Kazna za uspeh

U žiži interesovanja NIN-a je pet žena, smenjenih sa čelnih pozicija u srpskim ustanovama kulture. Ne pripadaju nijednoj stranci, za svog mandata mnogo toga su postigle na unapređenju svojih institucija, a ipak nisu odgovarale vlastima. Jer, ne spadaju u poslušnike. Naprotiv. Tako je Dajana Đedović, čim je postala direktorka CZK Vuk Karadžić u Loznici, prionula na obnovu spomen-kuće slavnog reformatora našeg jezika u Znamenitom mestu Tršić, pod upravom Centra. Kuću su podigli meštani još 1933, iz zahvalnosti što im je Vuk proslavio selo, ali se do te 2006, zdanje praktično urušilo. Đedovićeva je alarmirala javnost ne bi li prikupila sredstva za njegovu obnovu, a zatim i za rekonstrukciju scene i gledališta Vukovog sabora. Potom je ovde nikao i muzej posvećen ovoj manifestaciji, i drugi, koji se bavi jezikom i pismom, treći sa starim zanatima u fokusu, četvrti sa eksponatima koji određuju Vukovo mesto u nauci, svi u pitoresknim vajatima. Idilični ambijent na obodu Mačve, „pun simboličkog potencijala“, postao je poprište diskusija, ali i nastajanja novih knjiga u internacionalnoj Kući pisaca, kao i prevođenja tekstova o Vuku. Za sitan novac, „ne veći od cene firmirane jakne“, pokrenuto je sijaset radionica i letnjih škola, sa svrhom da se od Tršića stvori mesto dijaloga, umesto isključivo destinacija ekskurzija. I dva masovna sabiranja, Đačkog i Vukovog. Poslednji je bio tema magistarskog rada Đedovićeve, gde je priredbu povezala sa ideologijom, vladajućom u datom trenutku. „Za Vuka se kačila svaka politika“, Đedovićeva objašnjava diskurs svoje teze, ujedno i teme stalne postavke u Muzeju Vukovih sabora, do 2016, kada je za svoj naučni pristup platila smenom. Na Dajanino mesto došla je akademska slikarka Snežana Nešković Simić, čiji je jedan od prvih „zadataka“ bio da „preuzme“ celokupnu arhivu, a bazu za proučavanje zloupotrebe Sabora, koju je Dajana brižljivo od nule prikupila. Sve su radionice pozatvarane, izuzev likovne kolonije. Dajana je disciplinski kažnjena jer na društvenim mrežama „otkriva službene tajne“, kao da rad javne ustanove nije po difoltu transparentan. Dato joj je mesto vodiča, a tek kasnije urednice programa koji se odbija u 99 odsto slučajeva predloženih aktivnosti. Međutim, nju ne boli lično poniženje, jer za sebe nije ni radila. „Boli me namera vlasti da Tršić preinači u punkt turizma gde se ne mari za kulturu i jezik, već za populističku zabavu“, decidirana je Đedovićeva. Koliko je u pravu govori i to što će novoizgrađena ustanova u Tršiću, aktuelnog naziva Multifunkcionalni profitni centar za izučavanje nacionalog identiteta, uskoro postati hotel, ne ostvarivši pravu namenu edukativne platforme. Ideja o progresu vodila je i Nelu Tonković, bivšu direktorku Savremene galerije u Subotici. Pređenog „MekDonalds puta“ od volonterke do rukovodioca, uvek se zalagala sa stručnost pri ispunjavanju radnih obaveza. Samo tako pomenuta galerija je mogla da postane prestižna među sličnim ustanovama u Srbiji. I da producira značajne izložbe, organizuje edukativne programe... Takođe, za njenog v. d. mandata 2013, i redovnog od 2014. do 2018, uspostavljeno je partnerstvo sa mnogim civilnim organizacijama. „One su mogle da promišljaju razna pitanja za koja mi nismo imali kapaciteta ni kadrovskih resursa, niti smo sa tom svrhom osnovani“, Tonkovićeva objašnjava razloge za saradnju sa Grupom 484, ili Škartom, koji su u Galeriji predstavljali projekte o migrantima i položaju školske dece, recimo. Nacionalni kriterijum pri izboru saradnika nije bio bitan, već samo kvalitet sadržaja, što se, izgleda, ne prašta. Jer, krajem 2018, Tonkovićevoj se obratila zamenica gradonačelnika Time Horvat iz Saveza vojvođanskih Mađara, kao dela koalicije u kojoj je i SNS. I „preporučila“ joj da zaposli Arpada Blaška na mesto grafičkog dizajnera i obuči ga za funkciju direktora. Neli je to bilo neprihvatljivo, jer Blaško – danas direktor – nije imao ni dana iskustva u javnim ustanovama kulture. Naravno da se na njen pristanak nije ni računalo, niti je načelo o stručnosti kao imperativu ikome sa lokalnog vrha bilo bitno. Tonkovićeva je mogla samo da sa mesta kustosa nemo posmatra kako se njeni rezultati i rezultati njenog tima jedan po jedan anuliraju, nacionalne „ravnoteže“ zarad. I kako znanje i stručnost kapituliraju pred politikom. Sada joj mesto u Savremenoj miruje, dok ona upravlja Narodnim muzejom u Šapcu, prema svom savremenom shvatanju muzeologije. I primer Slađane Petrović Varagić svedoči o podizanju kuće kulture iz pepela. Postavši prvo v. d. 2009. godine, a sledeće direktorka KC Požega, oživela ga je, očistila od dugova, ponovo otvorila bioskop, uspostavila pozorišne i likovne programe, oformila kolekciju umetničkih dela, raskrilila vrata nezavisnoj sceni i mladima.., a onda naprasno zasmetala predsedniku Opštine Milanu Božiću, naravno, esenesovcu. „Umesto da publici predstavi srpske preslice, ona joj nudi japanske kukice“, tako je Božić u medijima najavio njen odstrel, optuživši je za „elitizam“, ali i za povećanje gledanosti TV rijalitija. U nameri da joj napakuje nezakonito finansijsko poslovanje, Božić je poslao „inspekciju“, a zapravo stranačku komisiju. „Prave se revizije nisam bojala, jer smo se držali propisa“, kaže Varagićeva. Kleveta je preneta i na lični plan, u cilju opravdavanja njene smene 2016. Na to su se digle struka i javnost, uključujući i Ministarstvo kulture, a slučaj dospeo na Viši sud u Užicu, koji je zaključio da je odluka nezakonita, te da joj funkcija mora biti vraćena, a sudski troškovi plaćeni. Apelacioni sud u Kragujevcu na žalbu Opštine potvrdio je presudu po dve stavke, proglašavajući se nenadležnim za Slađanin povratak na poziciju direktora. Isto je ponovio i Vrhovni kasacioni, pa je ostala na mestu kustoskinje galerije. Međutim, da se osiguraju od njenog povratka, čelnici su likvidirali KC Požega. Stapanjem sa Sportskim centrom formirana je nova ustanova, tako je kultura postala – „narodna“, kroz petparačku ponudu. Ali ni glavešine nisu bili dugovečniji - Božić i drugi opštinski rukovodioci uhapšeni su juna prošle godine, po korupcijskoj osnovi. Ono za šta se Varagićeva borila - uvažavanje struke, poštovanje zakona, odvajanje kulture od politike i neprepuštanje ustanova u lokalu samovolji opštinskih vlasti i dalje je krajnje problematično. Slaba je uteha unutrašnjosti Srbije što ni u prestonici nije bolje, pa je Mia David, v. d. direktora Kulturnog centra Beograda od 2010. do 2014, istovremeno smenjena i dala ostavku. Ostavkom je naglasila protest protiv odluke ministra kulture Vladana Vukosavljevića, donete mimo Saveta, da Oktobarski salon nad kojim je KCB nadležan, postane bijenalna manifestacija. Da joj nije presudio ministar, ovo bi učinio zamenik gradonačelnika Goran Vesić, kao protivnici izgradnje Beograda na vodi. Na čelo KCB-a došla je Ivona Jevtić, koja se „nekompetentnošću prosto narugala kolektivu i kulturnoj sceni uopšteno“, ali je krotkošću bila podobna šefovima. Pre toga, Mia David je raskrstila da zakupcima-neplatišama u zgradi KCB-a. Otvorena je i Galerija Podrum, osnovana Kolekcija Oktobarskog salona, uprkos otporu Sekretarijata za kulturu, nevoljnog da u nju investira. Izložbeno mesto Oktobarca postao je prostor bivše Vojne akademije u Resavskoj. Obaška su promenjena sedišta u bioskopu i uspostavljena saradnja sa civilnim sektorom. I sve se to desilo premda v. d. status ne odgovara dugoročnijim planovima, držeći nosioca „krnje“ funkcije i kolektiv u vrsti nesigurnosti, ali je zgodan da se zaobiđe konkurs za redovnog direktora. „Političkog kadriranja je bilo i ranije, ali je osobenost aktuelnog da se na čeono mesto dovode nestručne osobe“, kaže David. Razlika je i to što se sada vlada „kupovinom kadrova“, a ne samo strahom i ucenom. Trgovina oblastima i institucijama i dalje se odvija među partijama na vlasti, kako tvrdi bivša direktorka. S ličan proces požeškom odvijao se u izbornoj 2016. i u ustanovama kulture u Vojvodini: kontrole, revizije, medijski pritisak nad vanpartijskim direktorima, skupa sa Sanjom Kojić Mladenov, na čelu pokrajinskog Muzeja savremene umetnosti od 2013. Napadali su je i kritičari MSUV, u želji da ispadnu što lojalniji vojvođanskoj vrhuški. Ili „bahatoj družini“, kako je krsti Kojić Mladenov. Ni ona to nije shvatila lično. „Za nezrela i hibridna društva kakvo je naše, logično je uklanjanje svakog ko želi da emancipuje i inovira u okviru svog okruženja, iskreno i bez partijske knjižice“, ona objašnjava kako dolazi i do urušavanja kulture, sa nekompetentnim ljudima na poziciji moći. Iste godine Kojić Mladenov je dobila prestižne nagrade Lazar Trifunović, a prethodno DIUS, obe za stručne domete. Ličnom se usavršavanju posvetila sa mesta višeg kustosa MSUV, u posve „nebitnom“ segmentu intermedijske i digitalne umetnosti. Sklonjenoj na marginu, struci se ne čuje glas, ako je nezavistan od političkog upliva, ona navodi. Posebno su ipak ućutkane žene, zahvaljujući „konzervatizmu i patrijarhatu, u kakvoj se matrici za sve pitaju nadređeni muškarci“. A oni svog vrhovnog komandanta i njegovu partiju. Naročito ispaštaju one koje bi da unapređuju vrednosni sistem, uverena je Kojić Mladenov. Zato je otpor važan, ona smatra, kao i Nela Tonković. Ovo je istovremeno i apel da se ne popušta ucenama i ne pristaje na prodaju. Kao i da se bije bitka za ravnopravnost (navodno davno osvojenu) i prevlast kritičkog mišljenja nad udvorištvom, po kulturu fatalnom pojavom.