Čizmom po prstima

Kovid-19 nije jedina pretnja koja je ove godine u Indiju stigla prelazeći njenu granicu. Prema alarmantnim izveštajima indijskog ministarstva odbrane, Kina je na spornoj liniji faktičke kontrole (LAC) koja se prostire duž himalajske granice između dve zemlje rasporedila „značajan broj“ pripadnika vojske. Zasad je do transgresija došlo na četiri tačke najduže i najspornije granice na svetu, a prisustvo više hiljada kineskih vojnika registrovano je u Sikimu i u delovima regiona Ladak, severoistočno od Kašmirske doline. Nijedna od dveju vlada ne dovodi u pitanje da su kineski vojnici okupirali teritoriju koju Indija smatra svojom. Izuzimajući kratki ali krvavi rat koji se 1962. završio ponižavajućim porazom nepripremljene indijske vojske, Kina i Indija su skoro pola veka uspevale da održe nelagodan ali održiv modus vivendi duž međusobne granice. Još od 1976. nije ispaljen nijedan hitac, a u obe zemlje postala je praksa da se značajni pokreti trupa do kojih je dolazilo s druge strane granice minimiziraju, uz pozivanje na „različita viđenja“ oko toga gde se LAC - koja nikada nije zvanično demarkirana - zapravo prostire. Usled ovakvog krhkog stanja na terenu, svake godine duž LAC bude oko 400 čarki koje se sve završavaju brzim smirivanjem situacije. Ali ovog puta je drugačije. Kineske trupe su, prema izveštajima, zašle na teritorije koje je i Kina tradicionalno smatrala indijskim. A umesto običnog patroliranja, Kinezi su sada uspostavili stalno prisustvo (s postavljanjem šatora i betonskih struktura, te gradnjom nekoliko kilometara puteva) daleko izvan okvira onoga što Kina zove sopstvenom „linijom teritorijalnih zahteva“, okupirajući tako i tzv. Finger hajts (visove čije pojedinačne vrhove u Indiji nazivaju prstima, od kojih svaki nosi broj od jedan do osam, prim.), nadomak jezera Pangong co. Ovaj teritorijalni grabež je, naravno, naišao na otpor. Samo u maju registrovana su dva fizička obračuna između indijskih i kineskih vojnika, a posledica tih masovnih tuča bile su na desetine povređenih na obe strane. Dve armije su se na sličan način našle oči u oči i na visoravni Doklam, u Butanu, 2017, ali se to dogodilo na teritoriji treće države. Ovog puta, Indija ima sve razloge da kineske vojne upade tretira kao direktnu agresiju. Istini za volju, konfrontacija do koje je došlo na Doklamu završila se kineskim odstupanjem, kao i slična epizoda u istom delu Ladaka 2014, u vreme prve posete Indiji kineskog predsednika Si Đinpinga. Ali Kina u verziji iz 2020. je jača i spremnija da agresivnije koristi svoju snagu. Stoga će ovog puta biti manje spremna za unilateralno povlačenje. Ipak, svet sada obraća pažnju na to što se događa. Nedavne izjave američkog državnog sekretara Majka Pompea i ruskih zvaničnika izražavaju rastuću zabrinutost, uprkos saopštenju kineskih vlasti da je situacija na granici s Indijom „u celini stabilna i pod kontrolom“. Nije, međutim, stvar u tome da Kina planira sveopšti rat ili veliku vojnu kampanju. Pre je u pitanju „taktika salame“: vojni upadi manjih razmera koji indijskoj strani nanose ograničenu vojnu štetu. Najverovatnije je da će Kinezi okupirati nekoliko kilometara indijske teritorije, pravdajući to potrebama sopstvene „odbrane“, a onda proglasiti mir. Ovakav pristup nije nikakva novina, i predstavlja test indijske odlučnosti. Pošto indijska vlada sebi ne može da priušti da skrštenih ruku posmatra ovakvo agresivno ponašanje Kine, ona se, sudeći prema izveštajima, priprema za dugoročnu konfrontaciju. Pogotovu je nacionalistički režim indijskog čvrstorukaškog premijera Narendre Modija taj koji ne može da rizikuje gubitak autoriteta u očima povodljive domaće javnosti. Ali čak i da zemlju vodi neka druga vlada, Indija bi imala snažan interes da svim potencijalnim agresorima - ne na poslednjem mestu Pakistanu - stavi do znanja kako se nikome neće sklanjati s puta. Kina bi, svakako, mogla da tvrdi kako je bila isprovocirana indijskim infrastrukturnim radovima duž LAC. Ali te projekte je trebalo odavno realizovati. Pretprošlog leta, Odbor za spoljne poslove indijskog parlamenta (kojem sam u to vreme predsedavao) posetio je pograničnu oblast i ustanovio da je tamošnja infrastruktura u žalosno neadekvatnom stanju. Za to vreme, Kina je na svojoj strani LAC gradila puteve koji mogu da podnesu sve vremenske uslove, železničke linije, čak i aerodrome. Ona se hvali i vojnom superiornošću u poređenju s Indijom kada su u pitanju konvencionalne snage - kako u LAC, tako i na nacionalnom nivou; ali Indija zato ima kraće rute snabdevanja na tom planinskom terenu. Indijsko-kineski odnosi se ne mogu drugačije opisati nego kao komplikovani. Rane nanete ratom iz 1962. nikad nisu zacelile, ali je bilateralna trgovinska razmena svejedno narasla na preko 100 milijardi dolara, istina mnogo više u korist Kine. Osim toga, Kina svoje savezništvo s Pakistanom koristi kako bi podbadala Indiju, skretala joj pažnju i ograničila je na njen vlastiti podregion. Kinesko-pakistanski ekonomski koridor, jedan od krunskih dragulja Sijeve Inicijative Pojas i put, prolazi kroz delove Kašmira pod pakistanskom okupacijom, za koje čak i sama Kina priznaje da su sporna teritorija. Kina takođe nastavlja da direktno ispoljava pretenzije na delove indijske teritorije, posebno u severoistočnoj saveznoj državi Arunahal Pradeš, koju u Pekingu nazivaju „Južnim Tibetom“. U takvom generalnom ambijentu, epizode poput aktuelnog sučeljavanja na Himalajima trebalo bi shvatiti kao deo šire strategije za držanje Indije pod kontrolom. Indijski spoljnopolitički analitičari ovo razumeju, i upozoravaju - budući da najnoviji slučaj agresivnog ponašanja Pekinga jasno označava promene u dugogodišnjem status quo na granici dveju zemalja - da to nagoveštava kraj perioda samoproklamovanog „miroljubivog uspona“ Kine. Pod Sijem, Kina se čini daleko spremnijom da otvoreno demonstrira kako je superiorna sila u ovom regionu. Zauzimajući tvrd stav po pitanju granice s Indijom, Kina se nada da će svetu, a posebno Sjedinjenim Državama, pokazati kako ne pada na prazne pretnje Donalda Trampa, te kako bi i druge azijske zemlje trebalo da se ponašaju u skladu s njenim očekivanjima. Indijski zvaničnici zasad su obznanili da su razgovori s Kinom na visokom vojnom nivou urodili dogovorom da će dve strane „u skladu s brojnim bilateralnim sporazumima, miroljubivo rešavati situaciju u pograničnim oblastima“. Ali kao što najnovija konfrontacija jasno pokazuje, dve strane imaju vrlo različita poimanja o tome šta ti bilateralni sporazumi u praksi znače. Ostaje da se vidi da li će Kina zbilja povući svoje trupe iz spornih oblasti. Đavo je, kao i uvek, u detaljima. Jasno je da Indija i Kina moraju da postignu trajni sporazum o međusobnoj granici. Kina dugo stoji na stanovištu da je formalni sporazum o granicama najbolje prepustiti budućim generacijama, ali to je zato što njena geopolitička moć - a time i pregovaračka pozicija - iz godine u godinu postaje sve jača. Kina se kladi na to da što se sporazum više odlaže, to je više verovatno da će dobiti granicu kakvu želi. U međuvremenu, duž LAC će pribegavati ograničenim agresivnim aktima kako bi Indiju držala van ravnoteže.