Nadnica za strah

Zamerke domaće privrede da je diskriminisana prilikom dodele državnih subvencija investitorima, na šta je nedavno ukazao i predsednik Kluba Privrednik Zoran Drakulić, pominjući upravo najnoviji slučaj kompanije Henkel, kojoj je država dala čak 14,4 miliona evra za samo 100 radnih mesta, potvrđuju i rezultati najnovije analize efekata ovih subvencija. Procenat u korist stranih ulagača, koji su za poslednjih 13 godina, koliko se u Srbiji sprovodi politika privlačenja investicija novcem poreskih obveznika, nije u ovoj analizi baš 90 odsto, kao što tvrdi Drakulić, ali nesumnjivo dokazuje da su strani investitori u ovoj borbi daleko uspešniji. Autori analize Milorad Filipović, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu i Miroljub Nikolić, sa Akademije tehničko-umetničkih strukovnih studija, zapažaju da je u periodu od 2006. do 2020. godine država subvencijama podržala 296 projekata, od kojih su 202 inostranih investitora, a samo 94 domaćih. Za njih je država odobrila 655 miliona evra subvencija, od kojih 611 miliona stranim, a 44 miliona evra domaćim ulagačima. Investitorima je u proseku dodeljeno nešto više od 7.000 evra po zaposlenom, za ukupna ulaganja od oko 2,9 milijardi evra i zapošljavanje blizu 90.000 radnika. Stranim ulagačima, dakle, dodeljeno je 6,5 puta više podsticaja po projektu, iako je vrednost domaćih ulaganja u proseku pet puta manja u odnosu na inostrane. Kada se odmere vrednosti ulaganja po zaposlenom, ispada da su ona neznatno veća kod stranih investitora, a još značajnije je to što je odnos investicije i podsticaja veći kod domaćih nego kod stranih investitora, pošto na 10 evra subvencija strani investitori ulože 44 evra, a domaći 55 evra, dokazuju na osnovu podataka Filipović i Aleksić u svom nedavno urađenom istraživanju. Ista analiza pokazuje da se politika subvencionisanja investitora, započeta još davne 2006. s protokom vremena samo pojačava, uprkos višegodišnjim kritikama da ne daje adekvatne rezultate i da ju je odavno trebalo preispitati. Pogotovo što je više nego jasno, a to potvrđuje i njihova analiza, da se najviše subvencionišu niskotehnološke industrije, odnosno državnim novcem najmanje podstiču prvorazredne investicije, sa visokim zaradama i vrhunskom tehnologijom. Nad njom, dakle, ubedljivo prednjače motanje kablova ili šivenje odeće i obuće. Broj raskinutih ugovora sa investitorima nesrazmeran je broju onih koji su taj ugovor kršili, bilo da je reč o manjem ulaganju od obećanog, bilo da se radi o zapošljavanju manjem od obećanog. „Tačno je da je broj investicija za koje se daju podsticaji iz budžeta uglavnom usmeren na strane ulagače. Sa druge strane, činjenica je i da je najveći broj raskinutih ugovora sa domaćim investitorima, koji često nisu u stanju da ispune uslove predviđene ugovorom o dodeli podsticaja, a što je često rezultat `burazerskog` dodeljivanja, po sistemu `samo da dobijem pare, ko mari za rezultate i ko sme nas da kontroliše`. Sigurno je da strani ulagači, a naročito oni iz uticajnih zemalja, imaju protekciju ili `gledanje kroz prste`, uz zdušno angažovanje njihovih ambasada. To, donekle, može i opravdati toliku razliku u broju raskinutih ugovora između stranih i domaćih ulagača“, kaže za NIN Milorad Filipović. On dodaje da sagledavanje efekata subvencija dovodi do sledećih zaključaka - ulaže se u niske i srednje tehnologije sa velikim brojem radnika, ali niskih kvalifikacija, a ulaganja su uglavnom u regionima velikih gradova. „Dakle, ukoliko se posmatraju samo efekti na zapošljavanje, može se oceniti da su zadovoljavajući, ali na regionalnom nivou nisu postignuti gotovo nikakvi rezultati, pogotovo ako se posmatraju najnerazvijenije opštine iz grupe devastiranih područja“. A upravo je smanjivanje regionalnih razlika bio jedan od najsnažnijih argumenata za otpočinjanje ove politike. I kao što je iznos subvencija po radnom mestu od koga se krenulo - oko 2.000 evra po zaposlenom - danas dogurao do čak 144.000 evra, koliko je dobio Henkel, tako se i ova politika vremenom pretvorila u svoju suštu suprotnost. Danas se subvencije dodeljuju gotovo svakom ko zakuca na naša vrata, bez gotovo ikakvih kriterijuma, a ugovori se raskidaju jedino kada investitor sam reši da se pokupi i ode na neko bolje mesto, gde su subvencije veće, a radna snaga jeftinija. „Inostrana ulaganja su dobrodošla, pogotovo ako donose savremenu tehnologiju, pristup međunarodnom tržištu i ako u svoj lanac dobavljača uključuju i domaća preduzeća. Ali stranci mogu da učine ono što domaći uglavnom ne rade, a to je da odjezde čim se lokalna situacija pogorša. Oni dolaze da zarade pare, a ne da budu milosrdni. Zato treba privlačiti strance, ali ekonomiju zasnivati na domaćim preduzećima i talentima. Suludo je i rasipnički davati ogromne subvencije bogatim investitorima kao što su švajcarski Beri Kalebo (120.000 evra po zaposlenom) ili Henkel (144.000 evra po radniku). Siromašni poreski obveznici Srbije stimulišu bogate strance kod kojih rade domaći radnici koje godinama plaća država. Rade im za džabe. Davanje subvencija samo ogoljuje situaciju i prikazuje koliko je lokacija nekonkurentna za investitore. Nešto joj nedostaje, jer da je konkurentna stimulacije ne bi bile potrebne“, kaže za NIN Miroslav Jovanović, saradnik Instituta za globalne studije Univerziteta u Ženevi. I za Milorada Filipovića je ključno pitanje „zašto je potrebno toliko visokim subvencijama podsticati ulaganja“. Naš sagovornik pita „šta to ne valja u jednom sistemu kada je potrebno dodavati `žive pare` kako bi neko ulagao? Zar investitori nisu vođeni svojim interesom za profitom, nego im treba država da nadomešćuje razliku do izlaska na zelenu granu? Ili se možda radi o nedostatku efikasnih, funkcionišućih i neutralnih institucija, i o sistemskoj korupciji i netransparentnim procedurama koje se rastegljivo tumače po potrebi. Dakle, u velikoj meri se subvencije mogu posmatrati kao `nadnica za strah` za ulaganje u zemlju koja ne može da garantuje i osigura dugoročne uslove za održivo poslovanje“, smatra Filipović. Ovogodišnji budžet i njegovo prekrajanje zbog potrebe da se koriguju prihodi (naniže) i rashodi (naviše) kao posledica aktuelne pandemije, pokazuju da država nema ni sada nameru da bilo šta menja u pogledu iznosa za subvencije. Dodatno, epidemija nije poslužila ni da se razmišlja o uspostavljanju jasnih kriterijuma za njihovu dodelu, ali i efikasnijoj kontroli kada je u pitanju ispunjavanje obaveza i prema državi, ali i prema radnicima. Uslovi u kojima radi dobar deo tih radnika, koji svojim novcem plaćaju sopstvene zarade, odavno su poznate javnosti, a kršenje prava radnika, pa i kada im je ugrožena zdravstvena bezbednost, nikada nije bio dovoljno jak argument da se ovakav model ekonomske politike preispita, ako to već nije rađeno svih prethodnih godina kada su brojni primeri dokazivali da nemali broj ulagača krši i zakone i ugovore potpisane sa državom. Evo, i najnoviji primer finskog PKC-a, koji je odmah po izbijanju epidemije počeo sa masovnim otpuštanjima, pokazuje da to što su dobili novac građana Srbije da otvaraju nova radna mesta, njih ne sprečava da rade suprotno, pozivajući se odjednom na - tržišne principe. „U tržišnoj privredi je ovo normalna pojava, kriza je dovela do smanjenja obima poslovanja i posledica je smanjenje broja zaposlenih. Ali ovde govorimo o kompanijama koje su dobile državni novac da zapošljavaju nove radnike i time su privilegovane u odnosu na konkurenciju koja posluje bez subvencija. Drugim rečima, nisu u istom položaju“, kaže Milojko Arsić, profesor beogradskog Ekonomskog fakulteta. On smatra da aktuelna kriza još uvek nije pokazala svoje puno lice i da nije pravi trenutak da se preispituje, odnosno ukida dosadašnja praksa subvencionisanja investicija. „Nije, zato što bi to imalo još veće negativne efekte na rast i zaposlenost. Suština je u lošem poslovnom ambijentu, korupciji i bespotrebnoj birokratiji koja ovde koči investicije. I kada bi to sve ostalo isto a ukinule se subvencije, efekat bi bio još gori. Pogotovo što će kriza dovesti do smanjenja investicija, a nije isključeno ni povlačenje nekih investitora“, kaže Arsić. Srbiji su, slaže se i on, potrebne veće domaće investicije, a da bi se to desilo neophodno je promeniti privredni ambijent i dovesti sve privrednike u ravnopravan položaj na tržištu. „Subvencije su kompatibilne sa sistemom u kome živimo. Dakle, promena sistema, odnosno sređivanje ambijenta je preduslov za ukidanje subvencija. Uz to, problem sa njihovim ukidanjem je i region koji se takmiči u toj `trci do dna`, ko će uz što veće podsticaje i pogodnosti dovesti nekog investitora. Umesto da se naprave jasni kriterijumi dodele, da se izmere efekti i uticaj na ukupnu privredu, na pojedine delatnosti, na konkurenciju koja posluje bez subvencija, šta i koliko dobijamo, a šta eventualno gubimo“, kaže naš sagovornik uz opasku da ovakav model, sa premalo kriterijuma i previše diskrecionih odluka, odgovara aktuelnoj vlasti, odnosno kreatorima aktuelne ekonomske politike. Sa druge strane, Miroslav Jovanović kaže da je svaki trenutak dobar da se preispituju ulaganja, ali isto kao i Arsić sumnja da će do toga uskoro doći. „Takva politika je duboko uvrežena u DNK državnog aparata. To je zaostavština Mlađana Dinkića i njegovog društva iz G17. Davanje stimulacija je zaista neophodno u početnom razdoblju razvoja, kada je važno da se zemlja pojavi na radaru inostranih ulagača, ali bi to trebalo da traje nekoliko godina, a ne da postane uvrežena politika zasnovana na sumnjivim i često neodrživim osnovama. Svojevremeno je iz Ministarstva privrede stiglo objašnjenje da na jedan uložen evro država dobija šest, što nikada nigde nisam čuo, iako tri decenije proučavam ulaganja. Takav odnos šest prema jedan ne može da se zaradi ni u trgovini ljudskim organima ili oružjem, a ne u politici subvencija, pa sam zamolio pismeno da mi se objasni kako se došlo do tog zaključka, jer o takvom uspehu Srbije neophodno je obavestiti ceo svet. Do sada nisam dobio odgovor niti video analizu koja to potvrđuje“, kaže Jovanović. On bez ikakve dileme smatra da bi politiku subvencija trebalo zameniti ulaganjem u obrazovanje i nauku. „Kada se ponudi odgovarajuća radna snaga, onda ulagači dolaze sami i nisu im potrebne nikakve subvencije. To ekonomska uprava naše zemlje nikako da shvati nego nastavlja pogubnu politiku preostalu iz vremena Dinkića“, zaključuje Jovanović. I Milorad Filipović kaže da se očekuje pad priliva stranih investicija pod pritiskom matičnih država, a očekuje se i smanjen priliv doznaka koje čine značajan deo BDP-a Srbije. „Opravdano se postavlja pitanje kojim se to intervencijama može održati spoljna stabilnost u uslovima rastućih deficita u spoljnotrgovinskom bilansu. Uostalom, jaz između BDP-a i BNP-a (bruto nacionalnog proizvoda) je poslednjih godina u porastu, tako da pokazuje da Srbija postepeno postaje zemlja zavisna od stranih investitora i njihovih odluka. Ako bi se u tim okolnostima ubrzala `trka do dna`, bojim se da bi to dno brzo dotakli i namakli sebi do kraja omču, koja će nas stezanjem ugušiti“, kaže Filipović. On, takođe, smatra da je izlaz iz ove situacije drastično povećanje ulaganja u nauku, obrazovanje, inovacije i preduzetništvo, a ne u pekare i frizerske salone. „Nažalost, pobrojana ulaganja donose određeni rizik, efekti su dugoročni i ne mogu se osetiti u kratkom roku, a to `žulja` političare, jer je broj godina koji je potreban da bismo videli efekte tih odluka veći od trajanja njihovog mandata, a neki sledeći mandat krajnje je neizvestan“. Filipović na kraju kaže da bez mera za jačanje investicija domaće privrede nema dugoročnog oporavka, a ni sigurnosti Srbije. Bezmalo dve decenije bile su potrebne da se u tranzicionoj Srbiji glasnije govori o manama isključivog oslanjanja na strane investicije i potrebi da se učini nešto kako bi i domaći privrednici videli interes da više investiraju u sopstvenoj zemlji. Ta sve učestalija i glasnija priča, međutim, nije barem do sada urodila plodom, niti navela političare da strance i domaće biznismene barem dovedu u ravnopravan položaj. Naprotiv, trka za privlačenje investicija permanentno se ubrzava, ne mareći ni za njihov kvalitet, ni za poštovanje ugovora i zakona, ni za iznose koji se daju iz napregnutog državnog budžeta. Iako iskustvo govori da model kojim je Mlađan Dinkić želeo da uravnoteži region, ali na prvom mestu obezbedi sebi politička uporišta diljem Srbije, ne samo da nije stvorio neosporne i nesumnjive ekonomske efekte po državu i njenu ekonomiju, nego ni Dinkiću nije pomogao u onome što je bila njegova dugoročna politička ambicija.