Kad revoluciju podignu prelepi ljudi

Nemoguće je sprovesti smislenu analizu serije Holivud bez otkrivanja događaja sa kraja fabule. Stoga, upozoreni ste, mada će iole iskusniji gledalac već na polovini serije zaključiti u kom pravcu priča mora da ode. Takođe, budući da ćemo na taj način dekonstruisati određeni trend, tokom teksta će biti otkriven i kraj filma Bilo jednom u Holivudu Kventina Tarantina. Etička racionalizacija govori - ko je zaista hteo da ga gleda, imao je već skoro godinu dana da to i učini. Holivud počinje neposredno nakon Drugog svetskog rata, u Americi ekonomskog prosperiteta u kojoj se žene nakon demobilizacije stotina hiljada radno sposobnih muškaraca vraćaju na nakratko napuštene pozicije neplaćenih domaćica. DŽek Kostelo je od mladosti opčinjen pokretnim slikama. Između neuspešnih poseta banci gde – iako ponosno uniformisani ratni veteran – ne uspeva da dobije kredit za kupovinu kuće za svoju uskoro brojniju porodicu i guranja ispred kapije filmskog studija u pokušaju da bude odabran za jednodnevni posao statiste, DŽek počinje da radi na benzinskoj pumpi. Pumpa je, zapravo, paravan za (pretežno istopolni) seksualni servis i DŽek će pružajući telesne usluge upoznati usamljene dame upotrebljive za glumački proboj – ženu sa podnožja piramide moći, zaduženu upravo za odabir statista i, važnije, suprugu vlasnika fiktivne produkcijske kuće Ace Pictures. Uporedo, pratimo mladog reditelja Rejmonda, već primljenog kroz ulaznu kapiju koja deli žito od kukolja i u potrazi za prvim filmom. Sad, Rejmond, u vezi sa crnkinjom, glumicom Kamil, i neko ko ponosno obznanjuje svima svoje azijsko poreklo (fizički neprimetno – majka je sa Filipina, kaže) ne želi da svoje ime zabeleži na bilo kojoj špici. NJega zanima društveno angažovani film i u tu svrhu održava odnos sa glumicom Anom Mej Vong, rođenom u Americi ali prvom prepoznatljivom filmskom pojavom sa prirodno azijatskim crtama lica, sredinom četrdesetih već odavno na izlaznim vratima slave. U trećoj liniji priče, crni scenarista i homoseksualac Arči, nakon što je anonimno i za mali novac prodao scenario studiju Ace Pictures, zajedno sa DŽekom radi na „benzinskoj pumpi“, gde se zaljubljuje u provincijski naivnog mladog glumca u pokušaju, Roja Ficdžeralda. Kada na kraju druge epizode agent Henri Vilson svom novom klijentu Ficdžeraldu smišlja umetnički pseudonim „Rok Hadson“, postaje jasno kakav trik autori serije Holivud pokušavaju da izvedu. Rok Hadson, Ana Mej Vong, Henri Vilson i mnogi drugi likovi stvarne su osobe, čiji karakteri i životne okolnosti na početku serije odražavaju istorijske činjenice. Dramsko ukrštanje sa izmišljenim ličnostima otvara polje borbe između stvarnog i fiktivnog čiji pobednik počinje da se nazire kada vlasnik studija doživi infarkt i na nekoliko meseci biva na mestu odlučivanja zamenjen svojom suprugom. Tada „ludaci preuzimaju ludnicu“, stvarajući jezgro (uz vlasnikovu ženu, tu su još do tada zanemareni istinski rovovski ratnici studija – homoseksualac i neudata žena u godinama) koje daje sebi zadatak da se ne obazire na društvene zadrtosti ukoliko odbacivanje istih može dovesti do vrednog a finansijski isplativog filma. Zgodno, do njihovog konferencijskog stola stiže Arčijev scenario naslova Peg, biografska priča o Peg Entvistl, mladoj ali priznatoj pozorišnoj glumici koja je u borbi sa porodičnim problemima, mentalnom bolešću i neuspešnim prvim filmskim koracima 1932. godine izvršila samoubistvo skočivši sa „Holivudlend“ znaka. Studijski revolucionari odlučuju da glavnu ulogu daju rediteljevoj devojci crnkinji, Peg postaje Meg, dopisuje se „hepiend“, i od tog trenutka – budući da je nemoguće da američki studijski film 1947. godine bude snimljen sa crnom glumicom – u seriji Holivud sve postaje moguće: šefica studija pokazaće žensku solidarnost tako što će ljubavnici svog muža konačno dati izazovni glumački zadatak, pripadnici manjina biće zasuti statuama Oskar, Rok Hadson će na dodelu nagrada doći držeći se za ruke sa svojim crnim dečkom, sledeći film koji će naši junaci početi da snimaju biće priča o muškim prostitutkama sa „benzinske pumpe“... Koja je svrha te igre sa istorijom? Služi li ona dramskoj zabavi ili ima dublji, možda zlokobni poriv? Kventin Tarantino se svakako igrao činjenicama u filmu Bilo jednom u Holivudu ali, kada malo razmislimo, poslednja scena filma zapravo je bal vampira: gledaoci, nadamo se, znaju da je Šeron Tejt u stvarnosti ubijena, a i da ne znaju, njena tek glasovna pojava suptilno sugeriše onostranost. No, sve to je fino stilsko podešavanje. Suštinski, Dikapriov Rik Dalton takođe je mrtav, deo Holivuda koji nestaje. Za film sa Šeron Tejt kojem je u Bilo jednom u Holivudu posvećeno toliko vremena i pažnje nije slučajno odabrana besmislena komedija sa Dinom Martinom (digresija: serijal o tajnom agentu Metu Helmu danas je gledljiviji od filmova o DŽemsu Bondu iz istog perioda – da, onih sa Konerijem). Radi se o adaptaciji istine koja naoko nema političku agendu, pa ipak, dolazeći iz uma slobodnog čoveka, celokupni Bilo jednom u Holivudu je politički film „par excellence“. Sa druge strane, motiv autora Holivuda je otvoreno političke prirode. Predstavljajući istoriju onako kako je mogla i kako je, po njima, trebalo da izgleda, oni se samozadovoljno međusobno tapšu po leđima slaveći od uskih shvatanja navodno oslobođenu sadašnjost. Podsetimo se na neke neprijatne istine... Umesto kroz programske filmove sa Sidnijem Poatjeom iz sredine šezdesetih, istinski bioskopski proboj crnog čoveka u svest pripadnika američke srednje klase dogodio se kada je DŽim Braun na kraju Dvanaestorice žigosanih na svirep i podmukao način pobio silan nacistički narod. Pogledajmo kontekst: Braunov DŽeferson je zločinac, upotrebljen od strane sistema za samoubilačku akciju, on diže u vazduh i žive spaljuje u tom trenutku bespomoćne nemačke oficire i njihove u balske haljine odevene žene i ljubavnice. Zatim gine i, kako se kaže, u bioskopskoj sali nema oka bez suze. Sam DŽim Braun je – hajdemo dalje u pravcu nemira – neprijatna osoba koja je tukla svoje žene (jedna je pronađena na travnjaku nakon što je ispala sa balkona na drugom spratu), osoba koja u svojoj autobiografiji kaže „Volim mlade devojke. Kada jedem breskvu ne volim je prezrelu nego dok se bliži vrhuncu“, konačno, osoba koja se u poslednje vreme šetka po Beloj kući u društvu Kanjea Vesta, iz nekog čudnog inata dajući podršku Trampu. Revolucije ne podižu predivni ljudi, i prihvatanje te neprijatne istine mnogo je manje opasno od stranputice na koju Holivud usmerava mladog, zaštićenog gledaoca. Pritom, u svojih šest sati trajanja Holivud nudi pregršt podataka, uglavnom verodostojnih, tako ubijajući poriv za naknadnim istraživanjem. Zaista, nije teško zamisliti nekog dvadesetogodišnjaka kako posle gledanja Holivuda nastavlja put kroz život verujući da je rasizam u svetu filma pobeđen tako što se nekoliko nežnih duša jednog jutra probudilo i osetilo sav potencijal „osnaženja“. Završimo akademski, Simpsonovima. U jednoj staroj epizodi, Bart biva premešten u mlađi razred, gde sa dečicom igra Muzičke stolice. Međutim, umesto da je manji od broja igrača, broj stolica je znatno veći, te kada muzika prestane svi učesnici igre bez nervoze sedaju na prvu koja im se nađe u vidokrugu. Učiteljica usklikuje: „Ura! Svi su pobednici!“. Jedini koji ne podržava takva pravila je Bart, već dovoljno odrastao da zna kako stvarni svet dela. Naime, igra zaista nije zabavna bez pobednika, ali ako postoji pobednik, to znači da neko - u slučaju igre sa više učesnika, svi drugi – mora da izgubi. Poduhvati koji imaju vrednost takvi su jer njihov neuspeh ima posledice, ponekad smrtonosne. Šire gledano, i sam život ima vrednost i povremeno donosi uzbuđenje zato što u svakoj sledećoj sekundi može imati krajnju posledicu, tj. smrt. Ukoliko smo baš darvinistički raspoloženi, možemo reći da je sve vredno što se tokom života može osvojiti oduzeto od nekoga. Zaustavimo se, ipak, pre nego što neki milenijalac među čitaocima ne počne da diše u papirnu kesu.