Cena ćutanja je mnogo veća

Intervju smo radili usred predizborne tišine. Kako kampanju nismo pratili, ili smo to činili u onoj meri u kojoj nismo mogli da izbegnemo neke informacije, odmah smo se dogovorili da razgovaramo samo o njegovom predstojećem koncertu. Ali, avaj, i taj koncert koji je trebalo da bude održan ovog četvrtka odložen je za 30. jul, zbog nemogućnosti dolaska novog člana njegovog benda iz Makedonije, gde se epidemiološka situacija pogoršala, te bi morao neko vreme da provede u samoizolaciji. „Mogli bismo onda da prepišemo prethodni intervju“, šali se Vasil Hadžimanov dok gladi bradu, aludirajući na to koliko se neke stvari u Srbiji uopšte ne menjaju, a posebno se ne menjaju nabolje. „Ali ovde i ne može da bude bolje, može samo da bude gore“, počinjemo spontano razgovor za naš list. „Samim tim ova predizborna kampanja spustila je letvicu na još niži nivo, iako se to ponekad čini nemogućim. Zbog odluke da se ide na izbore, ja sam se odjavio iz Pokreta slobodnih građana. To je bio osnovni razlog. Prethodne izbore sam donekle razumeo, čak sam bio tu i kada je Saša Janković bio kandidat za predsednika. Sve mi se činilo tada logičnim i mogućim. Mislio sam da ima nade i da ima šanse. I da vredi boriti se. Nisam od onih koji apriori bojkotuju. Mislim da su izbori bitna stvar, jer je to trenutak odluke. Tih par minuta pružaju mogućnost da utičemo na svoju budućnost i svoje živote. Međutim, apsolutno sam protiv načina na koji su održani izbori ove godine. I to sam objasnio u mejlu u kome se odjavljujem iz PSG. Jer ne razumem kakve su to strategije i borbe? Šta se dobija ulaskom u parlament. Osim pet minuta mikrofona da se na nacionalnoj frekvenciji izgovori nešto, ne vidim nikakvu drugu borbu. Bili smo svedoci potpune blokade dijaloga i osporavanja amandmana koje je ulagala opozicija. U svakoj normalnoj i civilizovanoj državi, amandmani se uzimaju u obzir, jer oni ne predstavljaju kontru u odnosu na to šta radi vladajuća stranka, već služe da se iznađe zajedničko rešenje da predloženi zakon bude bolji. A to je potpuno obesmisleno time što su kod nas poslanici vladajuće stranke ulagali više amandmana nego opozicija! Dakle, svaka vrsta učestvovanja u opoziciji blokirana je. Da li je onda bojkot bio jedino rešenje? Naravno da nije. Bojkotom ne mogu da se reše svi naši problemi. Ali pristajanje na bojkot u ovom trenutku, koji je besmislen sam po sebi, jeste jedan jak stav prema svemu onome što se dešava. A taj bojkot bi još legitimniji bio da su svi iz opozicije uspeli da se ujedine i da su svi stali iza toga. Da se to dogodilo, ta poruka bi bila primećena svuda. Što se mene tiče, ideja bojkota je izjednačena sa građanskim demonstracijama. Mnogi su govorili da su demonstracije besmislene, ali ja sam se bolje osećao dok sam šetao i bunio se, nego da sam sedeo kod kuće. A sada se bolje osećam dok sedim kod kuće, nego da izlazim i dajem legitimitet izborima na kojima je sve namešteno i sve lažno. A opozicija je ili potpuno lažna ili je iz nekih krajnje drugih razloga pristala da učestvuje na izborima, dajući ovoj vlasti legitimitet. Zbog čega nije došlo da ujedinjenja oko bojkota? Mislim da su razlozi krajnje različiti. Neki su pristali na izbore iz ličnog profita, drugi iz ubeđenja. Ali ono što je zajedničko, jeste da solidarnost uvek nestane na kraju. Kada dođe do toga da treba da se naprave neki kompromisi, raspadne se čitava priča, kao po nekom nepisanom pravilu. Onda počinje to međusobno klanje, što fantastično odgovara onima koji su na čelu države. Mnogo smo se puta razočarali, u mnogo toga. Koliko je bilo vaše razočarenje kad ste shvatili da želite da napustite ideju Pokreta slobodnih građana? Nije to baš tako jednostavno. U ovoj zemlji svi sve znaju. Svi se razumeju u politiku, kao što se svi razumeju i u fudbal. Zato ne mogu ni da zamislim kako je jednom Sergeju Trifunoviću, koji se, sa svim svojim manama i greškama, upustio u sve to. On, kao jedan fantastičan glumac, preuzeo je lidersku poziciju u Pokretu nakon što je Saša Janković, koji je zaista obećavao i koga smo i mi, kao potpisnici pokreta, pokrenuli na jednu takvu priču, od nje odustao. Na njega nisam mogao da se ljutim i žestim, naročito ne na način na koji su taj bes ispoljili neki članovi Pokreta, koji su ga napustili i javno popljuvali u medijima, iako smo „do juče“ svi bili okupljeni oko iste ideje. U Pokretu sam ostao jer sam sa Sergejem prijatelj i zato što sam hteo da mu na novoj funkciji pružim šansu. A verujem da su ovde neophodni neki novi ljudi, koji mogu da doprinesu rađanju nove ideje. Međutim, mesta za nove ovde nema, jer ovi stari nemaju nameru da odu. Ne pričam pritom samo o ovima koji su na vlasti i koji, razumljivo, ne žele da napuste svoje udobne pozicije. Pričam o ljudima koji su imali svoje političke karijere i koji su se različito pokazali tokom niza godina, a koji nikako da kažu – e, sada je dosta! Ja zaista ne mogu da shvatim da neki ljudi ne znaju da stave tačku na bavljenje politikom, ali to se jednostavno ne dešava. Kao da je neki opijum. Mi i dalje imamo iste ljude koji se trideset godina samo smenjuju i, stiče se utisak, rade jedni za druge. I koja bi logika ostanka na nekoj političkoj poziciji bila, osim ukoliko ne postoji neka beneficija od toga. Zato nema svrhe baviti se izborima u kojima se samo okreću jedna te ista imena, i čine našu svakodnevicu dodatno bezizlaznom. A ne razumem ni programe opozicionih partija. Zapravo, kao da uopšte i ne postoje. Pričaju kako će ući u Skupštinu, da bi je onda bojkotovali! Pa što onda uopšte ulaze u Skupštinu? Kakva je logika onda u tome? U ovoj dugoj kampanji čulo se svašta, pa i reč fašista, koja se obilno koristila. Kako vam izgleda to što je svako svakog nazivao fašistom? Slušali smo to na sve strane... To je taj jeftin princip „napad je najbolja odbrana“, gde se ljudi međusobno etiketiraju. Tu se pokazalo da se terminom fašista najlakše obesmisli nečiji napad i neko označi kao opšti neprijatelj. A uspeh je već postignut time što je kod nas sve obesmišljeno. Što se više laži plasira, istina u potpunosti nestane. To je dovelo do toga da je narod u Srbiji iznuren, umoran od svega što se dešava. Situacija sa koronom je samo dodatno doprinela tom opštem društvenom stanju. I takvo društveno stanje, bez obzira na rezultate izbora, dokaz je da su oni unapred pobedili. Zato i mislim da je ovo bio potpuno pogrešan tajming da se pravi nekakva kampanja, koja se niti vidi, niti oseća. Bojkot je, tako, jedini način da kažemo da nam je svega dosta. Ali narod je sveden na mehanizme preživljavanja i mnogi žive u strahu. Srećom, ja nisam u koži prosečnog građanina, ne gladujem, ne zavisim od državne plate, pa je možda meni lakše da se bunim u odnosu na nekoga ko živi u unutrašnjosti zemlje, gde je siromaštvo na nivou jedne afričke zemlje Trećeg sveta. Dok se taj narod ne probudi i ne shvati da je učestvovanje u jednoj takvoj šaradi ogromna šteta, ništa se neće moći promeniti. A kako da se promene kad su držani mesecima zaključani, uljuljkani u ideji da ih ova vlast štiti? To su ti mehanizmi vladavine, koje uvek iznađu. Bilo ih je i pre korone, biće ih i posle nje. Naći će se uvek neka druga „korona“. Ranije su to uglavnom bili neprijatelji nacionalnih interesa koji su se tražili među najbližim susedima, što su svi koristili u regionu, pa je tako došlo i do rata. Ja to do danas ne mogu da shvatim. Odrastao sam u porodici koja je jugoslovenska, koja dolazi sa različitih krajeva naše bivše zemlje, te nisam znao o čemu je reč dok nije došlo do prvog incidenta u Sloveniji. Tek kasnije sam uvideo moć tog instrumenta za kontrolu onih koji su zapravo na najnižim granama siromaštva i kojima ništa drugo ne preostaje u životu do nacionalnog ponosa. A to vlast savršeno koristi, kao kartu koju izvlači iz rukava kada joj je najpotrebnije. I što je najneverovatnije, to se uvek primi... A korona je idealno došla u ovom trenutku i to ne samo kod nas, već svuda u svetu. Korona se koristi za igre i političke smicalice, a da i dalje nikome nije jasno o čemu se tu zapravo radi. U opštem stanju straha i paranoje najlakše je manipulisati narodom. I zna se ko tu najviše profitira. A pamćenje naroda je na nivou ribice u akvarijumu. Jer da nije tako, svi akteri političke scene ne bi imali ni pristup govornici, a kamoli da bi ostajali tako dugo na vlasti. Kad je počelo vanredno stanje, mnogi su preko noći ostali bez posla, a umetnici bez ikakvog izvora zarade. Kultura je ponovo bila poslednja rupa na svirali... A kad nije bila poslednja rupa? Mi možemo iznova da pričamo kako kultura uči jedan narod, kako ga oplemenjuje, kako je mnogo više od svega drugog u društvu, ali ona uvek ostaje u zapećku. Jer taj ko se bavi kulturom na dubok i promišljen način, svakako mora u nekom trenutku da uključi mozak, a to ovoj vlasti ne odgovara. Drugi razlog zbog kojeg se u državi niko ne bavi strateški kulturom, svakako je novac. Jer u kulturi para nema. Tu je teško izvući neki procenat, na način na koji se to radi u drugim delatnostima. I logičan je sled da je kultura, koja je bila skrajnuta i zaboravljena, u situaciji kao što je vanredno stanje postala još skrajnutija i zaboravljenija. I da nije bilo strukovnih udruženja, pitanje je da li bi se iko setio ljudi koji rade u oblasti kulture. A najporažavajuće od svega jeste ta neizvesnost koja i dalje traje. Da li će biti drugog talasa, četvrtog, petog, osmog? Koliko će ovo zapravo trajati? Ja četiri meseca nisam svirao javno, što mi se nije dogodilo od osamnaeste godine. A s druge strane organizuju se derbiji za 20.000 ljudi, što je izgleda u redu?! Ta nepoznanica mnogo je strašnija. Iz današnje perspektive, čini se da je devedesetih bilo više umetnika koji su javno izražavali negodovanje situacijom u društvu. Kako je država uspela da smanji broj mislećih ljudi? To je pitanje od milion dolara! Ali sasvim je sigurno da se jedan deo njih umorio. Nagomilavaju se stalno iste dileme, bez odgovora. Dokle više šetati? Dokle lupati u šerpe, protestovati? Dokle ići na besmislena glasanja... A s druge strane, nove generacije su poprilično zombirane, jer su odrastali u svem ovom besmislu. Mnogi od njih su se pomirili s tim, jer su shvatili gde žive, a drugi samo gledaju kako da pobegnu odavde. Dakle, pred njima su samo dve opcije – otići ili se priključiti većini! Bio sam iznenađen koliko mladih ima na štandovima SNS, ali sam siguran da je i njima sve to besmisleno, nego su razumeli kako stvari ovde funkcionišu. I umesto da odu, odlučili su da im se pridruže. A zapravo, obe opcije su užasne. Da li uopšte postoji sfera života koju politika nije kontaminirala? Mislim da ne postoji. Mi smo se ranije još i skrivali u te naše mikrosvetove i funkcionisali sasvim dobro, bez obzira na sve. Bili smo i mlađi, pa je to verovatno razlog zbog kojeg je sve bilo i lakše. Ali uspevali smo da te naše kružoke zatvorimo i nismo dopuštali uticajima tih zlih sila da prodru unutra i poremete neki naš mir i kreativni proces. Danas je to sve teže i teže, gotovo i nemoguće. Ali i vas je politički angažman dosta koštao, možda ne materijalno, no trpeli ste svakako otkazivanja koncerata ili nepojavljivanje u nekim medijima, pa setimo se i onog incidenta sa vašim nastupom na Belefu... Kolika je cena izgovorene reči? Meni je moja pozicija dopuštala da izgovaram naglas ono što mislim, ali sam bio svestan da to tako glasno izgovoreno može da zatvori neka vrata. Međutim, ja ne mogu da ćutim. S druge strane, ima i drugih koji su mogli nešto da kažu, možda i više od mene, možda i iz bolje pozicije od ove u kojoj sam ja, ali nisu ništa rekli! Tako da mi nije baš svejedno. Nije baš da imam milione na računu, pa da mogu da se kuražim i glumim heroja. Ali mislim da je cena mnogo veća ukoliko se ništa ne kaže i ukoliko se ćuti. Dužnost svakog građanina je da ukaže da nešto nije u redu i što ne valja. I to nije dokaz da ne voli ovu zemlju, već upravo suprotno! Naravno da sam i ja mogao da odem, ali mnogo je delotvornije što sam ostao ovde i što mogu svojim radom da popravim nešto. Nažalost, ljudi koji se ovde usuđuju nešto da kažu mahom su iz sveta umetnosti i zato trpimo velike posledice. Proglašeni ste džez pijanistom godine, što je vrlo malo medija kod nas objavilo. Koliko je vama ta nagrada značila? Malo je medija to objavilo iz dva razloga – prvo, u tome nema nikakvog skandala, što ljude najviše interesuje, a drugo, kultura je ovde potpuno nebitna. Treći razlog bi upravo bio taj moj društveni angažman... A što se nagrade tiče, to priznanje je utoliko veće što je stiglo iz Amerike. Dakle, mnogo su veće šanse da se na toj listi nađe neko ko živi i radi tamo, a ne neko ko živi i radi u Beogradu, koji je na svetskoj mapi potpuno skrajnut kada je kultura u pitanju. I to je jedan od naših najvećih problema, barem kada je muzika u pitanju – nemogućnost plasiranja muzike van granica ove zemlje. Devedeset posto mladih autora nema tu sreću ili mogućnost da predstavi svoju muziku u regionu, a kamoli u svetu. I tu ponovo možemo da pričamo o okrenutosti države prema kulturi, i o planu za kulturu i kulturnoj politici, koji kod nas ne postoje. Kako izgleda vaš proces muzičkog stvaranja? U poslednje vreme, taj proces morao sam da svedem na interakciju sa samim sobom. Moj bend funkcioniše tako što svi zajedno radimo i što svako nečim doprinese, što je ujedno i najzabavnije u čitavom radu. Pesma je najbolja kad se tako radi. Poslednjih meseci imao sam dosta vremena da pročešljam neke stare ideje, ali moram da priznam da mi fali barem još jedna osoba u toj prostoriji sa kojom bih mogao da podelim nešto. Teško je stalno izvlačiti inspiraciju iz sebe. Ali nisam još presušio. Ima još đusa u meni (smeh). Kako vam izgleda svetska scena u žanru muzike kojom se bavite? Ističe se pre svega po veštini sviranja. I u Srbiji ima sjajnih svirača koji su u veštini sviranja na daleko višem nivou nego što smo to mi bili kada smo imali osamnaest ili devetnaest godina. Međutim, individualnost je nešto što danas fali. To se izgubilo u odnosu na ranije. Fokus je danas u savršenstvu produkcije ili samog sviranja instrumenta, odnosno aranžmana, a suština je malo zaboravljena. Koliko god da sam otvoren i dajem šansu drugima, često se više razočaram novim autorima nego što me neko posebno iznenadi. Ali možda je i to nusprodukt celog ovog društva, sve te površnosti koje su doneli novi mediji, nedostatka strpljenja da se jedna pesma odsluša do kraja, a kamoli čitav album. To primećujem i po društvenim mrežama. Kada nešto napišem na svom fejsbuk-profilu i kada prokomentarišem nešto o stanju u društvu, zaspe me ogroman broj klikova i komentara. A kada okačim neku pesmu, vidim da je reakcija daleko manja. Mikroneprijatelj, kao što je virus, nije nas nimalo promenio nabolje... Ja nisam ni imao tih vizija. Nada da će zatvaranje u četiri zida nešto drastično da promeni kod ljudi, da će da se preispitaju i promene, nije ni postojala. Verovatno je neko osvestio nešto u sebi, ali većina je samo čekala da izađe napolje i da nastavi tamo gde je stala. A to vidimo i po prirodi. Za samo nekoliko meseci sve se vratilo u svoju ravan, a onda su ponovo nastala smetlišta pored reka. Tako da nam pomoći nema. Mora nešto drastičnije od tog virusa da se desi.