Nastavak ponižavanja onih koji su skrajnuti

Nedavno održana tribina Kreativne Srbije Kultura posle virusa rezultirala je sastankom predstavnika tog udruženja sa premijerkom Anom Brnabić. Ovom prilikom zatraženo je uspostavljanje mera koje bi pomogle kulturnom oporavku, definisanih u skladu sa sramnim budžetskim izdvajanjima za kulturu, dodatno umanjenim vanrednim preusmeravanjem novca na „važnije“ oblasti. Na prvom mestu to je Fond za kulturu kojim bi se obezbedila nedostajuća sredstva za obnovu kulturne infrastrukture, razvoj kulture, podršku organizacijama i pojedincima. „Prihodi Fonda bi se ostvarivali preko akciza na duvan i alkohol, procenta od igara na sreću, donacija, poklona, republičkog budžeta...“, objašnjava reditelj Nebojša Bradić, bivši ministar kulture i jedan od osnivača Kreativne Srbije. Nadoknada gubitaka tražena je za pozorišta, muzičke sale, izložbene i slične prostore, filmske produkcije, izdavačke kuće... Država bi trebalo da uskoči i u slučaju finansijskog kraha trupa i festivala, kao i umetnika izvan udruženja, pod uslovom da dokažu da su tokom vanrednog stanja smanjeno prihodovali. I da pomogne Kolarčevoj zadužbini, Madlenijanumu, akterima nezavisne scene, frilenserima, dok bi još neisplaćenu tromesečnu pomoć samostalnim umetnicima trebalo da produži za još tri meseca. „Kao posebnu meru, predložili smo raspisivanje javnog konkursa za vanrednu podršku pozorišne delatnosti, likovne, primenjene i muzičke umetnosti i književnosti, neophodne i u svetlu poništavanja beogradskog i problematičnih rezultata republičkog konkursa“, navodi Bradić. Zahtevano „restrukturiranje šeme zaposlenja u ustanovama kulture“ pokrilo bi i angažovane po ugovoru, prekinuvši „apsurdnu zabranu zapošljavanja u javnom sektoru“. Predloženi su i letnji kulturni programi u saradnji sa turističkim organizacijama koji bi ublažili posledice prvog talasa pandemije i predupredili gubitke eventualnog jesenjeg naleta bolesti. Sve to je premijerka uzela u razmatranje, naglašavajući da su predstavnici Kreativne Srbije, nastupajući ispred svoje branše, „prepoznali dobru nameru Vlade Srbije da pomogne kulturi“. I dodajući da ovom prilikom „politiku treba ostaviti po strani“, što je razljutilo pojedine aktere. Jer, i sam tajming sastanka mogao se shvatiti kao „deo predizborne kampanje jedne grupe oligarha koji se zovu Srpska napredna stranka“, navodi Marijana Cvetković iz Stanice – Servisa za savremeni ples. Zloupotrebljavajući javne resurse za promociju svoje prebogate partije, Brnabićka je organizovala „farsu od razgovora dve nedelje pred izbore“, napominje ona. Trudom da zabašuri fakat da je tokom njenog mandata ceo sistem urušen, premijerka je „previdela“ i konstituisanje vladinog (a zapravo - sopstvenog) paratela Saveta za kreativne industrije, nezakonito suprotstavljenog legalnim tokovima pod upravom Ministarstva kulture i informisanja. Naoko konfrontirane, te dve politike su faktički „dve strane istog novčića“, po mišljenju Cvetkovićeve: „glava je konzervativni, pravoslavno-nacionalistički diskurs, dok pismo čine neoliberalne reforme, zajedno ugrožavajući kritički duh savremene kulture i umetnosti“. „I kada sve to znamo, kako je moguće da i dalje verujemo da ta i takva Ana Brnabić hoće išta da učini da se reše bilo kakvi stvarni problemi u ovoj oblasti“, pita se Cvetkovićeva. Kako da premijerki verujemo, kad se sa njenim blagoslovom novac troši isključivo na pogodne i banalne projekte, zapaža i Vojkan Arsić, reditelj i jedan od osnivača Reflektor teatra. NJemu je čudno „zašto se uopšte desio sastanak sa ženom koju ćemo za nekoliko meseci pamtiti samo kao LGBT premijerku, koja pritom za tu populaciju nije ništa uradila“. Kao, uostalom, ni za kulturu, sve busajući se u njen značaj. Podvodeći celokupnu oblast pod privredne zakonitosti, po obrascu Saveta za kreativne industrije, „promenjena je priroda polja kulture, a samim tim i kriterijumi njenog vrednovanja“, mišljenja je Milica Pekić iz Asocijacije Nezavisna kulturna scena Srbije. U takvim uslovima pregovaranje sa premijerkom je upitno, kao i predloženi Fond za kulturu, upravo zbog nedefinisanog načina upravljanja i proceduralnih okvira, čime bi trebalo da se bavi Ministarstvo, a ne Brnabićkin kabinet, primećuje Pekićeva. Problematičnu adresu obraćanja Bradić objašnjava time što su se zahtevi Kreativne Srbije odnosili na posledice vanrednog stanja koje je uvela baš Vlada. Smatrajući da su sva bolna mesta bar načelno pokrili, delegati ih ipak nisu najjasnije odredili. Tako se može reći da su mnogi delatnici u kulturi ponovo ostali ispod radara. Od svih marginalizovanih kulturnih radnika, kako Vladinim merama, tako i predlozima Kreativne Srbije, u najnezavidnijem položaju je savremena plesna scena, sistematski uništavana poslednjih godina „nečijom“ voljom za moći i strašću za bogaćenjem, kaže Cvetkovićeva. Tome je doprineo i nedostatak strateškog delovanja usled nepostojanja stručne osobe pri Ministarstvu i u komisijama. Zato su akteri te scene „prepušteni slučajnosti, ličnim simpatijama i klijentelističkim interesima kao kriterijumima za razvoj ove oblasti“. Za to vreme, gro budžeta ide „na jedan komercijalni festival i razne folklorne ansamble i amaterska društva“. Uz sve to, umetnici na nezavisnoj plesnoj sceni „nemaju mogućnost stalnog zaposlenja, pa žive prekarnim životom, obezbeđujući egzistenciju preko međunarodnih projekata i fondova“. Jer ih sopstvena država „smatra bezvrednim“. Ništa bolje nije tretiran ni Reflektor teatar, sa sedam premijera tokom osam godina, koje je pogledalo 200.000 ljudi, a predstave obišle celu Srbiju i 13 država Evrope. Od ove naše, nije dobijen ni dinar i uludo ga je očekivati od dopunskih mera, iako 34 angažovanih glumaca nije zaposleno ni u jednoj ustanovi. A upravo je položaj takvih trebalo urediti dogovorom sa vlastima. Poredeći ukupan broj pozorišnih delatnika sa kolektivom jedne fabrike od oko 5.000 zaposlenih, Arsić ističe da bi problem kulture bio rešen dobijanjem bar dela subvencija što ih imaju investitori. Samo kada bi svest da je takav ulog svrsishodan kod naše vlasti postojala. A nje nema, čim je budžet za kulturu na nivou „statističke greške“, Arsić zaključuje. Čini se da nema ni pravog načina da se iskaže solidarnost sa umetnicima bez esnafskog statusa čim moraju da podnose račune kako bi im bilo šta bilo udeljeno. Jer, „već se pokazalo u drugim zemljama, kao što su Slovenija i Hrvatska, da je proces dokazivanja pretrpljene štete izuzetno težak za umetnike i kulturne radnike“, zapaža Pekićeva. Razlog leži u tome što u nezavisnom sektoru malo ko ima unapred potpisane ugovore ili adekvatnu dokumentaciju koja potkrepljuje sve zakazane i otkazane poslove za čitavu godinu. „Treba biti veoma oprezan u definisanju procedure za podršku ugroženima, tako da mera pomoći bude zaista podrška, a ne teret za sve koji bi se prijavili“, upozorava Pekićeva. NJene reči Arsić već vizualizuje, zamišljajući kako samostalni umetnik odlazi kod premijerke i obrazlaže joj svoj krah. „Verovatno neće pričati o umetničkim gubicima, jer ona to ne može da razume, ali može da joj donese rezultate krvne slike ili svoj jelovnik tokom vanrednog stanja, možda i da priloži neplaćene račune za struju“, Arsić je vrlo ilustrativan, u želji da ukaže na scenario „nastavka ponižavanja onih koji su već skrajnuti“. Taj sloj izuzet i od mera, i od apela, u međuvremenu je promislio svoje metode oporavka. Da su za bilo šta bili pitani, predstavnici marginalizovanih bi predložili „uvođenje novog finansijskog instrumenta koji bi obezbedio operativnu sistemsku podršku za civilni sektor“, uz transparentne aršine i procedure, kako aktuelni konkursi ne funkcionišu. Fond (realne) solidarnosti osnivaju pojedina reprezentativna i strukovna udruženja, skupa sa Asocijacijom NKSS, a bez ikakve pomoći države. Fond je namenjen najugroženijim umetnicima i kulturnim radnicima, navodi Pekićeva. „Recept“ Marijane Cvetković je radikalniji i preporučuje buđenje iz letargije i rušenje oligarhije. Jer, nama su potrebne „suštinske promene čitavog sistema gde kultura treba da bude tretirana kao esencijalna i društveno relevantna oblast koja nije trošak, već ulaganje u budućnost“. Još je važnije da se „ona uvek stavlja u kontekst društvenih delatnosti, paralelno sa obrazovanjem, zdravstvom, naukom, socijalnom zaštitom, a usklađeno sa radničkim pravima“. Ili njihovim idealima, zagarantovanim u demokratiji. „Sve ostalo je manipulacija kulturnim i istorijskim nasleđem koja se ogleda u festivalizaciji, rehabilitaciji nacionalističkih narativa, propagandi konzervativne kulture protiv kulture otpora...“, ona naglašava. Žrtve takve prakse su sve siromašniji građani i kultura na ivici opstanka. „Ono što bi bilo značajno za kompletnu nezavisnu scenu, a verujem i za sve ostale aktere u kulturi, jeste uvećanje budžeta za kulturu na minimum jedan odsto u prvom koraku“, predlaže Pekićeva. Tome dodajući uvođenje preciznih načina distribucije javnih sredstava, mogućnost operativnih i višegodišnjih grantova, učešće u donošenju odluka uključivanjem svih aktera u polju kulture... Ali i sprovođenje nekorumpiranih konkursa za izbor direktora institucija kulture, koji bi obezbedili najkompetentnijim kandidatima mogućnost za razvoj institucionalnih resursa. Vratimo se na (prividno) krucijalnu stavku u pregovorima – Fond za kulturu. Predlog Arsiću „zvuči odlično“, budući da bi takvo telo moglo imati ključnu funkciju u razvoju kulture Srbije. „Međutim, svi znamo da se to neće desiti jer bi na čelo tog fonda mogla doći neka `Aja Jung`, kada će i on postati samo još jedna od poluga vlasti“. Ali, bolje da im ne nudimo ideje novih zloupotreba, imaju ih dovoljno.