Kovid-19, Putin-36

Ko kaže da se pozorišna umetnost u doba korone suočava s egzistencijalnom pretnjom? U Rusiji - sa blizu 700.000 registrovanih slučajeva kovida-19, po tom kriterijumu do pre neki dan trećoj, danas četvrtoj na svetu - u svih njenih 11 časovnih zona i uz (što voljno, što nevoljno) angažovanje desetina miliona statista, upravo je odigrana sedmodnevna predstava u odnosu na koju onaj 24-časovni Olimp Jana Fabra, onomad prikazan i na Bitefu, deluje tek kao dečji rođendan koji se oteo kontroli pošto je za kratko vreme popijeno previše gaziranih napitaka. Uprizoreni komad - razvučen na nedelju dana kako bi se, je li, umanjio rizik dodatnog širenja virusa - zvanično je predstavljen kao referendum o ustavnim promenama, njih preko 200; ali to zapravo nije. I ne tek zato što je rezultat glasanja, inicijalno planiranog za april pa pomerenog zbog pandemije, unapred bio poznat. Budući da je održano post factum - ne samo nakon što su izmene ustava izglasane u oba parlamentarna doma i dobile saglasnost Ustavnog suda, nego već i unete u tekst Ustava, čiji su se sveže odštampani primerci u knjižarama mogli naći danima pre početka izjašnjavanja - verodostojnost glasanja i njegovih rezultata (zvanično, preko 78 odsto glasova „za“, uz izlaznost od skoro 68 odsto) ne dobacuju dalje od ishoda opštenarodne ankete, istina s monumentalnim brojem učesnika. S tim što i prosečno istraživanje javnog mnenja deluje kredibilnije od narečenog „referenduma“: za učešće u anketama, čak i kad su nameštene, ispitanicima se obično ne dele pokloni. Nasuprot tome, izlaskom na glasanje građani Rusije sticali su pravo učešća u nagradnoj igri u kojoj su deljene manje ili više vredne nagrade, u rasponu od fena ili mobilnog telefona, pa sve do automobila ili čak stana. (Ni tu, izgleda, nije moglo bez muljanja: registrovan je barem jedan slučaj da je premija u vidu stana pripala lokalnom aparatčiku.) Kada se ovome doda da je kompanijama, posebno onim većim, bilo naloženo da zaposlene „podstaknu“ na izlazak na glasačka mesta, te proveravaju da li su taj zadatak obavili; da su se glasačke kutije nalazile na svim mogućim i nemogućim mestima - okačene na drvo, postavljene na klupu u parku, ili prosto na haubu; da nije bilo kontrole koja bi sprečila višestruko glasanje (jednom novinaru nezavisne TV Dažd bez problema je uspelo da glasa dva puta - jednom elektronskim putem, drugi put na glasačkom mestu)… Više je nego jasno da je ovo izjašnjavanje predstavljalo „samo još jednu pi-ar vežbu“, kako je to konstatovao Golos, ruska nevladina organizacija specijalizovana za izborni monitoring. Zašto su onda toliki državni resursi angažovani kako bi ionako neobavezujuće glasanje uopšte bilo organizovano, i to još usred epidemije? Prosto. Zato što je predsedniku Vladimiru Putinu potrebno da kreira iluziju plebiscitarne podrške za doživotni ostanak na vlasti; odnosno da, rečima urednika stanice Dojče vele za istočnu Evropu Kristijana Tripea, „konstruiše legitimitet tamo gde u stvarnosti postoji moralna praznina“. Jer, mada ustavne promene sadrže i druge u manjoj ili većoj meri značajne novine, suštinski daleko najbitnija jeste ona kojom se Putinu daje pravo (za koje zasad ne želi da kaže da li će ga i iskoristiti) da se po isteku tekućeg, a ukupno četvrtog predsedničkog mandata, ponovo u još dva navrata, 2024. i 2030, kandiduje za šefa države; time se otvara mogućnost da na čelu zemlje, ako dovoljno poživi, ostane sve do 2036. godine. Dotad bi, doduše, već uveliko zašao u osamdesete, ali šta sad: ako je neko kroz istoriju navikao na doživotne vladare, onda su to Rusi - a rezultati upravo okončanog glasanja, uz sve trikove i manipulacije, pokazuju da ipak jasna većina njih nema problem s tim. Pritom se režim pobrinuo da izgleda kao da se na „referendumu“ nije ni glasalo o kreiranju uslova za Putinov večni ostanak na vlasti. U propagandnim materijalima i kampanji o tome praktično nije bilo reči; o ustavnim promenama se izjašnjavalo u paketu, bez mogućnosti da pojedinačni glasač neke podrži, a neke ne. A sam predsednik, koji se (kao i obično kad istinski prigusti: dovoljno je setiti se slučaja podmornice Kursk, kratko po Putinovom dolasku na vlast) u jeku krize uglavnom krio iza kremaljskih zidina, da bi onda potkraj juna proglasio „pobedu“ nad virusom - broj preminulih od kovida-19 je ove sedmice premašio 10.500 - u danima pred glasanje i tokom njega još jednom se prebacio u mod skromnog sluge naroda, vrteći izlizane fraze o „patriotizmu“, „budućnosti“, „deci“… Znate već. U prvi plan su istaknuta pitanja za koja je, po svoj prilici ispravno, procenjeno da su bliska srcu prosečnog Rusa. Uvedena je tako - očito s istorijom krimskog slučaja na umu - eksplicitna zabrana „eksproprijacije“ delova državne teritorije; uspostavljeno prvenstvo ruskih zakona u odnosu na međunarodne pravne norme; institucionalizovana zaštita „istorijske istine“ o Drugom svetskom ratu. Državnim zvaničnicima zabranjeno je da poseduju pasoše drugih država ili imaju prijavljena prebivališta u drugim zemljama; rastući socijalni konzervativizam i klerikalizam savremene Rusije svoj izraz su našli u definisanju braka kao zajednice muškarca i žene, te uvođenju u Ustav vere u Boga, definisane kao neodvojivi deo ruskog nasleđa. Na socijalnom planu, najvišim pravnim aktom je odsad zagarantovano indeksiranje penzija, kao i to da minimalna zarada ne može biti niža od one koja predstavlja granicu siromaštva. Za obične građane daleko manje bitno, u sklopu dodatne centralizacije upravljanja, u velikoj meri je ojačana uloga dosad formalno samo savetodavnog Državnog saveta… Ako se i ovoliki spisak čini predugačkim, nije teško pretpostaviti koliko su tek građani Rusije mogli imati entuzijazma - i sposobnosti - da razaberu za šta sve među tih 200 i više ustavnih promena u stvari glasaju. Sve u svemu: ništa čega se svet već nije nagledao kad je Putinova Rusija u pitanju. Samo nekako još jadnije.