kako bi se sprovela istraga koja i dalje traje u slučaju preostale trojice policajaca. Paralelne istrage vode i FBI i Sekretarijat za pravosuđe. Tragediji DŽordža Flojda prethodila su još dva ubistva Afroamerikanaca za koje je javnost saznala sa zakašnjenjem. Ta dva slučaja su dolila ulje na vatru. Krajem februara, u gradu Brunsviku u DŽordžiji ubijen je 25-godišnji crnac Ahmad Arberi dok je džogirao. Dva i po meseca se za njegovo ubistvo nije ni znalo, dok u javnost nije isplivao snimak. Dvojica belaca, otac i sin Gregori i Trevis Mekmajkl, pojurili su Arberija svojim pikapom jer su mislili da je lopov (u DŽordžiji je dozvoljeno civilno hapšenje ako ste uhvatili nekog da krši zakon). Zaustavili su ga, usledila je rasprava, a potom je Trevis Mekmajkl pucao u Arberija i ubio ga. Mekmajklovi su uhapšeni i optuženi za ubistvo tek početkom maja, posle protesta i pritiska javnosti. Federalne službe istražuju zbog čega policija u DŽordžiji nije reagovala na vreme, a pretpostavlja se da je jedan od razloga i to što je Gregori Mejkmajkl bivši policajac. Sredinom marta, u svom stanu u Luivilu, Kentakiju, ubijena je 26-godišnja Afroamerikanka Brijana Tejlor. Policija je usred noći provalila u njen stan zbog potrage za drogom, koja na kraju nije pronađena. Brijanin momak je ispalio jedan metak na policiju koja je uzvratila vatru i Brijanu smrtno ranila sa osam metaka. NJena porodica je tužila policajce, a oni su suspendovani dok traje istraga. Za tragičnu smrt Brijane Tejlor takođe se saznalo tek kada je objavljen snimak ubistva Ahmada Arberija. Fokus javnosti na ova tri slučaja aktivirao je bes i počeli su neredi za koje neki mediji procenjuju da su najveći od ubistva Martina Lutera Kinga 1968. Protesti su počeli u Mineapolisu, brzo se proširili u desetine gradova i prerasli u opštu destrukciju. Paljene su policijske stanice, automobili, benzinske pumpe, lokali, robne kuće, prodavnice su pljačkane. Danima gore NJujork, Vašington, Los Anđeles, Atlanta, Portland, Detroit, Denver, Hjuston, Luivil, Čikago, Majami, Sijetl, Filadelfija, Boston… Nereda je bilo i ispred Bele kuće, te je predsednik Donald Tramp morao da provede neko vreme u bunkeru. Demonstranti su gađali policiju flašama, kamenjem, noževima, a policija uzvraćala suzavcem, vodenim topovima, gumenim mecima. U NJujorku je policijski automobil uleteo među demonstrante. Neki novinari su takođe pogođeni gumenim mecima. U neredima je ubijeno nekoliko demonstranata, desetine su ranjene iz vatrenog oružja, a hiljade njih su uhapšene. Povređenih ima i među policajcima, prema poslednjim izveštajima u Las Vegasu je jedan ustreljen u glavu dok su u Sent Luisu i Bafalu ranjena dvojica. Širom zemlje raspoređeni su i pripadnici Nacionalne garde, u najmanje 40 gradova je uveden policijski čas, nekoliko saveznih država proglasilo je vanredno stanje. I sve to nije zaustavilo bes. Demonstranti u Minesoti su za NPR rekli da ne žele nasilje, ali da drugačije neće biti pravde. Jedna Afroamerikanka je bila eksplicitnija: „Mi crnci smo sagradili Ameriku, a sada ćemo j* da je spalimo!“. Formalni zahtev demonstranata je da sva četvorica policajaca umešana u smrt DŽordža Flojda budu u zatvoru. Predsednik Donald Tramp je danima (i velikim slovima) tvitovao da nasilje uzrokuju huligani, radikalni levičari, organizacija Antifa, da to sve nema veze sa smrću DŽordža Flojda i kritikovao guvernere i gradonačelnike da ne kontrolišu proteste. Onda im je u zvaničnom obraćanju iz Bele kuće „preporučio“ da na ulice rasporede veliki broj vojnika i policajaca i spreče nerede, a ako to ne urade najavio je da će im on poslati vojsku koja će im „brzo rešiti problem“. Vašington već čuvaju naoružani vojnici. Demokrate i liberalna javnost su Trampu odmah nalepili etiketu rasiste, koja ga prati maltene od samog početka, a posebno otkad je za sukob rasista i antirasista u Šarlotsvilu 2017. okrivio „obe strane“. NJegov potencijalni oponent na izborima demokrata DŽo Bajden optužio je predsednika da koristi vojsku protiv svog naroda. Bajden smatra da je „protestovanje zbog policijske brutalnosti opravdano i neophodno“, ali je osudio nasilje i paljenje. Još je rano reći ko će u ovoj krizi politički profitirati. Nije prvi put da Amerika gori zbog policijske brutalnosti prema crncima. Matrica se ponavlja. Protesta i nereda bilo je i 2014. posle smrti nenaoružanog crnca Erika Garnera u NJujorku, kojeg je policajac stezao za vrat dok je vikao da „ne može da diše“. I kada je u Fergusonu ubijen nenaoružani tinejdžer Majkl Braun. I 2012. kada je na Floridi ubijen nenaoružani 17-godišnjak Trejvon Martin. I 1999. kada su njujorški policajci sa čak 41 metkom ubili nenaoružanog Amadua Dijala, kao i 1992. kada je u Los Anđelesu brutalno prebijen Rodni King. U svim navedenim slučajevima policajci su oslobođeni. Nereda i paljenja je bilo i kada je 1968. ubijen Martin Luter King. NJegov sin je ovih dana podsetio na rečenicu da je „nered jezik onih čiji se glas ne čuje“. Danas možemo mnogo više da čujemo i vidimo zahvaljujući modernoj tehnologiji. Svako može mobilnim telefonom da snimi ubistvo. Mnogo toga što nije snimljeno ostaje ispod radara javnosti, ali podaci govore da crnci u Americi jesu u najvećem broju žrtve policijske brutalnosti. Prema analizi Vašington posta, od 1. januara 2015. u SAD je u policijskim akcijama ubijeno ukupno 4.728 ljudi. Na milion stanovnika - 30 Afroamerikanaca i 12 belaca. Crnce i hapse pet puta više u odnosu na belce, pokazuju podaci Asocijacije za unapređenje prava manjina (NAACP). Savetnik za nacionalnu bezbednost Robert O’ Brajen je u intervjuu za Si-En-En negirao da je policija rasistička, ali je priznao da ima „nekoliko loših primera“ koji odaju utisak da su svi takvi. Kako god da gledate na to, činjenica je da policijska brutalnost uglavnom prolazi nekažnjeno ili sa blažom kaznom nego što deluje razumno. En-Bi-Si njuz je preneo da je od 2005. do 2019. zbog ubistava na dužnosti uhapšeno 98 policajaca, a da je samo 35 osuđeno i to na blaže kazne nego za ubistvo. Tajm podseća na dve odluke Vrhovnog suda SAD koje opravdavaju upotrebu vatrenog oružja ako policajac proceni da je u opasnosti. Advokat Ben Kramp, koji je zastupao porodice ubijenih Afroamerikanaca, kaže za Tajm da su te dve odluke „karta za izlazak iz zatvora“, te da se zato često odustaje i od podizanja optužnice. Policajci, teoretski, mogu da budu gonjeni i za federalno krivično delo zločin iz mržnje, ali tu je problem u dokazivanju da je prekomerna sila upotrebljena namerno, iz mržnje prema drugoj rasi, religiji... Porodica Erika Garnera je od federalnog tužioca tražila da policajca Danijela Pantelea, koji mu je stezao vrat, optuži za zločin iz mržnje, ali je Sekretarijat za pravosuđe to odbio uz obrazloženje da nije moguće dokazati da je Panteleo namerno gušio Garnera. Zbog retko kažnjive policijske brutalnosti, ali i lošijih uslova u kojima žive crnci u odnosu na belce, u medijima se postavlja pitanje da li je rasizam ukorenjen u američki DNK. Više od četiri veka pošto su na američko tlo dovedeni prvi robovi i 56 godina pošto je Lindon DŽonson potpisao zakon o ravnopravnosti, crnci i dalje nisu ravnopravni sa belim Amerikancima. Žive u siromašnijim i često kriminalizovanim kvartovima, nemaju novca za školovanje, rade slabije plaćene poslove, hrane se jeftino i loše, zdravstvena zaštita im je nepristupačnija, životni vek kraći. Koliko su neravnopravni dobro pokazuju podaci da su crnci nesrazmerno više od belaca u Americi stradali od kovida-19, zbog toga što više boluju od hroničnih oboljenja, rade poslove koje tokom pandemije nisu mogli da obavljaju od kuće i žive u kvartovima u kojima je loš kvalitet vazduha. Nejednakost je vidljiva i golim okom ako malo više vremena provedete u Americi – crnce ćete retko videti u odelima i na rukovodećim pozicijama, a mnogo češće kao prodavce u Mekdonaldsu, magacionere u supermarketima, vozače autobusa, čistače ulica. Prema istraživanju Pju centra iz 2019, i većina Amerikanaca veruje da su belci privilegovaniji i da mora još mnogo da se radi na tome da crnci budu jednaki. Eskalacije zbog policijske brutalnosti su uvek prilika za promene, smatra borac za prava crnaca Vilijam Barber. „Rasizam je rana... Ali u svakoj generaciji dođe vreme kada se ta rana toliko inficira da društvo više ne može da je podnese. Molim se za to da je ovo jedan od tih trenutaka.“