Nema rasta bez podrške privredi

Kriza izazvana pandemijom kovida-19 ozbiljno ugrožava srpsku privredu, ali to nije jedini izazov. I pre ove krize postojale su sistemske greške, koje su otežavale poslovanje i kada danas pitaju Uniju poslodavaca može li se šta učiniti za preduzeća, mi odgovaramo: naravno da može, i mora. I ne samo na saniranju posledica pandemije, već i za sistemsko i dugoročno popravljanje poslovnog ambijenta, što odavno tražimo. Unija je bila vrlo aktivna, predložila je čitav niz mera za podršku privredi tokom pandemije i najveći deo njih je usvojen i primenjen. Najznačajnije za firme je rasterećenje poreza i doprinosa na zarade. Odobrena su direktna davanja u iznosu tri minimalne zarade po zaposlenom, omogućen je pristup povoljnijim kreditima preko Fonda za razvoj i poslovnih banaka. Međutim, poslodavci su uočili i slabosti u reagovanju nadležnih institucija na ekonomski aspekt pandemije. Te mere je trebalo sprovesti ranije, jer su do njihove realizacije mnoga preduzeća pretrpela ozbiljan finansijski udar. Javna preduzeća nisu izmirila sve obaveze ka privatnom sektoru tako da pojedine firme nisu mogle da naplate fakture izdate javnom sektoru. Kada smo u aprilu sumirali utiske preduzeća o uticaju krize, dobili smo odgovor da je samo šest odsto firmi pretrpelo slabiji finansijski udar, a čak 94 odsto ili veliki (54%) ili srednji (40%). Devet odsto preduzeća je otpustilo određeni broj zaposlenih, a osam odsto to namerava da učini u sledećem kvartalu. Ne koči samo kovid-19 unapređenje poslovnog ambijenta. Za nepunih godinu dana, Unija je podnela 17 inicijativa koje su konsenzusom usvojene na Socijalno-ekonomskom savetu (SES). Nažalost, do sada su primenjene samo dve. Postavlja se pitanje: zašto, ako je pet resornih ministara, koji su članovi SES, bilo saglasno sa predloženim merama. Održivi razvoj naše ekonomije koči i nizak nivo investicija, posebno domaćih. Našim preduzećima teško je da budu konkurentna, jer strani investitori trku na 100 metara počinju sa 30 metara prednosti. Pritom, ne sporeći potrebu da tržište bude otvoreno, domaći investitor ostaje ovde sa kompletnim kapitalom i obavezama koje plaća državi. Strani ulagač može po isteku ugovora da povuče i demontira fabriku bez ikakvih obaveza i da otpusti radnike, a to smo, nažalost, upravo imali priliku da vidimo i tokom aktuelne krize. Šta u ovako složenoj situaciji predlaže privreda koju predstavlja Unija? Na osnovu direktnog uvida koji imamo u svakodnevnom kontaktu sa preduzećima, smatramo da se, ako hoćemo oporavak i ubrzanje privrede, moraju sprovesti i kratkoročne mere kao reakcija na trenutni zastoj izazvan pandemijom, i dugoročne mere, kao strateško i suštinsko popravljanje poslovnog ambijenta. Šta se može urgentno preduzeti? Može se, na primer, doneti uredba kojom se ukida naplata zakupa ugostiteljskim objektima i drugim privrednim subjektima; ukinuti akontacije poreza na dobit, jer dobiti i nema; odložiti naplata poreza na imovinu do 1. januara 2021; utrošeni gas od 15. marta obračunavati privredi po nabavnoj ceni, a da naplata krene 1. januara 2021; omogućiti dodatne kredite za likvidnost sa dužim grejs periodom i dužim rokom otplate; da se PDV ne plaća kad se faktura izda, već kad se naplati; ukloniti uska grla kao što su prevoz zaposlenih i nabavka neophodnih sirovina i repromaterijala. Sve ove mere bi značajno rasteretile poslovanje, jer je kriza duboka i slojevita. Ona postoji i na strani proizvodnje i na strani tražnje, i to nije nešto što inače nedovoljno snažna privreda može sama da iznese. Nužne su, naravno, i dugoročne mere za sistemsko popravljanje poslovnog ambijenta. Unija veruje da će Vlada u 2020. implementirati inicijative koje smo predložili i koje je SES već usvojio. Krajnji je čas i da domaći preduzetnik bude prepoznat kao perspektiva privrede. Kroz subvencije, pre svega u poljoprivredi, on će postati konkurentan stranim proizvođačima, čiji su uslovi za poslovanje trenutno neuporedivo bolji. Poresko rasterećenje donelo bi višestruku korist. Zaposlene naravno najviše zanima koji deo tog rasterećenja bi otišao na povećanje zarada i to nije sporno. Ali nužno je da se iz ovog rasterećenja stvori fond koji bi bio usmeren u investicije, jer su one jedna od najslabijih tačaka srpske privrede. Dugoročno gledano, samo investicije donose održivi rast u dužem periodu, odnosno rast proizvodnje, posledično i rast plata i otvaranje novih radnih mesta. Imamo veliko poštovanje za postignutu finansijsku stabilnost, ali samo realni rast donosi napredak društvu. P otrebno je eliminisati i čitav niz prepreka koje i dalje ometaju efikasno poslovanje i planiranje. Visina taksi koje su regulisane zakonom moraju biti ekvivalentne ceni pružene usluge. Za pojedine vrste usluge postoji više taksi i to je zaista nedopustivo i nelogično. Za pojedine takse odnosno parafiskalne namete ne dobija se nikakva protivusluga i takve dažbine treba eliminisati. Lokalne samouprave same formiraju raznorazne takse, a to bi trebalo da bude rešeno zakonskim aktom. Kad podvučemo crtu, jasno je da novi propisi moraju biti transparentna i trajna kategorija, jer je to jedini način da privrednik planira svoj biznis. Predvidivost je posebno bitna za mlade biznise, za početnike i start-ape, a naša zemlja je i poznata po ovoj vrsti kreativnosti i sigurno bi je trebalo podržati. Šta nas čeka u narednom periodu? Već u avgustu počeće pregovori o minimalnoj ceni rada za 2021. Sindikati su tražili povećanje sa 30.022 na više od 40.000 dinara. Kao ljudi svi imamo razumevanje za taj zahtev, ali kao privrednici moramo da kažemo da je veliko pitanje koliko bi preduzeća tu cenu moglo da isplati. Pitanje je, takođe, da li nam na jesen preti novi i snažniji talas otpuštanja, jer su čak i one rezerve koje su postojale u preduzećima u međuvremenu potrošene. Zato je potrebno da na vreme razmišljamo o merama koje će privredi pomoći najpre da opstane u ovoj krizi, a zatim i da krene u rast. Jer, rast BDP-a o kome pričamo i koji priželjkujemo je samo rast privrede. A uslovi u kojima ona radi uopšte nisu laki i privreda kakva je danas ne može ih savladati bez podrške. Zato su u ovom trenutku potrebne i kratkoročne i dugoročne mere. Ne spadam u one koji misle da je kriza naša šansa, mnogo bismo više voleli da nam se nije ni dogodila. Ali, kriza jeste trenutak u kome možemo da pogledamo istini u oči, da učinimo sve da minimalizujemo njene efekte, ali i da istovremeno rešavamo probleme za koje do sada nismo imali dovoljno vremena, ili dovoljno sluha. Nije više pitanje da li će biti još ovakvih globalnih izazova, zdravstvenih, ekonomskih, političkih. NJih će sigurno biti, jedino je pitanje koliko ćemo mi kao privreda biti otporni i spremni da im se suprotstavimo. Veća otpornost i snaga srpske privrede, to je cilj kojem težimo.