Izbori važniji od života

Kada nedavno napisah da je epidemija koliko medicinski, toliko i socijalni, ekonomski i politički problem, osetih nelagodnost što saopštavam tako banalnu istinu. Neki vanzemaljac bi se pitao: „Pa, zar epidemiju ne rešavaju epidemiolozi?“ Tako bi trebalo da bude, ali ima društava u kojima nemedicinski razlozi u velikoj meri određuju protivepidemijsku borbu. Osvrnimo se (bez gneva) na okolnosti koje su uslovile ili odredile naše ponašanje tokom borbe protiv kovida-19. Svesno se okrećem negativnostima, jer ukazivanje na bar neke od njih može da vodi pročišćenju, a za eventualne pohvale će biti prilike. Pripremljenost. Svetska zdravstvena organizacija godinama upozorava da predstoji pandemija, čak i većih razmera i ozbiljnijeg ishoda od ove s kojom smo suočeni poslednjih meseci. Mnoge zemlje su se oglušile o tu nagoveštenu pretnju, ali su opreznije među njima izvukle pouku iz dramatičnih dešavanja u Italiji i Španiji. Mi nismo. Jednomesečni „prozor“ pružene prilike da se opremimo iskoristili smo za junačenje i ismevanje Italijana. Teško se ulazilo u trag skromnim materijalnim rezervama zaštitne opreme dobijene iz dotacija. Ona je knjigovodstveno postojala, ali je, prema nalazima Sindikata lekara i farmaceuta, nekako nalazila svoj put do privatnih apoteka i nestajala je. Krizni štab. Ne mora, samo po sebi, da bude ni dobro ni loše što su dva štapska krila, medicinsko i ekonomsko, vodili predsednica Vlade i predsednik Republike. Problem je što se uži krug stručnjaka, po sopstvenim priznanjima, nikad nije sastao bez prisustva lekara funkcionera. Odsustvo razmene mišljenja, mimo spoljnih uticaja, neke je vodilo u apatiju, a neki su videli priliku za samopromociju. Rezultat predstavlja obilje kontradiktornih stavova sa kojima se izlazilo u javnost, već sluđenu nastalim stanjem. Imao se utisak da je Krizni štab namerno sastavljen tako da se pokaže njegova irelevantnost, kako bi dilemu razrešavao Presudilac. Autoritet Kriznog štaba dodatno su urušavale „korekcije“ njegovih odluka sa vrha izvršne vlasti. Svojim prećutnim i praktičnim samoukidanjem pre sedam nedelja, kada je trebalo nastaviti predizborne aktivnosti, ovo telo se definitivno opredelilo za politiku na račun struke. Posleđurđevdansko opuštanje. I epidemiološka teorija i praksa mnogih zemalja pokazuju da se popuštanju mera mora pristupati oprezno i postupno. Odustaje se od jedne po jedne zabrane, uz praćenje efekta. Kod nas je od prvih dana maja, kada je ukinuto vanredno stanje, epidemijska kriva prestala da ponire. To je morao da bude jasan signal za uzbunu. Ako su zdravstvene vlasti, na čelu sa Kriznim štabom, ranije grešile (a jesu), to je ljudski i oprostivo je. Istorijsku odgovornost, međutim, preuzele su zbog svesnog prihvatanja gesla „Izbori iznad (i umesto) života“. Kockarski su držali lonac sa vrelom vodom na jakoj vatri u nadi da poklopac pritisnut ciglom neće eksplodirati pre 21. juna. Logika je bila: posle, šta bude. Tiho prokužavanje. Legitimna je odluka da se tokom leta populacija postepeno zaražava i stiče kakvu-takvu (još se ne zna koliko solidnu i dugotrajnu) otpornost. Za takvu politiku potrebno je ispuniti više uslova. Između ostalog, pred ljude treba izaći sa punom istinom o namerama. Valja, potom, zaštititi osetljivu populaciju, ali ne tako da joj se dozvoli izlazak jednom sedmično u vampirsko doba, uz uslov da se otera u kuće pre prvih petlova. Starost ne sme da bude kazna, već privilegija. Iznad svega, tihom prokužavanju može se pristupiti kada se epidemijski talas stavi pod kontrolu, što znači da, recimo, broj novootkrivenih izvora zaraze na dnevnom nivou bude jednocifren, a ne trocifren. Zdravstvena služba. Sistem je još sredinom marta potpuno zakazao. Svako ko je imao nesreću da mu zatreba medicinska pomoć u to se uverio na bolan način. Epidemiolozi, infektolozi, anesteziolozi, virusolozi, specijalisti opšte medicine i svi drugi zdravstveni radnici satirali su se od posla, ali je vladao haos. Pisane su detaljne instrukcije koje nisu stizale do izvršilaca, bolesnici su upućivani na adrese do kojih nije moglo da se dođe, vrtelo se ukrug itd. Karantin kao primer odstupanja od dobre prakse. Zdravstvenim radnicima su stizala obaveštenja da deo prostora hitno oslobode za smeštaj moguće zaraženih osoba, a da se sami snađu za zaštitnu opremu. Zatvorski karantin sa gusto zbijenim trospratnim krevetima nije jedini ličio na inkubator za zaražavanje. Civilni karantini, recimo kraj Subotice, sa krevetima na sprat i zajedničkim mokrim čvorom bili su skoro podjednako rizični za boravak. I kada su uslovi bili nešto bolji, kao u Košutnjaku, međusobno zaražavanje nije sprečavano. „Nerazuman“ narod. Nedavno na jednoj televiziji odbih optužbu da su građani sami krivi za obolevanje. Pritom uporedih narod sa beslovesnim stadom. Ono može da se ponaša i nerazumno, naročito ako ga goni grupa hirovitih i neusklađenih pastira („čuvajte se“; „slobodno se prokužavajte“; „radite šta hoćete“). Čuvari stada imaju pastirske štapove, pomažu im ovčarski psi, znaju gde ima vukova, pa je na njima i sva odgovornost. Ako su, umesto svog posla, nedeljama opsednuti izborom vrhovnog pastira i njegovih doglavnika, ne treba se čuditi što će razne pošasti da prorede stado. Skrivanje i „šminkanje“ istine. U svakoj delikatnoj situaciji, uključujući epidemije, presudno je zadobiti poverenje građana. Ono se stiče istinoljubivošću. Sledeće po važnosti je nametanje utiska da vlast zna šta radi. Ovog proleća sakrivane su očigledne istine, recimo o snabdevenosti testovima i opremom (odmah su postavljena pitanja: ako testova ima, zašto se restriktivno koriste, a ako oprema postoji, zašto se kažnjavaju zdravstveni radnici koji je traže ili priznaju da je privatno nabavljaju). Uz to, bilo je očigledno odsustvo vladanja situacijom, pa je s vrha vlasti narod hrabren da se opasnost od novog virusa korona otklanja rakijom, a zatim plašen pretnjom da su groblja mala da prime sve žrtve bolesti. Na listi ciničnosti, verovatno bi vodilo objašnjenje da se zdravstveni radnici zaražavaju zato što nepažljivo skidaju opremu (koju, istini za volju, najčešće nisu imali). U poslednje vreme, kad je trebalo anestezirati narod do izbora, nova žarišta su nazivana džepovima, virusu je „presuđeno“ da je oslabio (niko u svetu to još nije pokazao), a postojano održavan relativno visok nivo zaraženosti u zajednici s tendencijom porasta proglašavan je repom (?). Sramna statistika. Na početku epidemije u Srbiji, kao i sada, kada se prvi talas razvučeno primiče svom kraju, testiranju nismo pribegavali s optimalnim obuhvatom. Može se pretpostaviti da se do početka leta u Srbiji zarazilo dvadesetak puta više ljudi nego što kazuju zvanični podaci. To je, međutim, još uvek tek 3-4 odsto ukupne populacije. Slično je i u drugim zemljama. Ono što nas izdvaja od ostalih predstavljaju kardinalne aritmetičke greške u prikazu kretanja bolesti. Hvalimo se digitalizacijom, a ni Ministarstvo zdravlja, ni Institut „Batut“ nisu u stanju da saberu i u logičnu vezu dovedu nekoliko brojeva. Uz izostale informacije, to dovodi među susedima do opravdane sumnje da se skriva stvarno stanje. I nama, domaćima, sve teže je da poverujemo da je reč samo o katastrofalnoj neodgovornosti. Stara li se neki dušebrižnik da nam „višak istine“ ne kvari raspoloženje? Zna se da umrli na respiratorima kojima nije zaživotno uzet bris nisu uključeni u statistiku žrtava kovida-19. Ostaje pitanje da li su pozitivni na PCR testu podklasifikovani na umrle od kovida i sa kovidom i gde se u drugom slučaju našla ta dijagnoza. Slobodan utisak je da je stvarnih žrtava moglo da bude 2-3 puta više. Epilog. Ako bih se stavio u ulogu donosilaca odluka, imao bih razloga da likujem: „naše“ smo dovodili na mitinge, usrećivali smo ih utakmicama, a opasnosti od zaražavanja i kretanje zaraze smo uspešno krili. Sada ćemo, ako „njihovi“ reše da se okupljaju, nametati zabrane. Treba jedino imati želudac da se izdrži u takvoj ekipi.