Znaš da te laže, a opet mu veruješ

Neki je italijanski imigrant početkom 20. veka u Ameriku otišao zato što je čuo da su tamo ulice popločane zlatom. Kada je stigao, saznao je tri istine – da ulice nisu popločane zlatom, da nisu popločane uopšte, i da se od njega očekuje da ih poploča. Taj je jezgrovit opis doseljeničkih muka sačuvan u muzeju na onom čuvenom njujorškom Ostrvu Elis. Selo Kukulovce kraj Leskovca nema muzej, ali na njegovoj bi zamišljenoj tabli mogle da se uklešu sledeće istine – zlatno doba nije stiglo, put do njega nije ni izgrađen, a od Kukulovčana se očekuju glasovi. Neće Kukulovčani steći međunarodnu slavu italijanskih iseljenika, ali nacionalnu bi trebalo da dobiju, jer se kod njih o politici može saznati više nego na beogradskim fakultetima. Evo, recimo, kratkog kursa o izbornom procesu. „Na svim se izborima kralo, ali na onima 2017. najviše. Došao neki lik i zaokružio 48 imena kao da su ljudi glasali. Ode moj komšija i kažu mu da je glasao. Da skratim – ponove se ti izbori, i dođe cela svita iz opštine da nas ubeđuje da će da nam naprave asfaltni put, ulično osvetljenje, kanalizaciju, zdravu pijaću vodu, struju, pošto ni to nemamo normalno. I uključe nam uličnu rasvetu dan pred te ponovljene izbore, i Aleksandar Vučić dobije 95,67 posto, što znači skoro celo selo“, podseća meštanin Nenad Mitrović. Umesto zlatnog doba, za Kukulovčane je usledio mrkli mrak, doslovno, pošto je dan ili dva nakon izbora ulična rasveta isključena. Rekla im vlast posle da su ih osvetlili mimo zakona, „da im učine“. Pošto su im u ostalom „učinili“ i manje nego na planu rasvete, meštani su čekali sledeću priliku. Pre dve nedelje opet su imali sastanak sa vlašću. I kao pre tri godine čuli su da će asfaltni put dobiti posle izbora, jer je ostalo premalo vremena. Tada je Kukulovce pokazalo da ga nedostatak stabilne veze sa ostatkom sveta nije sprečio da o svetu sve nauči. Osmog juna u goste su pozvali lokalni medij Jugpress. „Celo selo se pobunilo, i svi su ljudi stali oko jedne ideje – da se izbori bojkotuju, da se ni glasačke kutije ne prime. Onda smo zvali televiziju, i izašlo je celo selo – malo smo igrali na patetiku, malo plakali, malo se smejali.“ Patetika, plač, smeh, neizbežni su sastojci ovdašnje politike, sve je to bilo sasvim legitimno i na prvu loptu efikasno, jer su u selo dva dana kasnije stigli i gradonačelnik Leskovca i direktor Puteva Srbije Zoran Drobnjak. „I rekli su da mašine sutra stižu u selo. Mašine su stigle i počeli su da rade. Ali put je jedan od uslova, ne znam šta ćemo sa ostalima, sa vodom, kanalizacijom, dvorištem za decu. Imamo školu, ali to je jedina škola na svetu koja je napravljena nasred ulice, pa deca nemaju dvorište.“ Selom zaista krstare žute mašine i fluorescentni prsluci. Razbijaju sive dane, sad da li privremeno ili trajno, videćemo. Radnik kaže da posao ide dobro. Kada smo već u uvodu pomenuli table, pomenimo i školsku, na kojoj su grb SR Srbije i natpis „Socijalistička Republika Srbija“, što će reći da nije promenjena barem trideset godina. Na pitanje koliko dece pohađa to istureno odeljenje leskovačke osnovne škole „Svetozar Marković“, prolaznik odgovara „otprilike desetak“. Meštani bez izuzetka i bez oklevanja ljubazno žele dobar dan ili nazivaju boga. Lep je taj običaj da se i nepoznat čovek pozdravi, Kukulovčani su dobri ljudi. Nevolja je samo što je u selu sve teže naći nekog za pozdrav. No o tome više kasnije, dajmo prvo završiti sa politikom. Prvi znaci uspeha gerilske medijske akcije izmamljuju osmeh žiteljima Kukulovca, što se ne dešava često. „Klepan kamen bolje melje, to su stari ljudi rekli. Molili su nas, čoveče, za glasove. I nismo mi tad, 2017, prvi put lagani. Znaš da te laže, a opet mu veruješ, to je najgore. I dobili su to što su tražili, i ništa nisu tri godine uradili. Spali smo na to da nekog ucenjujemo. Da vidimo sada. I još nam se neko smeje, pita šta znači naših dvesta glasova, kaže da to ništa neće promeniti. U redu, ali neko će se pitati zašto ti ljudi nisu izašli na glasanje. I odmah su počeli rupe da krpe. A krpe ih jednom u dve-tri godine, puste malo grejder da poravna, i to je to. Neko uzme pare za održavanje puta, a posle mesec dana rupe se još više otvore“, nadovezuje se Mića Anđelković. Anđelković podvlači da je selo samo sagradilo školu, i da je svojevremeno skupljalo pare za taj nesrećni asfalt. „Skupili smo za barem trista metara. Obično je opština davala ’dinar na dinar’. Nismo dobili ni metar. I SPS nas je lagao deset godina. Kada sam ih prvi put video da nešto rade, znao sam da će da izgube. To je bilo 2000“, osmehuje se Anđelković. Radovi u Kukulovcu sada neće najaviti političke promene. Pre podvlače nepromenljivost. „Nisu ljudi poverovali u ova obećanja. I 2012. je bilo identično. LJudi su se pobunili, vlast ’žutih’ je doterala mašine, pripremila podlogu za asfalt, i sutradan ga nije postavila. Nikada ništa ovo selo nije dobilo. LJudi su nervozni, ovo je ponižavajuće“, dodaje Nenad Mitrović. Valjda nismo već zaboravili da – pored toga što noću hodaju po sistemu „telefon u ruke, osvetljavaj ispred noge kao svitac“ – meštani ovde imaju problem i kada iz sela ne izlaze. „Pijemo površinsku vodu. Svako ima septičku jamu najviše deset-petnaest metara od bunara. Skroz je voda zagađena, bukvalno je tehnička. Samo što moraš da je piješ. Jedino da je kupuješ celog života.“ Dok razgovaramo sa Nenadom, prolazi kamion sa razglasom. „Evo starog gvožđara, otkupljujem stare akumulatore...“ Isprva razglas ne čujemo dobro, pa se kolega šali da je možda SNS u akciji. „Tako su išli radikali, one godine, mislim, kada prvi put nisu ušli u Skupštinu“, uzvraća Nenad. Ukratko, sve političke boje prošle su Kukulovcima prethodnih godina, pa da vidimo rezultate. „U poslednjih tridesetak godina svaka vlast je sistematski uništavala seljaka. Ovo selo danas ima 55 domaćinstava, a pre dvadeset godina bilo ih je osamdeset. Pogledajte moju ulicu. Duga je, neka bude, petsto metara, a sa ove strane su samo moja kuća i još jedna porodica. Mladi su otišli, ostali su stariji, imaju po šezdeset, sedamdeset godina. Sela će nestati, ja sam siguran, hajde da ne kažem za deset, ali za dvadeset godina. Bio sam u Bojniku skoro. Zlata se valjda selo zove. Nismo videli nijedno domaćinstvo. Apokalipsa“, sumira Nenad Mitrović. I šetnja Kukulovcem pretvara se u inventar praznine i evidenciju nezaposlenih i jedva zaposlenih. Poljoprivrednici spadaju u ovu drugu kategoriju. „Zamisli četvoročlanu porodicu koja živi od poljoprivrede, gde nemaju ljudi da plate struju, kako kupuje traktor. I onda krenu ti podsticaji, navodno, a sve se svede na to da moraš da glasaš za SNS. E jebem mu sunce.“ O poljoprivredi dugo govori Mića Anđelković. O tome kako baci nekoliko tona krastavaca jer ne može da ih proda. O tome da je sa tri ili četiri krave i para bikova spao na jednu kravu. „Odnesem desetak kilograma sira od jedne krave nedeljno, uzmem 3.500 dinara. I šta ću sa tri i po hiljade? Nas je sedam u kući. A i da su te tri i po hiljade čiste, nego uvek kada odem u grad, nešto poskupi. Pre neki dan pričam sa veterinarom, smejem se, i kažem mu ’Doktore, još malo pa ćemo deci da govorimo kada vidimo kravu na televizoru – pogledaj, ovo smo nekada čuvali’.“ Govori i o tome kako jedne godine nije dobio subvencije. Našlo se da njegov petnaest godina penzionisani otac duguje 1.500 dinara PIO fondu. Dug se nije video u Leskovcu, a video se u Beogradu, i dok je to rešeno, prošao je voz, to jest traktor sa subvencijama. Govori i o tome da je od 1989. godinama radio i u čuvenoj leskovačkoj „Neveni“. „Dnevno smo tovarili po desetak vagona za Rusiju. Da ne pričam kako je bilo u bivšoj Jugoslaviji. Kako je to moglo da propadne? Dozvoli se da se upropasti ta firma, a onda praviš nove fabrike.“ Nazad na aktuelnosti, Nenad Mitrović kaže da asfalt „puca“ iako još nije ni postavljen. „Dogovoreno je da asfalt bude četiri metra širine. Sutradan dođe do nas informacija – biće tri metra. Sad mi, evo, prijatelj kaže da će da bude dva i po metra. Jedna staza za bicikliste i to je to. Kad se sretnu dva čoveka, kao dva jarca na brvnu – ’Hajde ko će u blato, ti ili ja?’Asfalt tražimo već petnaest godina. Ako počnemo da tražimo vodu, to će, znači, da bude tamo 2035.“ Nenad Mitrović je glumac. Nekada je nastupao u leskovačkom Narodnom pozorištu, pa je putovao za poslom, i stigao i do beogradskih vrtića, gde je igrao za decu. NJegova završna poruka mogla bi na scenu neobrađena. „Kada bi svako selo stalo, sledeće, pa sledeće, pa grad, opština, cela Srbija – šta bi oni radili bez nas? Oni sada vide da moć nije u njima; moć je u narodu. Narod ih bira i narod ih skida sa vlasti. I nikako da to osvestimo. Jednog dana kada budemo shvatili da je moć u nama, a ne u političarima, možda će nam biti bolje.“