The show must go on!

Pobegli Dušan i ja iz gimnazije i otišli kod njega da kuvamo špagete milaneze iz žute kutije. Istreseš hemijski prašak iz jedne kesice u vodu, bude crveni sos, slan, obariš pastu iz druge kese, pomešaš i pospeš ribanim parmezanom iz treće kese. Mi u kuhinji, kuvamo, kad ulazi niko drugi nego Desanka Maksimović. Dušan se ne zbuni: Tetka, ovo je Šaca. Šaco, ovo je tetka. Tetka je jako nežnim glasićem i sa onim valjevskim književnim dužinama, rekla kako je donela bugarsku poštansku marku da mu da, mada on nije skupljao markice, ali ipak, to je lep hobi. Usput je pogledala one špagete pa joj se učinilo da je malo za obojicu i zauzela se za mene: A hoće li biti za Šacu? Skuvane špagete, kad evo opet tetke. Videla je Dušana kako meša sve zajedno, pa je opet intervenisala u moju korist, molećivo: Dušane, nemoj sve sam. Podaj malo i Šaci. Ova anegdota na prvi pogled izgleda kao moj doprinos javnoj debati na temu Desanka, u kojoj se, kao da je od životnog značaja, danima dizala ogromna buka i letelo perje, a stišala se tek intervencijom velikodušnih vlasti koje su Desanku spasle od tog nekog nepoznatog negativca koji je hteo da je ukine. Nije sve onako kako izgleda. Na primer, ja ovo, zapravo, pišem da bih se pohvalio kako sam upoznao Desanku. A debata je lažnjak. Naime, izgleda da se zapravo nije dogodilo ništa strašno, smanjivali su program, nešto su morali da izbace, u konkurenciji su bili Dostojevski, Bulgakov, Andrić, Selimović, Pavić, Kiš. Osim toga, izbacuju samo jednu njenu zbirku pesama, u čitankama ostaje Krvava bajka, poema toliko značajna da je postala narodna, svako zna napamet: „Bilo je to u nekoj zemlji seljaka na brdovitom Balkanu, …“ To niko ne može da izbriše iz naše baštine i imaginarijuma, kao Plavu grobnicu ili Gorski vijenac. Dakle, previše se burno reagovalo. Ako ovaj incident posmatramo u nekoj široj slici, u pitanju je još jedna epizoda telenovele „The show must go on!“ čiji je svrha spinovanje, tj. zamajavanje građanstva, i čiji je predsednik Republike već dugo protagonista. Brine me sledeće: kad je došlo doba da se u cirkus uključuje i Desanka, to znači da im ponestaje materijala za skandal, a to je njihov jedini spas, jer skandali skreću pažnju sa društveno relevantnijih tema. Potrošena je i Desanka. Šta je sledeće na programu? Migranti? Virusi? Iseljenici? Penzioneri? Crnogorci? Šiptari? Nemci? Ko? Šta će puniti naslovnice tabloida? Imali smo koronu par meseci, ali gubi na zanimljivosti, i mora se nešto novo lansirati dok je građanstvo još ošašavljeno. The show must go on! a predsednik je ostao bez ideja. The show must go on! a otkad ne radi Skupština predsednik mora sve sam. Pomažu mu iz njegove bande, ali on ne trpi konkurenciju, pa paze da svi osim njega igraju sekundarnu ulogu. The show must go on! Ali kako? Nema fajta. Za zaplet treba i konflikt, a oni imaju Dobro, koje bi personifikovali predsednik i njegova radikalska vlast, ali fali im Zlo, koje je donedavna personifikovala opozicija, a sad niko, jer se opozicija povukla ne želeći da igra statiste. S kim sad da se svađa predsednik, koji od džaftarenja živi? Time objašnjavam i onoliko insistiranje režima na izborima. Parlament trenutno nema nikakvog uticaja. To da li je u Skupštini samo režim ili još poneko ne menja na stvari, tako da se napori režima da sprovede izbore tumače kao izraz potrebe da se obezbedi legitimitet vlasti. Ne slažem se. Moja teza je da je režimu najakutniji problem to što je ponestalo materijala za zamajavanje masa, a oni ništa drugo ne znaju da rade. U telenoveli koja se vuče od ’91. ideje su se iscrple, publika se zasitila, fali sveže krvi na sceni, fale negativci, jer ovi koji su do sada igrali loše momke su digli ruke, fali konflikta, trebaće neko da sparinguje, a Skupština je baš dobro mesto da bude veselo i zabavno. Ali što se izbora tiče, kako god da bude, sve to će biti samo nastavak telenovele, i ništa se neće promeniti dok se ne promeni protagonista, a do tada, bolje da promenimo program.