Vlast perfidno forsira raskol

Nikada nije bila ni u jednoj partiji, već uvek slobodan strelac. I verovatno se stoga i bavi glumom kao stalnom potragom za istinom i jasnim stavom. U želji da sve bude što bolje, što pravednije, što ljudskije, ima stalnu potrebu da ukazuje na ono što nije dobro. Ima tu i nekog porodičnog nasleđa. NJen deda po majci bio je advokat, koji je najpre bio sudija. Zbog svoje bundžijske naravi i dugog jezika, u vreme Kraljevine Jugoslavije, bio je prognan u Makedoniju. Posle je poverovao u ideju levice, učestvovao je u organizovanju 27. marta 1941. godine, ali kada je shvatio ko stoji iza toga okrenuo je leđa svojim drugovima komunistima, koji su ga posle Drugog svetskog rata strpali u zatvor, pa je proveo godinu dana u Zabeli. Odavno ljudi na ulici, na pijaci, u prodavnici, prilaze Svetlani i komentarišu ono što javno govori. Tako je bilo i kad je podržala ove poslednje proteste u Beogradu, i one pre njih i one još pre njih… Uskoro počinje snimanje serije Porodica o Slobodanu Miloševiću i Miri Marković, u kojoj igra i Svetlana Bojković i to je asocijacija da uporedimo dva vremena. Kada ste 1993. godine napustili Narodno pozorište u znak protesta što je SPS za upravnika postavio Aleksandra Berčeka, bio je to događaj koji je uzdrmao kulturnu javnost. Gledano iz današnje perspektive, teško da bi to danas ikoga potreslo? Od tada je prošlo 27 godina i danas to više ne bi bio značajan događaj. Taj gest ne bi izazvao pažnju kao u ono vreme. Kultura je tada imala veću vrednost u svesti građana, i bila je njihova istinska potreba. To što se tada dogodilo pokazuje još jednu važnu činjenicu - moral u društvu je bio na znatno višem nivou. Nisu ljudi krivi zbog tog urušavanja morala, uvek je odgovorna vrhuška koja vodi narod. Mi se danas nalazimo na razmeđi, razapeti između nečega što je prosto i vulgarno, kao što su rijaliti programi, koji zbog velikog broja gledalaca postaju čak srpski brend, i s druge strane, potiskivanja onih vrednosti i dostignuća koji su nam dragoceni kao narodu. Te vrednosti su sadržane u velikoj literaturi, u slikarstvu, u glumi, u filmskoj i pozorišnoj umetnosti... To je ono što bi trebalo da se podstiče i promoviše i da bude naš brend. Međutim, javnim medijskim prostorom dominira rijaliti koji okuplja tri miliona gledalaca. Od tog korova koji se gaji i zaliva ne može da živi zdrava biljka koja predstavlja kulturu. Rijaliti ne-kultura koja je prožela celo društvo, jednostavno dezavuiše kulturu kao afirmaciju naroda. Koliko vidim, ovoj vlasti to nimalo ne smeta. Naprotiv. Mnogo se u poslednje vreme govori o podelama u srpskom društvu, vi sad govorite o poraznom uticaju rijaliti kulture. Ko je odgovoran za to? Uverena sam da narod niti želi niti inicira podele. Dragocen je autorski tekst predsednika SANU dr Vladimira Kostića u vašem listu, koji upravo govori kolika je opasnost od podele našeg naroda koja se forsira. To je ozbiljna pretnja Srbiji. A vladajuća stranka, koliko god to poricala, na tome uporno radi. Ona zapravo stalno deli narod na „njih“ i „nas“. Da li smo „mi“, takozvani krug dvojke, šačica intelektualaca, ta lažna elita, kako nas zovu, u moći da delimo narod? Naravno da nismo, niti to propagiramo, niti je to ikada bilo, na primer, u mojoj svesti. Ima nešto drugo zbog čega se vlast ježi na svakog samosvesnog i mislećeg čoveka. Kada im kažete javno da forsiranjem šunda i jeftine zabave zapravo zaglupljuju narod i srozavaju njegov ukus, oni odmah iskrivljuju svaki smisao te primedbe, menjaju tezu i kažu kako „mi“ u stvari preziremo narod koji to gleda. Shvatate li vi kakva je to manipulacija? Za vlast postoji samo onaj narod koji veruje u njihovu ponudu jeftinih zabava, kojima se skreće pažnja sa ozbiljnih tema i problema našeg društva. Vlast je to organizovano obezbedila velikom blokadom medija. Pa tako građani i nemaju mogućnost izbora. A ko se ne slaže sa njihovom ponudom, taj je protiv države i naroda. Ne, taj nije protiv naroda, već protiv načina vladanja koji podrazumeva neprekidno manipulisanje. I predsednik Srbije često poseže za tom podelom? On je prvi i počeo sa tim. Sećam se naslova njegovog autorskog teksta Elita i plebs od pre godinu i nešto dana. Pođite od naslova teksta kojim se predsednik obraća svom narodu?! On se tu obračunava sa kvazielitom, kako je naziva. I to sprdanje sa elitom odnosi se isključivo na njegove političke neistomišljenike. A svi drugi su plebs. Pošteni narod, u koji ubraja i sebe, s jedne strane, a sa druge su stranačke vođe i politički protivnici koji su isključivo lopovi i neznalice kao predstavnici te kvazielite. Pitam se da li su pristalice i birači tih političkih oponenata, po predsednikovom mišljenju, isto tako ološ kakvim je on oslikao i prozvao njihove stranačke lidere? Šta je sa onim građanima koji se politički ne izjašnjavaju? Da li su oni dobri ili loši građani ove zemlje, jesu li plebs ili kvazielita po predsednikovim kriterijumima? Politička garnitura na vlasti u Srbiji vrlo perfidno forsira raskol, podmećući intelektualcima da oni to čine. Oni u stvari ne poštuju ljude koji imaju integritet i znanje. Tako nije bilo u Srbiji u poslednja dva veka. Srbija je brinula o svom naraštaju, školovala ga u Pešti, Beču, Minhenu, Parizu, I onda su se ti mladi obrazovani ljudi vraćali u zemlju. Danas mladi odlaze bez povratka jer ovde stranačke knjižice zamenjuju znanje i poslovni moral. Kada ste 1993. napustili pozorište, ostali ste bez sigurne i dobre plate, otišli ste u slobodne umetnike i više nikada niste bili u stalnom angažmanu? Da li ste se bojali za budućnost? Nisam. Ja sam otišla u penziju kao slobodan umetnik. I svih godina do penzije sam to i bila. A kada sam napustila Narodno pozorište, kazala sam: ako ne mogu da promenim predsednika države, mogu da promenim pozorište. Da se razumemo, Aleksandar Berček je sjajan glumac, ali nije bio za upravnika nacionalnog teatra. A naročito me je iritiralo što je tu došao po partijskoj liniji. To je bio moj otpor političkom postavljanju kadrova na čelo institucije, bez obzira na to da li su oni za tu funkciju ili ne. Nažalost, ta se praksa nastavila do danas i retke su institucije u kojima su čelni ljudi samo sposobni profesionalci, već su, uglavnom, partijski nameštenici. Kada sam otišla iz Narodnog pozorišta, govorila sam: ako izgubim sve uloge, sve pozicije u svojoj profesiji, otvoriću trafiku i radiću u njoj. To bi sigurno bila najposećenija trafika u Beogradu, zahvaljujući mojoj publici. Otišla sam po svojoj savesti i to je bio moj čin građanske neposlušnosti. Volela bih da svaki čovek u ovom društvu ima pravo na to, da ima svest o tome, a da, naravno, ne bude ucenjem pretnjom da će ostati bez posla i biti egzistencijalno ugrožen, pa čak i završiti u zatvoru. Građani se danas plaše gubitka posla i zato su pasivni i poslušni? Tako je, a nema pravila ni zakona kojih se vlast pouzdano pridržava. Zato građani osećaju da su ostavljeni na milost i nemilost bahatih pojedinaca. Drugim rečima, prisustvujemo urušavanju institucija sistema na kojima počiva svaka ozbiljna demokratska država. A paradoks je da to urušavanje proizvodi upravo vlast stvarajući tako sebi slobodan manevarski prostor za razne malverzacije. I ime Udruženja dramskih umetnika Srbije išli ste kod tadašnjeg predsednika Srbije Slobodana Miloševića da se žalite na ministra kulture Srbije? Kao tadašnji predsednik Udruženja dramskih umetnika Srbije prenela sam naš stav da ministar kulture nema kredibilitet da obavlja tu funkciju. Predsednik je saslušao, rekao da će videti šta tu može da se popravi, i pokrenut je postupak za smenu ministra kulture. Ali, to nije okončano jer su tadašnji premijer i ministar imali između sebe neke račune koji su se sveli na ucenu, pa je proces zastao. Ipak, ministar nije završio svoj mandat, smenjen je 1993. godine, ali dan pre odlaska sa vlasti imenovao je Aleksandra Berčeka za upravnika Narodnog pozorišta. I onda sam ja otišla. Sve ovo pominjem jer svedoči da su to bile godine apsolutne vlasti jednog čoveka, a vidi se da je postojao kakav-takav dijalog sa tim čovekom, odnosno sa tom vlašću. A danas? Danas je tako da možeš da se pojaviš kod predsednika samo ako tražiš nešto lično za sebe. I on, ako hoće, uradiće to samo za tebe, samo tebi lično da učini uslugu, jer ćeš ga ti posle javno hvaliti i podržavati, ili ćeš učestvovati u njegovoj predizbornoj kampanji. To se zove pojedinačna kupovina ljudi koja isključuje mogućnost da se nešto uradi na širem planu. Takvim ponašanjem se zanemaruje ono što se zove kulturni identitet jednog naroda. Vi znate da na pomen Engleska ide Šekspir, na pomen Nemačka idu Gete i Tomas Man, na pomen Rusija idu Tolstoj i Dostojevski, a na pomen Srbija ne znate šta ide. Trebalo bi da idu Andrić, Crnjanski, Miljković, Desanka Maksimović ili Veličković... ali pogledajte šta ova vlast forsira, pa će vam biti jasno da su svako znanje, kad je o kulturi reč, i svako opšte obrazovanje, za njih nepotrebne kategorije. LJudima koji vode ovu zemlju kao da nije jasno da je kultura duhovni sadržaj koji upijamo i koji oplemenjuje ljudsko biće. Kada propada kultura, propada i sve ostalo. Kultura znači negovanje duhovnosti bez koje nema nijednog dobrog i velikog stručnjaka u svom poslu, koji na prvom mestu mora da bude čovek i da neguje ljudskost u sebi. A to se danas urušava. Ovo je vreme profita, a kultura je neprofitna delatnost i zašto bi se ljudi na vlasti bavili kulturom kad od toga nemaju ništa u svom džepu? Živimo u vremenu u kome je bavljenje politikom postalo biznis, i u kome se vladajući sistem oslanja isključivo na profit. Pošto je kultura neprofitabilna, nema profita, ali onda nema ni kulture. I tako, dalekosežno gledano, mi danas uništavamo budućnost svoga naraštaja. U kulturi je najteže „ugraditi se“, stoga je vlastima kultura nezanimljiva i zato je marginalizovana. Zato i ne čudi što poverava značajne pozicije i poslove u kulturi ljudima koji uglavnom ne znaju šta treba da rade. Oni to dobijaju kao stranački bonus koji im pripada. Neretko, poslove koji zahtevaju određeno znanje i iskustvo, dobijaju nesposobni čiji je jedini kvalitet da se dobro kotiraju u stranačkoj hijerarhiji. I da li onda treba da se čudimo plodovima preovlađujućeg sistema vrednosti? Porazila me je vest da ikonu naše poezije, Desanku Maksimović, kao i neke druge velike pesnike treba skloniti iz obrazovnog programa srednjoškolaca. Ovaj skandalozni potez tumačim kao zatiranje vrednosti naše kulturne baštine, a to se, nadam se, neće dopustiti! Sam taj predlog, bez obzira na to što je povučen, otvorio je mnoga pitanja: ko je formirao komisiju koja je to predložila, ko su ti ljudi, zašto se nisu potpisali? Šta radi Zavod za unapređenje obrazovanja i vaspitanja? Jesu li i ti ljudi koji donose ovakve sramne predloge ili odluke izašli iz nekog rijaliti programa? Da li ovako nešto treba da ide uz izborni slogan SNS „Za budućnost naše dece“? Sram ih bilo! Ovakvi skandali zaslužuju veliku kulturnu akciju Srbije, jer bitka za očuvanje naše kulturne baštine ne sme da se izgubi. Vi ste se jednom javno oglasili podržavajući Demokratsku stranku, ali ni ona se nije proslavila kad je reč o statusu kulture u vreme njenog mandata? Oni, nažalost, nisu dovoljno poznavali tehnologiju vlasti, verovali su da imaju kapacitet da ispune evropske vrednosti, ali su ispali amateri u politici. Iz svog poraza nisu izvukli nikakvu pouku, nisu uspeli da se ujedine, već danas imate potpuno razjedinjenu opoziciju koja ne zna kako bi došla do cilja - do pobede na izborima. A za to vreme današnja politička garnitura uspešno gura društvo i kulturu u sunovrat. Pokazali su da nemaju ni znanja ni stručnosti kad je o kulturi reč, a ne znam koliko su uopšte sposobni kad je reč o drugim životnim delatnostima. Čitam da su se za proteklih sedam godina zadužili za 10 milijardi dolara, a slušam kako nam nikada nije bilo bolje. Čitam iz dana u dan u kakve su afere upleteni članovi vladajuće stranke koji se nalaze na odgovornim mestima, ali nema ni istrage, ni procesa, ni sudskog epiloga. Oni se ponašaju kao da je sve u najboljem redu. Svaki normalan čovek u ovoj zemlji se zapita šta je sa pravosuđem ako nema odgovora ni na jednu krađu, pljačku... Hrabrost i integritet ličnosti su važni u svakoj profesiji. Živeli ste sa suprugom pet godina u Finskoj i često ste govorili kako ste tamo spoznali šta znači kada sistem funkcioniše? Taj narod ima poverenja u svoju državu i vlast jer ona poštuje zakon i ne laže ga, ne izigrava njegovo poverenje. Ovde je korupcija normalna pojava, a tamo je incident. Ovde vlast stalno optužuje narod. To nisam videla ni u jednoj drugoj zemlji. Da li je normalno da predsednik viče na svoje građane jer ga nisu slušali u vreme korone? Na trenutak mi se činilo kao da gledam lošu izvedbu Kralja Ibija. Predsednik govori šta mu padne na pamet, a svakog dana to bude neka druga ideja. On snimi spot za predizbornu kampanju sa devojčicom, a onda mu REM zbog zloupotrebe dece zabrani spot. Ispada da ga je snimio samo zato da bi bio zabranjen. U stvari, sve mi više predsednik deluje kao neostvareni glumac. Mnogi će vam reći da je u celom svetu opala briga za kulturu, a da je u Srbiji poslednjih godina izgrađeno mnogo fabrika, raznih zdravstvenih ustanova i puteva? Pre svega, ako nije moglo da se utiče na velike političke igre u kojima je Srbija bila tek žeton na stolu velikih međunarodnih podela plena, postoji oblast u kojoj je to i te kako moglo. O kulturi je reč, naravno. Osnovni identitet jedne zemlje je kultura, pa tako je i sa Srbijom. Imam utisak da to mnogi u ovoj zemlji ne shvataju. Ja za sada govorim o ovom našem kulturnom dvorištu do koga mi je stalo i mogu da ga poredim sa dvorištem naših suseda. Tako znam da je slovenačko kulturno dvorište uređenije od našeg, jer oni znaju da im je kulturni identitet jednako važan kao i dobar put ili dobra turistička ponuda. A što se tiče gradnje, pa to i jeste dužnost svake vlasti, da gradi. A kad je reč o onome šta se ovde izgradilo, dokle ćemo se diviti Kliničkom centru u Nišu, a zaboravljati kako je razorena železnica u Srbiji i kako u Beogradu većina građana uopšte i ne zna gde je stanica i odakle polazi voz. I to samo zato što se ovoj vlasti dopada zgrada Železničke stanice pa hoće da u njoj ostavi svoju zadužbinu. Kad im se to kaže, oni nas ubeđuju da su sagradili ne znam koliko kilometara železnice, a jedino nema odgovora na pitanje - s kojim pravom su prisvojili zgradu koja predstavlja spomenik kulture iz 1884. godine? Uostalom, aplaudirati političarima zato što su izgradili bolnicu, školu ili put novcem građana, isto je kao da aplaudirate bankomatu jer vam je isplatio vaš novac. Tako biste se potpuno uklopili u postojeći raspad mišljenja.