Moje su nebo vezali žicom

Energija harizme je ta koja goni umetnika da stvara i izgradi prepoznatljiv rukopis, smatra slikar Nebojša Pilipović Pilo, prisutan na sceni punih 35 godina. Na njoj je ostavio pečat ekspresivnom poetikom punom živih boja, prolazeći „kroz razlitiče faze istraživanja granica sopstvenog ukusa, preispitivanja stila i otkrivanja novih smernica“. Za sve to vreme „održao je standard, što je posebno teško u ovom dobu kopi-pejsta, gde ima sve manje mesta za umetnost“. I gde su „sistemi vrednosti izgubili smisao, pa se i umetnost spustila na nivo dekoracije“. Da li se menjao i smer naklonosti vlasti prema određenim umetnicima tokom te tri i po decenije? Umetnost može biti elitistička, ali ona mora i da dopre do svih struktura društva zbog čega su mnoge vlasti htele da imaju različite umetnike kao podršku svojoj politici tokom ovih 35 godina. I to je normalno, kao i svuda u svetu. Pogledajte, recimo, izbore u moćnim zemljama kao što su Amerika, Francuska, Britanija, gde se umetnici utrkuju ko će pre podržati neku političku opciju. Ali, našu aktuelnu vlast umetnost ni ne zanima, a samim tim ni položaj umetnika, kao ni intelektualaca. Oni su prognani iz ovog društva. Kako vi na to reagujete? Iako sam u svojoj karijeri imao razna iskušenja, ostao sam veran kodeksu slikara i svom ličnom identitetu. Mislim da je jedino tako moguće stvarati, bez uslova i pritisaka. Kakve ste fenomene u kulturi još zapazili? Trendovi u umetnosti su se menjali razvojem novih tehnologija, osveživši i oplemenivši vizuelnu scenu kako brzinom komunikacije, tako i formama poput video-radova, performansa, digitalnog dizajna... Međutim, sama trka za novim sadržajima uspostavila je konzumerizam u umetnosti, što je nažalost urodilo kratkotrajnim instant rezultatima. Iako su digitalni mediji izvršili revoluciju u svetu umetnosti, ja sam ipak stara škola – za mene je slikarstvo ulje na platnu i primena više tehnika u jednom radu. Šta je na vas uticalo? Elektronska i ambijentalna muzika su uvek bile deo mene i direktna inspiracija za rad. Zvuci Tendžerin drim su otvarali moje izložbe i išli sjajno uz radove, dokazujući da se refleksije nemačke elektro-scene sedamdesetih osećaju do dana današnjeg u različitim sferama umetnosti. Naravno, ne mogu a da ne spomenem fenomen Marine Abramović. Iako se kao slikar nije proslavila, na vreme je otkrila performans kao pravi oblik sopstvenog izražavanja, i to u doba kada je to kod nas bilo nešto potpuno strano. Šta vam je doneo ulazak u svet mode? Doživeo sam ga kao svoj ulazak u svet proširenih medija. Želeo sam da ono što radim na platnu prenesem u treću dimenziju, spajajući iskustva modela sa procesom dizajniranja kostima, scenografijom i posebnim radom sa fotografima. Moj angažman u kompaniji Mis Srbija neki su smatrali nepriličnim za slikara, ali danas, nakon 12 godina, mogu samo da kažem da sam izuzetno ponosan na sve ono što sam uradio u toj sferi i zahvalan kolegama iz te oblasti što su me inspirisali za te iskorake. Koliko vas je u radu omela korona? U početku mi je bilo teško da se prilagodim novonastalim okolnostima i izolaciji. Osećao sam kao da mi je „nebo vezano žicom“. Ali, pronašao sam motivaciju u saradnji sa galerijom Art for All, gde sam kao član umetničkog saveta radio na projektu promocije likovne umetnosti u doba karantina. Projekat Art Must Go On, sa više od 150 učesnika iz regiona, podrazumevao je prvo virtualnu izložbu selektovanih radova na australijskoj platformi, vidljivoj onlajn u celom svetu, a zatim i uživo kroz umetničku postavku u galeriji Art for All u Beogradu, dobivši odlične kritike publike. Ovaj značajan sociopsihološki eksperiment pokazao je kako se izolacija odrazila na stvaralaštvo likovnih umetnika, dok će se negativni efekti tek pokazati. U čemu će se oni ogledati? Bojim se da će u godinama pred nama biti sve manje uslova za kupovinu umetnina, jer kriza tek dolazi. LJudi će morati da prežive i da se fokusiraju na novonastale okolnosti, gde neće biti mesta za umetnost. Naravno, mi umetnici moramo da idemo dalje, što poručuje i postavka Art Must Go On i samim svojim nazivom. Da li je država adekvatno reagovala u smislu pomoći vizualnim umetnicima u uslovima pandemije? Svaki vid pomoći je dobrodošao, ali kratkoročna sredstva nemaju dugoročni rezultat. Lično nisam u kategoriji koja je dobila pomoć, iako sam član ULUS-a, jer sam, kako i mnoge kolege, slobodni umetnik. Država je zaboravila, ili nije ni znala, da u ovoj zemlji ne egzistiraju samo samostalni umetnici, već da postoje četiri statusa od kojih je slobodni umetnik najugroženiji, čemu niko nije pridao dovoljno pažnje. Čak ni kad su se tim povodom oglasila strukovna udruženja i umetnici iz drugih oblasti, kao što su glumci. Mnoge evropske zemlje su daleko bolje izašle u susret umetnicima u vremenima krize, svesne da velike evropske civilizacije počivaju na kulturi. Smatram da je ovdašnjoj kulturnoj sceni načelno potrebna sistemska promena. Da li je spas u udruživanju ili nam nema spasa? Mi već imamo udruženja, ali ona su podržana nedovoljnim sredstvima kojima se ne mogu pokriti ni osnovni troškovi. Primer za to je Paviljon Cvijeta Zuzorić, koji je na izdisaju već decenijama. Galerije i muzeji su sve manje posećeni, a država ih je dodatno označila kao mesta u koja ne treba ići jer su pod rizikom od korone. Kultura je gurnuta u zapećak, što rečito daje odgovor na pitanje da li nam ima spasa… Kako ocenjujete domaće tržište i kako ste vi na njemu plasirani? Domaće tržište je urušeno raspadom bivše Jugoslavije, čime nam je sužen prostor za izlaganje. Umetnici su postali lokalni, prepušteni ličnoj snalažljivosti da ostvare saradnju sa evropskim galerijama. Nove tehnologije jesu stvorile privid brže i lakše komunikacije, ali činjenica je da se tržište smanjilo. Neka kultna umetnička mesta Zagreba, Dubrovnika, Herceg Novog, Svetog Stefana, LJubljane… ostala su bez radova srpskih umetnika, iako je beogradska scena uvek bila dobro primljena u svim krajevima bivše Jugoslavije. Premda se kolaboracija ponovo uspostavlja, udaljeni smo milion godina od stanja kakvo je bilo pre raspada zemlje. Da li je od pomoći dobar odnos između umetnika i kustosa? Imao sam tu sreću i zadovoljstvo da pre pet godina otpočnem saradnju sa Marijom Milošević, direktorkom galerije Art for All, slične pariskoj, sa atmosferom evropske prestonice slikarstva, sa promocijom savremene umetnosti i autora u prvom planu. Jedino takav uzajamni odnos poverenja donosi rezultate na duže staze. Nažalost, mnoge galerije još imaju starinski pristup plasiranju umetnosti, čime odbijaju mlade umetnike i ne uspevaju da kreiraju nova imena, što nije dobro za umetničku scenu kojoj je potreban kustos sa vizijom. Zbog čega su domaći vizualni umetnici nevidljivi ako se uporede sa glumcima, rediteljima, piscima, muzičarima..? Nama slikarima je potrebna publika koja komunicira sa našim radovima, jer smo u ateljeima dok stvaramo sami. Potreban nam je veći broj izlagačkih i prodajnih prostora kako bismo bili vidljiviji. Takođe, svaka promocija u medijima doprinosi da se slikar približi svojoj publici i tako otkloni privid da smo nedostupni i nepristupačni. Takav utisak nije nastao našom voljom, već uslovima u kojima živimo i stvaramo, nimalo naklonjenim umetnosti.