Nemam osećaj da sam deo vlasti

Niz od 25 predstava u izvođenju 19 trupa iz 12 zemalja, koji je činio 17. izdanje Beogradskog festivala igre, otkazan je samo nekoliko dana pre podizanja prve zavese. „Ako se zaviri iza te zavese, lako se može shvatiti da je u toj fazi novac sponzora i publike potrošen na avio-karte, dnevnice, honorare, prevoz scenografije, hotelski smeštaj, promociju, štampu...“, kaže u razgovoru za NIN Aja Jung, direktorka Beogradskog festivala igre, nakon što je ponovo uspostavila program koji je zbog pandemije morala da pomeri za jesen. „Skoro 270 otkazanih letova i blizu 700 noćenja u Beogradu i Novom Sadu, šleperi na pozicijama, kargo u magacinima, katalozi u pozorištima... Situacija nadrealna, vrišteća... U toj atmosferi, gledajući kako čitava godina ozbiljnog rada nestaje u sekundama, u danonoćnoj vezi sa trupama, agentima, autorima, sponzorima i pravnicima, sastavljali smo iznova program. Pritisak je bio jeziv, jer su ugovori i okolnosti takvi da odluke moraju da se donose odmah. Odgovorno smo postupili, odlažući programe, tražeći nove datume. Uostalom, to su učinili i brojni festivali u svetu“, ističe Jungova. Iako je povod za razgovor predstojeći festival, nismo mogli da zaobiđemo neka od ključnih pitanja koja se nameću kada se njeno ime, kao umetnice, dovede u ravan sa vodećom politikom. Čini se da Aja Jung pokušava uporno da nađe balans između političkog aktivizma i umetničkog opredeljenja. U tom pravcu, formirali smo i ovaj intervju. Koliko vam sada država može pomoći i na koji način, kada je Beogradski festival igre u pitanju? Konkursne aplikacije upućene lokalnim institucijama u januaru, sredinom marta su još bile neraspakovane. Na početku vanrednog stanja saznali smo da su projekti zavedeni na pisarnici prestonice bačeni u đubre, a pred kraj vanrednog stanja obavešteni smo da je ministar kulture srozao budžet do cifre koja počinje sa nulama. To je sve. Govoreći o svetu, čini se da je u kovitlacu kovid-19, pozorište najviše stradalo. Prvi put u istoriji sve scene su zamandaljene, festivali otkazani... Međutim, radilo se mnogo kako bi se osmislio povratak programa i publike, i odobrila sredstva koja mogu da amortizuju jezive gubitke. U Srbiji se niko nije ozbiljno i sistemski bavio pozorištima, muzejima, galerijama, festivalima... Iza otvorenih muzeja ne stoji plan, već sigurnost u izostanak posetilaca. Iza najave manifestacija, ne stoji ukupna strategija, već spretnost pojedinaca da pronađu rešenja. U okviru podrške srpskoj privredi, nije se razmišljalo o kreativnoj grani koja ostvari prihod za državu, dovede strane turiste, učini da Srbija postane dobra vest u svetskoj štampi. Nisu samo zaposleni u kulturi, nego i oni koji zapošljavaju i angažuju u kulturi. Nisu samo oni koji su privatizovali državne i gradske institucije, nego i privatnici koji ne dišu dok ne obezbede sredstva za programe, plate i honorare. Videli smo kako će festival sada izgledati, i svakako će među tim naslovima i dalje biti predstava za pamćenje. Koje biste istakli i da li će zbog celokupne situacije biti promena u izvođenju? Promena nema, samo je sve malo ispretumbano. Publika sa nestrpljenjem očekuje nastup baleta iz Frankfurta sa novom postavkom Jakopa Godanija, Varvarske noći Ervea Kubija, brazilsku Furiju Lije Rodrigeš, brodvejskog step igrača DŽejsona Smita, glamurozni NJujork siti balet, španski La Veronal, montrealski Balet DŽez sa predstavom na muziku Lenarda Koena... Program smo morali da podelimo u dve faze. Na septembar i novembar. Ulaznice za većinu nastupa su odavno rasprodate, i raduje nas da nema mnogo onih koji ih vraćaju ili zamenjuju. Svi čekamo jesen! Najbolju do sada. Napisali ste da teatar više nikada neće izgledati isto. Pod kakvim uslovima će se održati predstojeći festival igre? Uz strože ili blaže mere, pozorišne sale u svetu se otvaraju. Južna Koreja je u tom poslu bila najhrabrija i najbrža. Maske, merenje temperature, prolazak kroz komore, dezinfekcija ruku i obuće. Sličnu mehanizaciju naručuju i brodvejski teatri, najavljujući otvaranje tokom septembra, ali i pozorišta u Atini, Rimu, Berlinu… U pitanju su uglavnom privatni teatri koji neće opstati ako ostanu zatvoreni, a ni ukoliko prate plan sedenja koji predlažu Berlinska ili Izraelska filharmonija, gde se za sada praktično koristi 20 odsto kapaciteta sale. Italija, kao zemlja kulture, ali i zemlja koja je jezivo pogođena pandemijom, otvara svoje teatre u junu. NJihov protokol je drugačiji, što ne znači da se neće menjati do jeseni. Mi za sada pratimo situaciju u svetu jer zavisimo od programa koji mora da stigne, odnosno „sleti“ iz inostranstva. Vi ste bili prvi, praktično, koji ste doneli loše vesti na početku pandemije, kada ste objavili da se festival otkazuje. Da li je to bila jedina loša vest? Da li je korona donela veće podele u društvu nego što je to dosad bilo? Posmatrajući kako se ljudi ponašaju u komplikovanim i kriznim situacijama, otkrivate koliko je neko vešt i sposoban ili prirodno aljkav i površan. Pandemija je situacija za koju niko nije imao uputstva, pa treba priznati da su u Srbiji mere bile brze i da ništa nije nedostajalo. Neozbiljno bi bilo očekivati čuda u kulturi, jer ta oblast inače ne funkcioniše po svetskim principima. Ali, dok je virus u svetu činio ljude boljim i solidarnijim, kod nas je mržnja dobijala na ubrzanju. U poslednjem razvrstavanju, odvojili smo struku od nestruke, povukli crtu između mlađih i starijih, zamrzeli šetače kerova, uperili prst u decu koja nemaju kompjuter, krvlju branili potrebu i gnušanje nad 100 evra, za koje su se prvi zapljunuli oni zgnušeni... Uspeli smo čak da podelimo kulturu na onu koju u jednom pismu promišljaju intelektualci i onu koja se u nekoliko arija nađe na pijaci. Obe deluju zastrašujuće. Kakva je sada vaša uloga u vlasti? Čini se da ste napravili mnogo kompromisa, da vaše izjave izazivaju buru, kao i da su ljudi najupornije citirali vaše izjave o beogradskom metrou? LJudi citiraju ono što im je razumljivo i sa čime mogu da se povežu. Ne očekujem da naletim na delove mog obraćanja prilikom prihvatanja najvišeg odlikovanja od strane italijanskog predsednika Serđa Matarele, ni reči kojima sam se zahvalila ministarki Odri Azule primajući orden Viteza reda umetnosti i književnosti Francuske. Ne verujem da će se navoditi ni delovi govora sa različitih skupova u Bergenu, Parizu, Rimu, Londonu, Monte Karlu…, gde sam se do koske borila da Srbiju učinim vidljivom, a Beograd prestonicom umetničke igre. U međuvremenu, ja i dalje mislim da je sasvim normalno navijati za metro u milionskom gradu u kome gužva svakodnevno krade nekoliko sati života. Da li verujete u korenite promene u Srbiji – društvene, političke, kulturološke? Kada prestanem da verujem, sigurno ću otići odavde. Imam i drugi pasoš, govorim dobro još pokoji jezik, a ima i zemalja u kojima metro već odavno radi. Koliko ste u mogućnosti da iz pozicije u kojoj jeste, pomognete samostalnim i slobodnim umetnicima u Srbiji? Nisam u poziciji. Da jesam, možda bih i umela da pomognem. Pre svega da rade i da budu vidljivi. Ne verujem u jednokratnu pomoć, jer treba da budemo svesni da ulazimo u ekonomsku i egzistencijalnu krizu koja će trajati. Koliko je ministarstvo kulture uopšte izašlo u susret kulturi i umetnosti? Da li razumeju suštinski problem umetnika u Srbiji? Ako pravite košulje, morate da poznajete materijale, da umete da šijete, da pratite trendove i rad vrhunskih dizajnera, uposlite majstore, date šansu boljima od sebe… Ukoliko ne tragate za informacijama i uspešnim modelima, ne možete ni da uhvatite korak sa svetom. Nažalost, to nije samo suštinski problem ministarstva, već kalup u kome su tužno zaglavljene mnoge institucije kulture. Pandemija je ponudila odličnu mogućnost da preispitamo sopstvene pozicije i umeća, da odmerimo snage. Naravno da to nismo učinili. Ne propuštate priliku da kritikujete ministra kulture, čini se da ste ga i učinili zvezdom, pitanje je ko bi znao za njega da ga niste već na samom početku mandata predstavili. Zbog čega mislite da je toliko loš, sem činjenice da ne pomaže BFI? Nije pitanje pomaganja ili naklonosti, pitanje je neznanja. Ne daje se pozorište na upravljanje zadovoljnom gledaocu iz poslednjeg reda, baš kao što se ni Ministarstvo kulture ne predaje ljubitelju ćirilice i besedništva. Pa ipak, šta god mi pričali, taj i takav ministar je izdržao mandat i kusur, što bi značilo da je mnogo manje smetao unjunjkanoj čaršiji od svih njegovih prethodnika. Čemu treba da služi Ministarstvo kulture i informisanja, a čemu sada služi, a vi mislite da to pogrešno radi? Kultura zaslužuje ozbiljno ministarstvo. Ukoliko bi mogla da se spoji sa turizmom, imali bi srećniji brak od ovog koji već dugo ne funkcioniše. Informisanje bi možda bilo uspešnije u vezi sa telekomunikacijama. Naše shvatanje umetnosti i kulture bi moralo da se menja, jer ćemo se kao nacija utopiti u mržnji, zlobi i gluposti. To je važan resor u svakom narednom sastavu Vlade. Ako se ponovo nađe neki stručnjak da uz gusle u istom danu otvori i zatvori Kulturni centar u Pekingu, da svake godine u Veneciji recituje za crnogorsku delegaciju pred tužnim i praznim srpskim Paviljonom, i da se na državnom sajtu iscrpnim literarnim sastavima obračunava sa ženama koje mu se ne osmehnu nego lupe čvrgu, nadrljali smo. Da li će srpskoj kulturnoj sceni biti potreban jedan dugoročniji respirator? Nažalost, ta vrsta respiratora se ne proizvodi. U našem slučaju, potrebni su najbolji hirurzi. Domaći i inostrani konzilijum. Intervencija bi bila bolna, ali bi oporavak bio relativno brz, praćen vidljivim i značajnim promenama. Za proces ozdravljenja je potrebno oko dve godine. Pogledajte primer Grčke, gde je snažna ekonomska kriza uspela da uspostavi sasvim nove standarde. Danas se naši balkanski susedi mogu pohvaliti novim teatrima, operskim i koncertnim salama, novom generacijom menadžera koji su uglavnom stasavali u inostranstvu, odličnom, veoma originalnom i bogatom produkcijom. Pre pet godina, bila sam u timu koji je trebalo da pomogne tadašnjem grčkom ministru kulture da čuvajući tradiciju postavi temelje novog nacionalnog Baleta u Atini. Pratila sam kako glomazni opersko-baletski teatar prelazi svoj put od gubitaša na blagajni do perjanice kulturnog života. Od repertoarskog paprikaša za članove bliže familije, do ansambla koji oduševljava svetsku publiku i kritičare. Verujte da je recept jednostavan, ali među začinima nema kompromisa. Pre pandemije, sasvim neočekivano ste se našli u filmu Progon – koji je bio brz i očigledno dirigovan odgovor vlasti na film Vladalac. Otkud vi u tom filmu? Da li i sada mislite da je trebalo da na to pristanete i da se nađete pored tako moralno šarenolikog sastava govornika? Ako me pozovu da učestvujem u nekom programu ili govorim za neki medij, ja ne tražim listu ostalih pozvanih i drugih intervjuisanih. Nisam tako vaspitana. Znam samo da su me isekli ozbiljno u montaži, ali se zbog toga ne ljutim. Bilo je simpatičnijih monologa. Svojim izlaganjem nikoga nisam povredila, unizila ili ismejala. Naprotiv. Sve što sam rekla u filmu Progon, mogla sam da izgovorim i u filmu Vladalac. Takođe, sve što kažem vama u intervjuu za NIN, jednako bih ponovila u Kuriru ili Informeru. Pitanje je stava, objektivnosti i životnih principa, a publika je dragocena i ne treba je deliti. To je baš ono o čemu pričamo. U međuvremenu su stasali oni koji ne gledaju ni Vladaoca, ni Progon, ne čitaju ni NIN, ni Informer, nego jedva čekaju da pobegnu odavde. Zbog njih bi se valjalo zamisliti. Iako je Beograd video neke od najvećih svetskih produkcija zahvaljujući vama, mnogi vam zameraju prisustvo u vlasti. Da li mislite da ste sebe unizili kao čoveka, da biste uzdigli ideju za koju ste se borili? Zaista nemam osećaj da sam deo vlasti, jer odluke niti predlažem, niti donosim. Sedamnaest godina sam na čelu međunarodnog festivala koji sam ogromnim radom učinila jednim od najboljih na svetu. Dvanaest godina vodim sopstvenu školu, koja je u ovom regionu jedina internacionalna obrazovna institucija za umetničku igru sa akreditacijom dveju zemalja koje volim: Italije i Srbije. U okviru Svetske alijanse za igru pri Unesku, sa sedištem u Rimu, preko deset godina obavljam ulogu potpredsednice. Osećam se dobro na Krfu, gde sam živela šest godina, još bolje u NJujorku, gde sam se školovala, a najviše volim da trošim vreme u jednom gradu u Toskani. Dorćol je mesto mog rođenja i porodične sudbine. Ponosim se svojim odlukama, hrabrošću i ćerkama. I to je sve. Uspeh mog Festivala igre bivao je osporavan i neprihvaćen jedino na deonici uske i jednosmerne srpske kaldrme, ali to mi sasvim imponuje. Ekipa sa te deonice ionako nije čula da se ulaznice za pozorište plaćaju na blagajni. Koliko ćete učestvovati u predstojećoj kampanji? Vidite li sebe na nekoj višoj državnoj instanci, u sledećoj podeli moći? Niko me nije zvao da bih ja sebe „videla“. Ja se nigde ne guram, jer mi Beograđani imamo tu manu da čekamo da nam ponude parče torte kada odemo u goste, a ne da sami otvaramo frižidere. Valjda zato i nije bilo mnogo Beograđana u vlasti. Još manje onih koji su stigli do kolača. Moj prioritet je u odgovornosti pred sponzorima, umetnicima i publikom 17. beogradskog festivala igre, a najveći izazov da nakon ovog brodoloma uspem da sastavim dobar program njegove osamnaeste edicije.