I nikakvu neće smrt imati vlast

Čovjeku je u prirodi da ima sažaljenje prema nesretnima; i premda to dobro priliči svakome, najviše se iziskuje od onih kojima je bila nužna utjeha i koji su je nalazili u drugih… (prev.Mihajlo Dobrić) Ovako počinje jedna od najslavnijih knjiga evropske književnosti, Dekameron Đovanija Bokača. S obzirom na to da „slavna“ odavno ne znači i čitana, treba o ovoj knjizi malo više reći. Dakle, ovako: sedam devojaka i tri mladića godine 1348. u času najgore kuge u Firenci beže iz grada u vilu, tačnije vile u okolini. Tu će provesti deset dana, a pošto u ovo doba nema ni Netfliksa ni sličnih mogućnosti ubijanja vremena koje je i onda, kao i danas, u određenim okolnostima umelo da bude predugo – da bismo tek kasnije, u sećanju i rekapitulacijama, shvatali da je zapravo prošlo munjevito – pričaće priče. Sada bismo mogli pasti u iskušenje da kažemo kako su ovo bila neka bolja, kreativnija vremena u kojima ljudi nisu zabijali noseve u ekrane da bi se prepustili strimingu već su morali i da se malo potrude ali, kao i uvek kada počnemo da hvalimo prošlost, laudator temporis acti, nije loše ispoljavati izvesnu meru opreza. Uprkos vilama u kojima obitavaju, divnoj prirodi, jer Bokačo očigledno sanjari rajske vrtove, malo je toga na čemu junacima ove proze možemo pozavideti. To je vreme u kojem Evropom hara „crna smrt“, bubonska kuga, i u ovoj epidemiji umire većina evropskog stanovništva, dve trećine ili tri četvrtine, zavisi od procena. Jedna od junakinja, ili pripovedačica Dekamerona nam to i kaže: „I mi možemo čuti samo: ti i ti su umrli ili ti i ti su na umoru; i svuda bismo mogli čuti samo bolna jadikovanja, kada bi bilo koga tko bi jadikovao.“ Ali, ako je moguće, stvari stoje i gore: jer i kada ode kući, pripoveda nam Pampineja, ona tamo vidi „sjene pokojnika, i to ne s njihovim licima na koja sam navikla, nego ona me zastrašuju nekakvim užasnim izgledom, koji su ne znam kako odjednom dobile“. Mada su, tokom epidemije korone, mnogima na pamet padale epidemije bubonske kuge one se, na svu sreću, sa ovom našom nisu mogle porediti, pre svega po neuporedivo nižoj stopi smrtnosti; nemamo pouzdane statistike ali bubonska kuga, zbog čega je i dobila naziv „crna smrt“, u Evropi je ubila između dve trećine i tri četvrtine stanovništva; otprilike je takav rezultat i u Bokačovoj Firenci. Ali neke sličnosti postoje i to one za koje, nedavno, ne bismo mogli poverovati da su moguće. Recimo: vera u moć nauke nas je sve poprilično uspavala i, pomalo paradoksalno, teorija da je virus korone laboratorijski proizveden proizlazi upravo odatle, od toga krajnje antropocentričnog pogleda na svet začetog upravo u renesansi. Epidemija korone je razotkrila slabe tačke moderne nauke i u borbi sa njom smo se, manje-više, vratili istim sredstvima kojima su pribegavali ljudi prošlih vremena; karantinima i izolacijama. Istoričari su zabeležili kako je, prilikom epidemije kuge u Sremu, u XVIII stoleću, vojska zatvarala zaražena područja a kazne za njihovo napuštanje mogle su biti vrlo oštre, uključujući i smrtnu. Niko se nije bunio, ljudska prava su tada, pogotovo u Habzburškoj monarhiji, bila krajnje nepoznat pojam a čini se da ova sredstva, koliko god bila brutalna, nisu bila krajnje neefikasna; spomenik koji postoji kraj magistralnog puta Irig-Ruma, popularno nazvan „kipovi“, označava mesto gde je kuga bila zaustavljena. Tokom stoleća će se razvijati ono što se naziva „sanitarnim kordonom“. NJime će se posebno baviti u svoje vreme vrlo ugledni otac mnogo slavnijeg sina, Adrijen Prust, otac Marsela Prusta, čiju će knjigu Odbrana Evrope od kuge koristiti Kami kad bude pisao Kugu. Ono što danas nazivamo „socijalnom distancom“ tada takođe nije bilo nepoznato, i čini se da je bilo narušavano: zbog toga jedan lik iz Manconijevih Verenika izlazi na ulicu samo sa dva nabijena pištolja; čini mi se da danas, na ulicama srpskih gradova, ova ideja uopšte nije loša. Bokačo, inače, navodi dva dominantna objašnjenja nastanka epidemije: po jednom, ona je posledica položaja nebeskih tela, po drugoj, Božija kazna za ljudske grehe. Za epidemiju korone, osim laboratorijskih, ima opet više objašnjenja. Teološkom, o Božijoj kazni, jako je blisko ono koje bismo mogli nazvati ekološkim; a po kojem, malo ali ne preterano pojednostavljeno, virus jeste osveta prirode zbog našeg odnosa prema njoj; ovo je posebno drago levičarskom načinu mišljenja, koje i inače rado preuzima onu shemu mišljenja koja je karakterisala srednjovekovne teologe, pogotovo one sklone proročanstvima o skoroj propasti sveta; ta propast, i svi užasi koji je prate, mirno se može uporediti sa revolucijom koja uništava stari svet, ali samo zato da bi nastao novi koji možemo nazvati Kraljevstvom Božijim, komunizmom – ili kako god nam se već sviđa. Epidemija kuge je uistinu ličila na sve one užase koje nam opisuje Otkrovenje Jovanovo; epidemija korone je objektivno daleko od njih mada je, ponegde realno a pogotovo u medijskim verzijama, iz brojnih a prividno različitih razloga, uvek sa željom da se postigne neki efekat, postojao trud da se realnost približi apokaliptičnim slikama; redovi mrtvačkih sanduka u severnoj Italiji ili vizije srpskog predsednika kako će, ako ne bude dovoljno slušan, beogradska groblja biti mala da sve pokojnike prime; dijabolične vežbe iz poslušnosti. Tu se javljao još jedan navodno zastrašujući narativ, o ljudima koji umiru a da ne mogu da vide svoje najbliže; no surova je istina da je ovo, često, savremena slika smrti kada se umire u bolnici, neretko u tzv. veštački indukovanoj komi – dakle nadrogirani – ali isto tako treba biti svestan da je ona „starinska“ slika smrti, gde samrtnik leži opkoljen porodicom sa kojom se mirno oprašta bila, i za stara vremena, slika idealne smrti, smrti pravednika koja, svi su dobro znali, nije obavezna čak ni pravednicima; i autori prošlih vremena, poput Mišela de Montenja, umeli su navoditi primere raznih smrti, uključujući bolne smrti pravednika i lake smrti grešnika. Pampinejine more, u kojima joj se bliski i dragi pokojnici ukazuju sa zastrašujućim i užasnim izgledom, otvaraju nam još jedan paradoks smrti. Treba se ovde setiti narodnih verovanja i običaja, iz vremena kad su ljudi umirali kod kuće, makar oni koji su je imali. Ona su, dobrim delom, nastajala sa motivacijom i ciljem da se živi zaštite od mogućeg malignog uticaja pokojnika; činom smrti bi se majka ili dobri deda preobražavali, kao u morama Pampineje, u latentnu opasnost. Da je smrt velika promena svakako je nešto u čemu bi se, valjda jedino, složili i vatreni ateista i bigotni vernik; no, kako je pisao Rilke, smrt je velika i na neočekivanim mestima može dići svoj glas. Današnja zapadna civilizacija potiskuje misao o smrti; korona je mnoge naterala da o njoj počnu ozbiljnije da misle. No, kako su to odlično znali ljudi prošlih vremena, uključujući i zbunjenu Pampineju, blizina smrti nas ne mora učiniti boljim. Da li je slučajno što nam prva od priča u Dekameronu pripoveda o jednom, u najmanju ruku suspektnom junaku, kako nam Bokačo kaže, dakle Ser Ćapeletu koji pred smrt lažnom ispoviješću prevari jednog pobožnog redovnika. Premda je za života bio najgori čovjek, poslije smrti je smatran za sveca i nazvan Sveti Ćapeleto. Dotični, dakle, krene nekim svojim sumnjivim poslovima u Burgundiju, tamo se smrtno razboli i, da bi se na izvestan način odužio svojim domaćinima, užasnutim idejom kako će ovaj morati na samrti ispovediti sve svoje strašne grehe koje mu nijedan redovnik niti pop neće oprostiti; tako grešnik neće moći biti sahranjen već bačen u jamu, posle čega će i domaćini stradati. No, sam Ćapeleto se ne uzbuđuje; traži da mu nađu pobožnog redovnika, najboljeg kojeg imaju; zaista će od svoje ispovesti načiniti komediju, prikazati se tako bezgrešnim da će, po smrti, narod raskidati svu odeću na njemu, jer je svako smatrao za sreću da dođe do najmanjeg komadića njegove odeće. Potom su ga sahranili u crkvi, u jednoj od kapela, a narod je dolazio da pali sveće i zavetuje se. Šta da mislimo o ovoj priči, stavljenoj na početak Dekamerona, sve pisano, ako ne u času strašne epidemije, onda svakako sa vrlo živim sećanjem na nju? U široj recepciji, dakle van ekspertskog kruga, Dekameron se doživljava kao zbirka veselih erotskih priča; mišljenje koje nije sasvim netačno, samo ako smo svesni da ove priče, svakako najpopularnije, jesu manji deo od stotinu ispripovedanih. Rečeno je: u času smrti se ne laže. Ako smo još svesni ideološkog konteksta u kojem živi i umire Ćapeleto, zaplet je još dramatičniji: poslednja ispovest, poslednja pomast jesu grešnikove poslednje prilike da se izmiri sa Bogom, da dobije oproštaj i tako izbegne zastrašujuću večnost paklenih muka. O ovom postupku Ćapeleta može se mnogo pisati, kao što se i pisalo, makar da, poput jednog od najvećih čitača i tumača, Eriha Auerbaha, zaključimo, prebacujući autoru, kako je Bokačo ispričao užasnu pustolovinu samo radi komičnog utiska. Ali čak i tako; zašto je Bokačo upravo ovu priču stavio na sam početak? Nemojmo zaboraviti ni čitaoca kojem se autor obraća: on je svedok koji je preživeo kugu i, skoro sigurno, izgubio nekog bliskog. Ne odlazi nježan u tu blagu noć, pisao je, povodom smrti svoga oca, engleski pesnik Dilan Tomas: Izgorjet treba starost i buncat kad izmiče dan; u bijesu, gnjevna što umire joj sjaj (prev. Nikica Petrak). Čak i ako je Auerbah sasvim u pravu, ako je sve samo komedija i farsa, a upravo je tama, kako znaju mudri, u pravu, Ćapeleto koristi poslednju priliku da se toj mudrosti naruga, kao što Bokačovi junaci beže iz svakodnevnog užasa u privid rajskih vrtova, uživajući u pripovedanju priča. I nikakvu neće smrt imati vlast, zapisao bi, opet, Dilen Tomas; makar u poeziji, makar u pripovedanju.