Plač Milana Jovanovića Batuta

Stalna epidemijska komisija Ministarstva za zdravlje, preteča Instituta za javno zdravlje Srbije, osnovana je 13. maja 1919. Institut danas nosi naziv po Milanu Jovanoviću Batutu, čiji je životni i profesionalni put obrnuto proporcionalan razvoju današnjeg krovnog instituta (pod svojom „kapom“ ima 23 zavoda za javno zdravlje i tri instituta za javno zdravlje). Zamišljen kao stručno-metodološka kuća, u kojoj stručnjaci dokumentuju probleme i procese u zdravstvu, predlažu rešenja i načine organizacije zdravstvene službe koja će biti prilagođena potrebama pacijenata, osmišljavaju modele prevencije bolesti, Institut „Batut“ je umesto nacionalnog ponosa, postao neviđena sramota. Lažiranje ili skrivanje podataka o broju inficiranih i umrlih od virusa SARS-CoV-2 samo je vrh ledenog brega, budući da je epidemiologija zaraznih bolesti u Srbiji upokojena grana medicine već neko vreme. Situacija je drugačija samo u Vojvodini, jer tamošnji Institut za javno zdravlje, pod patronatom profesora Vladimira Petrovića, svima služi na čast. Batut je ceo svoj život posvetio zdravstvenom prosvećivanju građana, a zaposleni u instituciji koja danas po njemu nosi naziv umesto borbe za narodno zdravlje lažiraju podatke, nameštaju sebi tendere, trguju uticajem, zapošljavaju svoje čauše, ne rade svoj posao i to guleći naše novčanike u korist štete našeg zdravlja. Krenimo redom. Jedna od primarnih uloga Instituta „Batut“ je prikupljanje epidemioloških podataka i rukovođenje bazama podataka, čiji je vlasnik Ministarstvo zdravlja. Tako Nacionalnom DPST bazom u koju se slivaju podaci o nekim zaraznim bolestima i polno prenosivim infekcijama rukovodi antropolog – Slađana Baroš! U Pravilniku o sistematizaciji i organizaciji poslova iz marta 2018. piše da je tek 28. maja 2019. predviđeno mesto istraživača-analitičara, iako osoba nekvalifikovana za rad u takvoj instituciji razne poslove obavlja još od 2006. Sve postaje bizarnije kada iz dokumentacije pročitamo da je jedini uslov za nameštenje zapravo završen fakultet (ne precizira se koji), organizacione veštine, znanje pisanog i govornog jezika, znanje rada na računaru... Dakle, nema ni reči o uskostručnim znanjima, radnom iskustvu, referencama... Tako dolazimo do situacije da se u Institutu „Batut“ vrše takozvana bihevioralna istraživanja u epidemiologiji, po metodologiji koja nije ni na nivou seminarskog rada na osnovnim studijama društveno-humanističkih nauka! Oktroisanim odlukama, nestručno lice, epidemiolozima iz zavoda/instituta naređuje da broje liflete, kondome, utrošene testove, izvore finansiranja... a oni ćutke to i rade, umesto da se bave svojim poslom i dignu glas. Značaj epidemiologije kod nas nije dovoljno shvaćen. Ona nije samo statistika, već jedna od ključnih grana medicine iz koje proističu kliničke studije i preventivni programi. Koristeći pozicije koje imaju i tradiciju institucije u kojoj rade, nameštaju sebi i svojim pajtosima dobro plaćene ugovore, za poslove koje inače moraju obavljati na svom radnom mestu. Tako su sebi obezbedili projekat Evropske komisije Joint Action INTEGRATE, od kojeg su u svoj džep stavili 90 odsto novca (vrednost projekta je oko 45.000 evra), po raznim osnovama (stimulacije, putovanja, dnevnice...), iskoristivši i zakonsku mogućnost za isplatu maksimalnog broja prekovremenih sati rada mesečno. Projekat je trebalo tehnički da „oplemeni“ postojeće baze podataka, koje inače ničemu ne služe. Rezultati? Dodata dva polja u Nacionalnu DPST bazu, intenzivna imejl komunikacija sa koordinatorkom projekta iz Danske, nekoliko turističko-„naučnih“ skupova u Evropi... kako i stoji u njihovom izveštaju! Na stranu to što su deo novca dali organizaciji koja se pomenutim temama ne bavi, i to kao direktnom partneru. Ništa manje važna činjenica se odnosi na to da JAZAS ima direktan pristup bazi, što jedna druga organizacija ima registrovanu pokretnu laboratoriju ili to što organizacije civilnog društva koje se bave prevencijom polno prenosivih infekcija prikupljaju (zdravstvene) podatke o ličnosti, koji spadaju u grupu posebno osetljivih. Baze i obrada podataka, načini prikupljanja i mere prevencije su duboko protivzakoniti. Nije tu kraj kršenju zakona. Pravilnikom o prijavljivanju zaraznih bolesti je propisano da se do polovine aprila tekuće godine objavljuje generisani izveštaj o zaraznim bolestima. Te izveštaje dobijamo skoro godinu dana kasnije. Izveštaj za 2019. objavljen je tek u januaru 2020. Na moje pitanje zbog čega je to tako, praktično već 15 godina (izveštaje pišu manje-više iste osobe, sa istim zaključcima i preporukama, po sistemu copy-paste) v. d. direktora Verica Jovanović mi je rekla da je internim dokumentima Instituta „tako predviđeno“. Kako interni dokument jedne institucije može biti iznad pozitivno-pravnih akata koja su obavezujuća?! Istorija manipulacije podacima o zaraznim bolestima je prebogata, a služi samo jednom cilju – da se zdravstveni sistem Srbije u izveštajima nadnacionalnih institucija (SZO, UN…) predstavi što bolje. Najbezobrazniji primer je vezan za HIV infekciju. U strategiji za prevenciju i kontrolu HIV infekcije, usvojenoj sredinom 2018, piše da je procenjeno da u Srbiji živi 3.100 osoba koje imaju HIV, a da trećina (oko 1.000) ne zna svoj status, dok je na sajtu „Batuta“ 22. avgusta 2019. objavljeno da 3.000 osoba živi sa HIV-om i da šestina (dakle oko 500) ne zna svoj status. Šefica odeljenja za HIV dr Danijela Simić je to pokušala objasniti upotrebom softverskog paketa Spectrum, ali takvo radikalno odstupanje nije moglo nastati upotrebom drugačije metodologije, već samo povećanim obimom testiranja i brojem novootkrivenih. A ni to se nije desilo, jer broj testiranih na HIV već godinama opada. Nedugo potom, pomoćnica ministra zdravlja dr Vesna Knjeginjić je izjavila da je Srbija među prvih nekoliko zemalja u ostvarivanju jednog od ciljeva održivog razvoja UN, 90:90:90 (otkriti 90 odsto osoba koje imaju HIV, 90 odsto „staviti“ na ARV terapiju, tako da 90 odsto njih ne budu infektivni). Ništa od toga nije tačno. Inače, pomenuta gospođa me je „dobronamerno“ u telefonskom razgovoru savetovala da ostavim „Batut“ na miru, jer se imena pamte! Za HVC gotovo da nemamo nikakve podatke, a uprkos tome što postoji pangenotipski lek, koji eliminiše ovu infekciju, oboleli u Srbiji umiru. Projekat Globalnog fonda koji realizuju Ministarstvo zdravlja i Institut „Batut“ u saradnji sa organizacijama civilnog društva realizuje se ispod žita – svesno se zaobilazi zakon, jer je zabranjena bilo kakva medicinska intervencija, poput skrininga na virusne hepatite, sifilis i HIV u nezdravstvenim ustanovama. I na kraju dolazimo do ključnog dela. Iz Akcionih planova Strategije za borbu protiv HIV-a i Strategije javnog zdravlja, ništa nije urađeno. Medicinski vodič za PrEP, koji je trebalo da bude napisan još krajem 2018. ni danas ne postoji, iako je lek dostupan u apotekama – može ga kupiti ko god hoće. Za nekoliko godina, imaćemo osobe koje su rezistentne na neke od antiretrovirusnih lekova i biće im onemogućeno lečenje. PEP nije dostupan ni zdravstvenim radnicima. Novi DPST vodič još uvek nije napisan. Vakcina protiv HPV-a je samo preporučena i skupa za prosečnog građanina (pri vrhu smo zemalja u svetu u kojima žene umiru od raka grlića materice čiji je izazivač HPV), vakcinalni procesi za HBV teku neuredno, nikakav plan imunizacije nismo videli posle stogodišnjeg jubileja koji je protekao u tom znaku, informacioni sistemi ili ne postoje ili su loši, podatke nemamo, a usled epidemije virusa korona, mreža instituta/zavoda se pokazala kao neupotrebljiva, preventiva i kurativa su zakazale, a mi i dalje plaćamo na hiljade zaposlenih u tim ustanovama - samo u „Batutu“ 450, plus 30 odsto od tog broja koji su angažovani na osnovu raznih ugovora. Za opštu nebrigu o javnom zdravlju stanovništva, zdravstvenoj kulturi, izvesnosti i celishodnosti zdravstvene nege, neko mora snositi odgovornost! Kada bi nekim čudom danas Milan Jovanović Batut oživeo i video šta se dešava u instituciji koja je nazvana po njemu, ubeđen sam da bi od sramote zaplakao. A možda i umro na licu mesta.