Kako izaći iz mraka

Prazne ulice bile su simbol zaraženog Beograda. Simbol sadašnjeg, koji pravo i ne zna je li zarazan ili nije, mogla bi da bude prazna „Ulica“. Kultni klub, koji dobar deo gostiju i dalje zove po starom, „Ptica“, već petnaest godina posećuje jato ljudi željnih džeza, bluza i sličnih dobrih stvari. Ta je ptica uvek bila noćna, noć je njeno doba za svirke, plesne i književne večeri, i drugo što je proslavlja, ali sada je danju baš samotna. „Poslednjih sedmica ne možemo da nabrojimo ni nekoliko dnevnih gostiju. Ni ranije danju nismo imali mnogo posla, ali sada nemamo ništa“, kaže Mirko Jakovljević, vlasnik „Ulice“. Noću se gosti još i sjate pod ptičje krilo. Ali samo pod jedno. „Pretprošlog vikenda kod nas je nastupao ,DŽejms Braun tribjut’. Za njih uvek vlada ogromno interesovanje, i pod normalnim okolnostima bude između 250 i 350 ljudi. Sada smo prepolovili broj mesta, i organizovali smo dve svirke. Prostor je kompletno dezinfikovan, nosimo maske, sve poštujemo, ali moram da pohvalim i goste. Niko prekobrojan nije insistirao da uđe pod izgovorom da dolazi stalno“, objašnjava Jakovljević novu poslovnu praksu. Prepolovljena publika u ovom je slučaju praktično značila jedno veče zarade i dve večeri troška. No i to je bolje od skoro tri meseca bez ikakvog prometa, što je epidemiološka posledica za sve beogradske klubove. Vlada Srbije ugostiteljima je, kao i sektorima turizma i putničkog saobraćaja, odredila nekoliko olakšica – od odloženih poreza i doprinosa, preko isplate tri minimalca radnicima, do kredita sa dvogodišnjim grejs periodom. Nevolja je u tome što ugostitelji kažu da ta pomoć jednostavno nije dovoljna. „Kredit koji je država ponudila perfektna je ponuda, ali mnogi lokali će uzeti taj kredit samo da bi mogli iste pare državi da vrate plaćajući doprinose, poreze, struju i rentu u državnim i gradskim prostorima“, smatra Miša Relić, predsednik Udruženja barova i klubova. Grad Beograd je unatrag prepolovio rentu, ali ta mera važi samo za period vanrednog stanja. Iz Udruženja barova i klubova podsećaju da je vanredno stanje trajalo do 6. maja, a da su se brojni beogradski klubovi – zbog zabrana okupljanja koje su i dalje važile – otvorili tek 5. juna. Ako je neko i otvorio ranije, nije mnogo ranije, pa zakupcima gradskih prostora ostaje da plate punu rentu za otprilike mesec dana tokom kojih nisu radili. Relić procenjuje da prosečan beogradski klub koji je zadržao zaposlene posle tri neradna meseca državi duguje između dva i po i tri miliona dinara. Onima koji nemaju bašte, problem je i vreme u kome je zaraza harala. „Budući da zimski klubovi ne mogu da rade leti, jer gosti leti hoće bašte, takva mesta tokom marta, aprila i maja akumuliraju zaradu kojom plaćaju letnje rente i poslovne troškove. Ove godine je to izostalo, pa ćemo po lokalu akumulirati dodatnih milion ili milion i po dugova za rente i struju“, objašnjava Relić. Na sve te dugove, dakako, treba dodati i pad prihoda. „Očekujemo dramatičan pad poslovanja u narednom periodu. Veliki procenat naše zarade dolazi od turista. Građanima se svakako smanjila platežna moć, firme su smanjivale plate. Da i ne pominjemo da će mnogi ljudi izbegavati klubove sve dok ne bude moguća vakcinacija ili dok izlasci ne budu sasvim bezbedni“, podseća Relić. Zbog svega toga u Udruženju barova i klubova kažu da su im potrebne i jače mere, poput otpisa renti za vreme zabrane rada ili pomoći za minimalce i u narednim mesecima. Natrag na „Ulicu“, to jest na konkretan primer, Mirko Jakovljević situaciju posmatra sa filozofskom odstupnicom koju džez pruža. Zahvalan je (privatnim) zakupodavcima koji su mu smanjili rentu. Ni pomoć u isplati minimalca nije tražio za sve zaposlene za koje bi mogao. Oglasio je rasprodaju inventara koji je vlasništvo „Ulice“ kako bi skinuo dugove, ali nada se da će uz ponudu banke – da se minus koji je napravio prebaci u kredit sa malom kamatom, uz grejs period – uspeti da ispliva. Jakovljević, međutim, podseća i na to da će ekonomske posledice tek biti na meniju. „Primetno je da je u gradu veliki broj lokala prazan, da na njima piše da su za izdavanje. Udarni lokali u Beogradu jesu delimično puni, ali dažbine su im velike, velik je i broj zaposlenih, skupe su bašte, skupo je održavanje. I to ljudi što sedi po baštama stvara lažnu sliku da su problemi prošli, a nisu.“ Ugostiteljske nevolje nisu samo ugostiteljske. Kao u nizu oborenih domina prenose se sa jednog sektora na drugi. „Veliki broj ugostitelja ne može da nabavi novo piće i drugu robu. Radili smo pola marta, povukli smo mnogo robe od dobavljača i prodali je. Nakon što smo zatvoreni, verujem da većina nas nije plaćala dugove za tu robu, nego je novac namenjen tome trošila za goli opstanak. Sada, kada ponovo radimo, naravno ne možemo da povučemo robu ponovo, jer su ostali silni dugovi iz prethodnog perioda. To je ogroman problem i ugostiteljima i dobavljačima. Kako dobavljač sme ponovo da nam da robu, kako sme da je uzme od velikih proizvođača, kada ne zna da li će sve ovo da se ponovi?“, objašnjava Jakovljević. Pomoć je potrebna i muzičarima, koji, podseća Jakovljević, opstaju od svirke do svirke, od vikenda do vikenda. „Skrajnuti su, a bez sredstava za život su već mesecima. Kada bi postojala šansa da se oformi neki fond pri nekom udruženju, da i oni preguraju ovaj žestok period...“, razmišlja Jakovljević naglas. Brojni problemi, jasno, potiču iz previrusnog vremena. To što su rente smanjene unatrag, ne znači da će takve biti i ubuduće. „Lokali koji se izdaju odmah se pojave u oglasima, ali po punim cenama. Kao da se nikad ništa nije desilo. Kirije su i dalje basnoslovne. Zato bi nam najveća pomoć bila da dođemo do kredita koji bi nam omogućio da kupimo svoje prostore. Ovako stalno strepimo“, dodaje Jakovljević. „Ulica“ se u prethodnih sedam ili osam godina iz raznovrsnih razloga selila već četiri puta, pa je malo reći da bi tom kultnom klubu sopstveni prostor dobro došao. Manja ali takođe korisna stavka bile bi subvencije za nabavku opreme. „Do toga je praktično nemoguće doći, a program, enterijer, stvari moramo da obnavljamo svake godine. Dovodimo ljude iz inostranstva, plaćamo bendove da bismo nešto ponudili Beogradu i da bismo isplivali iznad konkurencije. Neki drugi sektori uspevaju da dođu do subvencija, čak i do bespovratnih sredstava za nabavku opreme. Bilo bi dobro imati takvo nešto, uz, na primer, ugovornu obavezu da ovu delatnost obavljamo određen niz godina“, predlaže Jakovljević. Ovde treba podsetiti, a podsećaju i oba sagovornika NIN-a, da beogradski noćni život jeste jedan od glavnih pršljenova u kičmi ovdašnjeg turizma. A kada već govorimo o noći, o mrklom mraku desetina hiljada radnika u srpskom ugostiteljstvu, kojima se nije moglo zavideti ni pre krize – bilo koje krize – ovom prilikom nema potrebe posebno govoriti. Izvesno je samo da bi novi talas pandemije za njih bio katastrofalan. „I mi i svet plaćaćemo 2021. sve što se dogodilo ove godine. Niko ne očekuje boljitak pre 2022. Ali ako se posle 1. oktobra – kada počinje zimska sezona – virus opet pojavi... Ne postoji ekonomska opravdanost da klub radi sa sedamdeset gostiju. Činjenica je da narod nema para, a nove zabrane ili restrikcije broja gostiju definitivno će zatvoriti veliki broj lokala“, zaključuje Miša Relić.