Plodno tlo za samouništenje

Na početku druge sezone Netfliksove serije Dead to me (Mrtav za mene), na vratima doma glavnih junakinja DŽen i DŽudi pojavljuje se lik ubijen na kraju prve sezone, što biva objašnjeno rečima „on je njegov brat blizanac“. Konstrukti sa blizancima ili dvojnicima obično su autorski potezi očajnika koji se primenjuju nakon što je sve drugo već potrošeno u cilju opstanka televizijskog pacijenta na aparatima za održanje dramskog života. U slučaju serije Dead to me pak, novi, karakterno suprotni blizanac koji istražuje nepoznanice iz života nekoga o kome bi trebalo da zna sve jeste deo teme – neočekivane anomalije unutar naoko bezbrižnog, sterilnog i politički korektnog društva koja preti da uništi živote glavnih junaka a time zagadi (ili prosvetli) i sve i svakoga oko njih. Naravno, ne radi se o epohalnoj temi, budući da je takva pozadina fabule prisutna od antičke tragedije, preko Opasnih veza i Velikog Getsbija, sve do Očajnih domaćica. Razlika između dobre zabave za trenutnu upotrebu i trajno vredne umetnosti nalazi se u odgovoru na pitanje da li delo spaja anomaliju sa društvom tek da bi tri čina drame bila uredno popunjena ekspozicijama, preokretima i razrešenjima ili je društvo sa svim svojim inherentnostima plodno tlo za samouništenje a pojava bilo kakve anomalije je samo pitanje trenutka? U prvoj epizodi zatičemo DŽen (Kristina Eplgejt), agenta za prodaju nekretnina i majku dvojice mladih muškaraca (osnovca i gimnazijalca), kako pokušava da dovede sebe u mentalni red nakon smrti muža, pregaženog od strane nepoznatog počinioca dok je džogingovao. Komšije su isprazni međurasni parovi koji joj se obraćaju da bi uživali u prepoznavanju svoje sposobnosti za saosećanje; religijska grupa za podršku je skup nesrećnih priča nakon kojih se ne osećate nimalo drugačije (stoga, koja je svrha?); jedino slušanje „death metala“ (za koji je „Slejer“ umiljat kao „Bič bojsi“) u kolima dok obnavlja davnu duvansku ovisnost pruža DŽen kratkotrajno oslobađanje agresije i odmor od obamrlosti emocija. Ako do sada nije bilo očigledno, Dead to me je u žanrovskom pogledu pre svega komedija. Grupa za pomoć, ipak, nudi novost u vidu poznanstva sa slikarkom DŽudi (Linda Kardelini), što opet otvara mučna pitanja: ako u ponoć zovemo lujku koju smo upoznali tog dana kako bismo baš sa njom popunjavali vreme nesanice, šta smo to učinili sa svojim životom? S kakvim smo se to ljudima okružili? Uz to, čemu služe sve te društvene mreže, sve te „lajne“ i grupe, kada se u trenutku muke okrećemo starom dobrom kilometarskom telefonskom pozivu (a DŽen bi, može se pretpostaviti, bila još zadovoljnija da u svojoj „smart“ kući poseduje i jedan aparat sa kružnim brojčanikom). Slede dalje neprijatnosti, sa trilerskim uglom koji će preuzeti seriju u drugoj sezoni, boljoj od prve, sve sa novouvedenim blizancem pokojnika. Do tada, otkrića donose simptomatično stanje pojedinca u vremenu sadašnjem – svi lažu, ili bi mogli da lažu; nova prijateljica nije ona za koju se izdaje; pokojni muž je bio nesrećni preljubnik; ceo prethodni život bio je samo zatrpavanje praznine obavezama i to, zapravo, za DŽen nije nikakva novost. A komedija je pitanje stila, u fikciji ili u životu.