Između pametne glave i čvrste ruke

Strah od korone je na izvestan način bio donekle prigušio i političke razlike, pa nam je to bilo neobično. Morali smo da s vremena na vreme poslušamo i doktore medicine, a ne samo doktore botologije. No, evo, s tim jakim, mada nevidljivim neprijateljem virusnog porekla sklopili smo neko, makar privremeno primirje, tek toliko da se sveže dekoronisani opet sjurimo u političku arenu, gde su već raspoređene čete diplomiranih botova, naoružanih drvenim mačevima i pozdravnim sloganima za sigurne penzionisane glasače. Izbori su pred vratima. I bojkot izbora je pred vratima. I leto bez letovanja je pred vratima. I svađe u Demokratskoj stranci su pred vratima. Sve je pred vratima, samo je smrt za vratom. Šta se to dešava s Demokratskom strankom, pitaju me prijatelji. Ništa, kažem, raspravlja se o nekim važnim pitanjima. LJudi olabavili maske i skinuli rukavice, pa pričaju, prepiru se, slažu se, ne slažu se...U toj stranci se tako radi od prvog dana. To nije stranka koja može da stane u jedan slogan. Ima mnogo stvari o kojima svi ne misle isto, a i zašto bi. Većina je na stanovištu da stranka ne treba da se gradi kao politička piramida gde se sa vrha šalju odluke i naredbe koje se dole dočekuju s krotkom poslušnošću. Naprotiv, smatraju da o svemu treba razgovarati i odlučivati nakon glasanja, ili, kako kaže Bendžamin Franklin: demokratija je kad dva vuka i jagnje glasaju šta će za ručak. Osnovana kao spontani slobodarski odjek pada Berlinskog zida, poput mnogih takvih stranaka u istočnoj Evropi i naša Demokratska je odigrala ulogu energičnog budilnika nove političke svesti, ali se nije kao većina njih, kasnije, utopila u formacije vlasti i izgubila svoje karakteristike. Naprotiv, Demokratska stranka je od prvog dana u javnost izašla sa jasno formulisanim idejama i ozbiljnim planom za preuređenje ideološke države i njenog aparata u slobodnu, pravno i civilno uređenu, demokratsku zemlju, kako je u svom govoru na osnivačkoj skupštini stranke izložio njen predsednik, dr Dragoljub Mićunović. I na prvim višestranačkim izborima, bez sredstava za kampanju, bez stalnog sedišta, bez pravog izbornog iskustva, s malo sredstava za medijsku promociju, i bez obzira na populistički navijenu glasačku mašinu, stranka je ušla u parlament i u tom prvom višestranačkom sastavu Mićunović, Đinđić, Koštunica, Tošić, Vučković i ostali držali su seminare iz demokratske procedure poslanicima koji su se plašili i da slušaju takve zapadnjačke diskusije, a kamoli da ih podrže u danima za glasanje. Demokratska stranka je jačala i rasla u vodeću stranku evropske orijentacije, učeći na svetskom demokratskom iskustvu i nastojeći da menja poredak u zemlji. Kako je rastao uticaj stranke, tako su rasli i otpori i razna spoticanja od kojih su neki bili surovi i nažalost, fatalni. Nisu ovde nikad bila dovoljno široka vrata demokratiji, ni demokratskim principima. Ovde se ona kao državno uređenje uvek borila između čvrste ruke i pametne glave. Primerice, između nepismenog despota, kneza Miloša koji je vladao batinom po glavi, a s imanja u Bugarskoj, i školovanog mu sina, kneza Mihaila koji je uspostavljao veze sa Bečkim dvorom i gradio škole i pozorišta. Na putu od pametne glave gde se rađa kao zamisao, do čvrste ruke, pod kojom umire, demokratija trpi mnoge izazove, u manjem društvu nesrazmerno veće. U našim uslovima funkcioniše najčešće kao neka pseudovarijanta, jer pametna glava, živeći u strahu da će je čvrsta ruka razbiti, svoju pamet troši mahom na domišljanje kako to da izbegne. Čvrsta ruka, taj nasledno voljeni oblik vladavine kod nas, učvršćuje se upravo obaranjem demokratskih načela. Po rečima i iskustvu Abrahama Linkolna, demokratija nije toliko oblik vladavine koliko skup određenih principa. Na njima treba da počiva moderno društvo. Te principe, međutim, danas ozbiljno narušavaju profit, ratna mašinerija i tehnološko uništavanje planete, a svemu tome naša država hrli. Demokratska stranka, koja među članstvom ima množinu ozbiljnih stručnjaka raznih profila, trebalo bi da u svojim resornim odborima raspravlja o tome kako naš građanin živi u svetlu svega što se dešava na planeti. Trebalo bi da ukazuje na to da živeti bolje ne znači prejedati se i orgijati sa pevaljkama, nositi skupe satove čije nazive ne znaš da izgovoriš i trošiti životnu zaradu prosečnog radnika na svadbu svog naslednika. Živeti bolje treba da se razume kao živeti kulturnije, zdravije, slobodnije, sa više znanja i humane volje. U stranci treba da se raspravlja šta se dešava kod nas u kulturi, zašto naše selo izumire, a hrane je na planeti sve manje. Zašto pospešujemo sporazumevanje slikom, pa nam je jezik sve oskudniji. Planeta se zagreva, klima se menja, tehnologija robotizuje ljudsku energiju, biljne i životinjske vrste degenerišu, ili odumiru, resursi pijaće vode se prazne, a mi se iscrpljujemo u svađama oko proceduralnih omaški koje promovišemo u probleme. Kao od duga vremena. I kad me neko upita šta se dešava u Demokratskoj stranci, ne znam šta da odgovorim. Zato što se ne dešava ništa što bi bilo vredno rasprave. Umesto da to bude košnica, gde se ljudi sastaju i smišljaju dobre stvari za društvo, ukazuju na promašaje tekuće politike, brane napadnute zbog otvorene kritike, ljudi rasipaju svoje sposobnosti, zamaraju jedni druge, zloupotrebljavaju pozicije s kojih bi mogli mnogo korisnije da deluju. Demokratska stranka je uvek smetala desno orijentisanim političkim grupacijama. I bila je sigurna politička kuća za sve koji su zbog svog kritičkog mišljenja stradali. I bila otvoren forum za iznošenje različitih stavova i suprotstavljenih predloga, ali uz precizna obrazloženja. Ne znam kako je došlo do toga da se izdvojena mišljenja kvalifikuju kao izdaja, ili kriminalna radnja. Pitam se otkuda ti patetični izrazi iz narodne pesme i polijskog žargona u stranačkom razgovoru. I da postavim jedno pitanje: Kad se dokaže da Aleksandra Jerkov nije falsifikovala ničiji potpis, za šta je optužena, kako će joj se izviniti tužitelj za ovoliki blam i patnju. Ne znam odakle dolazi ta razbijačka, brzopleta pseudopolitička rigoroznost. Ako to neko ubacuje spolja, neka se mane toga, džaba kreči i to pogrešne zidove. Ako je iznutra, neka se mane toga, džaba se roguši, smešan je. I nek spadne na tri člana, opet će to biti Demokratska stranka, a razbijače niko ni pomenuti neće. Ne treba joj ovo što se sad zbiva, ali ništa zato. Članstvo je svesno da Demokratska stranka nikad nije bila potrebnija ovom našem umornom, razjedinjenom, nervoznom i siromašnom društvu. I neće je dati, jer kao što piše Noam Čomski: U ovoj možda završnoj fazi čovečanstva sloboda i demokratija nisu samo važne tekovine, već su suština opstanka.