Raspeće na Fejsbuku vaskrsenje u realnosti

Mošorin je pitomo selo na jugu Bačke gde se put slepo završava na obali Tise. U glavnoj ulici ušorenih kuća samo je jedna kapija otvorena poslednjeg dana prošlog vikenda. U dvorištu je masa sveta, uključujući i decu. Prave se kućice od zemlje, oslikava mural zemljanim bojama, isprobavaju maske od naboja i slame... Iako atmosfera mami, svi gosti su sa strane, dok meštani ignorišu dešavanje – Festival zemljane arhitekture Lala, umesto da se njime ponose. Uskraćeni su za to osećanje zbog višenedeljne fejsbuk-kampanje kojom je organizator – Klub finih zanata – proglašen za „stranog plaćenika“, „zagovornika nezavisnog Kosova“, „antidržavni i antiustavni element“ i „promotera pedofilije“. Profili odakle je plasiran govor mržnje sukcesivno su menjani iz Zadužbine Mošorin civilni sektor u NVO Civilni sektor i Đorđe Šorošević NVO, zamećući trag autoru postova. Poneki zluradi komentar osvanuo je i na FB grupi Mošorin, dok je „napad soroševaca sa Titelskog brega“ „raskrinkavan“ i sa desničarskog portala nacionalonline.rs. Pakosne bi reči odneo vetar da nije bilo i realnih posledica: svi ugovoreni punktovi za održavanje Lale u Titelu i Mošorinu otkazali su gostoprimstvo priredbi. Stoga se Festival sveo na avliju Centra za zemljanu arhitekturu koji je osnovala Novosađanka Dragana Kojičić, još pre deset godina, postajući i predsednica Kluba. Ona je u Mošorin došla gotovo slučajno, dobivši nagradu časopisa Kosmopoliten za čitateljku godine, i trebalo je da na brzinu odluči gde će da smesti svoj Centar, kao pobedničku ideju na konkursu. „Sela sam se sećala iz detinjstva, kada sam tu dolazila kod bake i deke jedne drugarice“, Dragana objašnjava svoj izbor lokacije. Ruke su joj vazda zamrljane blatom jer je u stalnom kontaktu sa svojim osnovnim resursom. Ta pasija ka zemljanom naboju od kojeg su do sredine 20. veka zidane kuće, ali i crkve u Vojvodini, pa i soliteri u Zapadnoj Evropi, rodila se prilikom njenog stručnog usavršavanja u Francuskoj. Na njenom matičnom fakultetu u Novom Sadu, ovaj prirodni materijal jedva da je i pomenut. Otud želja da stečeno znanje širi dalje, ali i da uči o drugačijim pristupima procesu, zavisnim od vrste tla i podneblja. I, sve je bilo u redu dok se držala svog dvorišta, iako prvih pet godina nijedna institucija nije prepoznala njen trud. Osvajanjem konkursnih sredstava, stvari su krenule nabolje, dok je vrhunac postignut lanjskom organizacijom dve priredbe. Klub je bio domaćin prve Balkan Earth konferencije, kao i trećeg putujućeg Regio Earth festivala, koji su okupili preko 50 univerzitetskih profesora, arhitekata i umetnika i više od 100 učesnika iz 32 zemlje sveta. Da li je sama ideja bila zapaljiva, ili su svi svetski stvaraoci zemljom njome opčinjeni, tek mnogi su se učesnici odrekli honorara, ili čak i povraćaja troškova za put, samo da bi u Mošorinu nastupili. Čuveni profesori smešteni su u titelskom hotelu, a ostali po seoskim domaćinstvima i u improvizovanom kampu. „Organizovali smo im i brojne aktivnosti mimo oficijelnih kako bi na najbolji način upoznali okolinu“, Dragana opisuje kako su Mošorin i nadležna opština oživeli na pogon manifestacije. Zametak budućih neprilika, tada još neispoljenih, njoj je i dalje neshvatljiv – jedan od učesnika trebalo je da bude i Kosovo, zbog autentičnog načina građenja zemljanih kuća. „Patriote“ su je stoga čekale na zicer. Ništa ne sluteći, Dragana je htela da osvetli i druge mogućnosti upotrebe zemlje, kao što je umetnost, zbog čega je uspostavila novi festival – Lala. Na zamisao se nadovezala molba dece iz mošorinskog vrtića Plavi čuperak da zajedno naprave kućicu od zemlje u kojoj bi se igrala. „Sve bi ovo ostalo njima“, Dragana pokazuje na igloe i vigvame od pruća i naboja. Deca bi ujedno i stekla veštinu njihovih izrada. Projekat su podržali Rekonstrukcija ženski fond i Fondacija Jelena Šantić, pa je osmišljen bogat program čija je najava pokrenula progon Festivala na društvenim mrežama. Postovi su docnije uklonjeni, ostajući u arhivi udruženja, ali i policiji, kojoj je sve navedeno prijavljeno. Tekst sa portala nije povučen, dok je tračak optužbi i neistina ostao u narodu. Festivalu je spočitan navodni dolazak članica „skandalozne“ organizacije Žene u crnom, kao jednom od osnivača Fonda za rekonstrukciju (pored DŽordža Soroša), a „poznatim po promociji lažnog genocida u Srebrenici“, radikalnim feminističkim stavovima, zagovaranju abortusa, nezavisnog Kosova, ali i brutalnim napadima na Srpsku pravoslavnu crkvu“. Autor teksta je čak povezao najavljeni umetnički čin body-paintinga sa kriminalnom radnjom pedofilije, jer je plan priredbe bio da učesnici „slikaju po nagim telima dece“. Maliciozni navodi iskrivljeni su putujući od usta do usta, pa je deo meštana shvatio da im o časti sela radi „neka sekta što ruši crkve po Beogradu“. Ne, to nikako nije vezano za Draganu Kojičić, veoma im dragu i simpatičnu, pojedini su tvrdili, zapravo dokazujući besmislenost glasina, štetnih jedino po njih same, budući da je Festival ipak održan od 25. do 28. juna, nedelju dana od planiranog, po preporuci policije. A moglo je i da ga ne bude, jer Dragana je, tužna i ljuta, u prvom trenutku htela da odustane. Onda je shvatila da to ne može i ne sme da uradi, pa je na svom sajtu iznela stavove o ključnim pitanjima, pokrenutim ili nametnutim desničarskom retorikom postova i novinarskog teksta. Za nju, kako je rekla „biti ’Srpkinja’ znači – poštovati sebe i svoje, ali i sve druge i prava na različitost“, upravo ono što je dužnost i svakog vernika, a ne da se „bavi klevetama, izvrće istinu i seje mržnju“. Navodni „kosovski greh“ je zapravo pokušaj uspostavljanja saradnje sa čitavim Balkanom, pa i sa Ministarstvom kulture Kosova, obrazložila je. „Kad budete za to Kosovo i sami nešto konkretno učinili, a ne samo vodili borbu na društvenim mrežama svedenu na velike reči, onda ćemo se bolje razumeti“, poručila je. Zar da joj o kršenju zakona i nepoštovanju Ustava ove zemlje pričaju licemerni, ili morališu spremni da se Festivalom diče onda kad im to odgovara, a razapinju kad je potreban krivac i kad je pravi trenutak (poput predizborne kampanje)? Usput, upozorava ona da će jednog dana svi ti zlom ostrašćeni, morati svojoj deci da objasne zašto su im oduzeli pravo na Festival i zemljane kućice za igranje. Suočena sa pretnjama, Dragana je tražila zaštitu policije, koja nije imala dovoljno kapaciteta za čuvanje priredbe. Stoga je angažovano privatno obezbeđenje, čiji je jedini posao bio da nadgleda aktivnosti, nevine, koliko i nadahnjujuće, kreativne... anticipatorske u kontekstu arhaičnih vrednosti kojima se neki vraćaju razbacivanjem parolama, a Klub udruženim delanjem. Jer, zemlja je naša budućnost, oličena u konstruktivnom poimanju prošlosti. Cilj Dragane Kojičić je ipak da se mir vrati u Mošorin, ratne sekire zakopaju, a podele na „patriote“ i „strane plaćenike“ pokrpe, baš kako je bilo ranije. I da takvom jedinstvenom selu Lala bude na ponos, uz svetsku slavu kao zajednički bonus.