Bez jasnog plana, šteta može biti veća od koristi

Vlade širom sveta snažno reaguju na krizu izazvanu kovidom-19, kombinovanim fiskalnim i monetarnim odgovorom koji je već dostigao vrednost od 10 odsto svetskog bruto domaćeg proizvoda (BDP). Ipak, prema najnovijoj proceni Odeljenja Ujedinjenih nacija za ekonomska i socijalna pitanja, te mere podsticaja možda neće povećati potrošnju i investicije onoliko koliko su se kreatori ekonomske politike nadali. Problem je, naime, u tome što se značajan deo novca usmerava direktno da se zaštiti kapital, što dovodi do povećanja kriznih rezervi. Ova situacija je slična „zamci likvidnosti“, koja je toliko brinula DŽona Mejnarda Kejnsa tokom Velike depresije (do kovida-19 najveće ekonomske krize, koja je počela 1928. i trajala do 1939, prim. ur.). Razumljivo je da su današnje mere podsticaja sprovedene u žurbi, gotovo u panici, da bi se obuzdale ekonomske posledice pandemije. I dok te mere nisu bilo ni usmerene, ni precizne, mnogi komentatori bi tvrdili da je takav pristup bio jedina opcija u tom trenutku. Da nije bilo masivne injekcije vanredne podrške likvidnosti, verovatno bi došlo do brojnih bankrota i gubitaka, a put ka oporavku bi bio još strmiji. Ali, sada je jasno da će pandemija trajati mnogo duže od nekoliko nedelja, kako se isprva pretpostavljalo kada su ove krizne mere donošene. To znači da se svi ti programi moraju pažljivije razmotriti, iz dugoročne perspektive. U periodima velike neizvesnosti, obim preventivne štednje (za „crne dane“) po pravilu raste, jer domaćinstva i preduzeća čuvaju novac iz straha od onoga što predstoji. Tekuća kriza nije izuzetak. Veliki deo novca koji domaćinstva i preduzeća dobijaju u vidu jednokratne pomoći, verovatno će mirovati na njihovim bankovnim računima zbog straha da bi im taj novac mogao biti potrebniji u narednom periodu. S druge strane, i banke će imati višak likvidnosti, zbog manjka kreditno sposobnih klijenata koji su voljni da uzmu nove pozajmice. Zato i ne iznenađuje što se višak rezervi, koji se čuva u američkim depozitnim ustanovama, između februara i aprila gotovo udvostručio – sa 1.500 na 2.900 milijardi dolara. Poređenja radi, iznos viška rezervi tokom svetske ekonomske krize 2008. dostigao je „samo“ 1.000 milijardi dolara. Ovako masivno uvećanje rezervi ukazuje na to da su do sada primenjene podsticajne mere imale nizak efekat multiplikacije i da je očigledno da nas sami bankarski krediti neće izvući iz trenutnog ekonomskog zastoja. Da stvari budu još gore, današnji višak likvidnosti može nositi visoku društvenu cenu. Osim uobičajenih strahova od zaduženosti i inflacije, postoji dobar razlog i za zabrinutost da će višak novca u bankama biti usmeren u finansijske špekulacije. Berze već divljalju svakodnevno i ta nestabilnost bi mogla da produži atmosferu povećane nesigurnosti, što bi dovelo do još veće preventivne štednje, a time obeshrabrilo i potrošnju i investicije neophodne za brži oporavak. U tom slučaju, suočili bismo se sa zamkom likvidnosti i sa zagonetkom likvidnosti: masivnim povećanjem ponude novca, ali ograničenim mogućnostima domaćinstava i preduzeća da taj novac upotrebe. Dobro osmišljene mere bi mogle da pomognu nakon što se kovid-19 stavi pod kontrolu. Ali, dokle god pandemija i dalje besni, povratak u normalu nije moguć. Stoga je, za sada, ključno da se smanji rizik i povećaju podsticaji za potrošnju. Dokle god su preduzeća zabrinuta da će ekonomija ostati slaba narednih šest meseci ili godinu dana, ona će odlagati investicije i time usporavati oporavak. Samo država može prekinuti taj začarani krug. Vlade će morati da na sebe preuzmu pružanje osiguranja od trenutnih rizika, tako što će ponuditi obeštećenje preduzećima u slučaju da se ekonomija ne oporavi do određenog trenutka u budućnosti. Već postoji model po kome to može da se radi: „Erou-Debre hartije od vrednosti” (nazvane po dobitnicima Nobelove nagrade za ekonomiju Kenetu Erouu i Žerardu Debreu) postale bi naplative pod izvesnim, unapred određenim uslovima. Na primer, ako jedno domaćinstvo uzme kredit i kupi automobil danas, a šest meseci kasnije epidemijska kriva i dalje bude na određenoj visini, vlada može garantovati da će se plaćanje mesečnih rata obustaviti. Slično tome, hipotekarni i krediti uslovljeni visinom dohotka mogu se iskoristiti za podsticanje kupovine širokog spektra trajnih potrošnih dobara, uključujući kuće i stanove. Slične odredbe bi se mogle primeniti na realna ulaganja kompanija. Vlade bi takođe trebalo da razmisle o emitovanju potrošačkih vaučera, kako bi podstakle potrošnju domaćinstava. To se već dešava u Kini, gde lokalne samouprave pedeset gradova izdaju digitalne kupone koji se mogu iskoristiti za kupovinu različitih dobara i usluga u određenom vremenskom periodu. Taj rok trajanja ih čini snažnim podsticajem potrošnje i agregatne tražnje na kratak rok – kada i jeste najpotrebnije. Kako će pandemija verovatno trajati mnogo duže nego što se isprva pretpostavljalo, biće potrebno još više podsticaja. Iako su, na primer, SAD već potrošile 3.000 milijardi dolara na različite vidove pomoći, bez dodatnih (i, nadajmo se, bolje osmišljenih) mera, taj novac će mnogim preduzećima samo produžiti živote za nekoliko meseci, umesto da ih zaista spasi. Jedan od pristupa koji funkcioniše u nekoliko zemalja jeste pružanje pomoći preduzećima u isplati plata i pokrivanju drugih troškova, proporcionalno padu prihoda tih preduzeća – pod uslovom da ne otpuštaju zaposlene. U Sjedinjenim Državama su slične zakone predložili kongresmenka iz Vašingtona Pramila DŽajapal, kao i nekoliko senatora. Loše osmišljeni programi podsticaja nisu samo neefikasni, već mogu biti i opasni. Loše politike mogu doprineti nejednakosti, posejati nestabilnost i potkopati političku podršku vladi – baš onda kada je ona potrebna da bi se sprečilo zapadanje privrede u dugotrajnu recesiju. Srećom, postoje alternative. Ali da li će ih vlade prihvatiti, ostaje da se vidi.