Lidija Pilipenko (1938-2020)

Sa diplomom baletske škole Lujo Davičo dobila je angažman u Narodnom pozorištu gde je igrala od 1957. do 1981. godine. Na početku je nizala solističke uloge, brzo preuzela glavne role iz klasičnog repertoara, a pod budnim okom velikog koreografa Dimitrija Parlića i uloge neoklasičnog dramskog opusa. Postala je vrhunska primabalerina koja je karijeru završila kao uspešan koreograf. I bila uspešan direktor Baleta. Po povratku sa svetskog baletskog festivala u Osaki i Tokiju, 1965. godine odlazi na studije kod Ninet de Valua u Londonu. Pre desetak godina mi je svedočila: „U podzemnoj železnici sedeo je prekoputa mene čovek, dugih nogu, kačketa nabijenog do nosa, neprimećen od okoline. Bio je to veliki Rudolf Nurejev. Lep kao Bog, čovek i umetnik, i ja sam kroz pola sata bila u sali i gledala probu Don Kihota Rudolfa Nurejeva i Margot Fonten.“ Igrala je glavne uloge u baletima Labudovo jezero, Karmen, Darinkin dar, Čudesni mandarin, Don Kihot... a gostovala je na pozornicama Londona, Petrograda, Pekinga, Barselone, Tokija, Rima... „Imala sam sreće da je moja karijera bila toliko bogata da sam odigrala silne uloge. Nije mi se više dalo da budem toliko poslušna, jer u baletu morate biti poslušni. I kada sam to osetila kao stegu, prekinula sam. Dimitrije Parlić je naslutio da bih mogla da se bavim koreografijom. Šansu mi je pružio divan čovek, upravnik Narodnog pozorišta Velimir Lukić.“ Posle prvog libreta za balet Banović Strahinja, sa kojim je na Baletskom bijenalu u LJubljani osvojila nagradu za balet, koreografiju i režiju, usledio je Samson i Dalila kojim je otvorena renovirana zgrada Narodnog pozorišta 1990. godine i koji je ostao na repertoaru punih 14 godina! Gledaoci su potom uživali u baletima Dama s kamelijama, Jelisaveta, kneginja crnogorska, Večiti mladoženja, Priča o konju, Kavez, Pesnik Čajkovski, Ohridska legenda, Nečista krv i u mnogim mjuziklima, televizijskim emisijama i filmovima koji su beležili njen koreografski opus: „Biti uspešan može biti velika manjkavost u životu. Tačnije, to je veoma naporno, jer iziskuje veliku snagu da živite sa tim. Naučila sam da se neuspesi mnogo lakše praštaju od uspeha.“ Manje je poznato da je Lidija imala umetničke gene nasleđene od svojih predaka austrijsko-češke krvi po majci, i ukrajinske po ocu. Majka Valerija je bila kćer Ota Vajkerta koji je završio konzervatorij u Beču, bio orguljaš i kompozitor koji je pisao rekvijeme. U knjizi o njenom pradedi Josipu Vajkertu zabeleženo je sve o toj porodici, od njenog grba da bogatstva. Lidijin otac Konstantin Konstantinovič Pilipenko živeo je u Černjigu, 200 kilometara od Kijeva, bio je bogat, svirao je klavir, govorio nekoliko jezika, ali je izbegao posle Oktobarske revolucije u Srbiju. Kada je Beograd oslobođen uz pomoć Rusa posle Drugog svetskog rata, mama Valerija je svedočila Lidiji kako je njen muž, kao uništen čovek, oduzeo sebi život. Lidija ga se nije sećala. Bila je u braku sa Arsenijem Arsom Jovanovićem, rediteljem, potom sa kritičarem i piscem Muharemom Pervićem, a njen treći muž bio je Milenko Materni, elektroinženjer. Sa Muharemom je imala sina, glumca Igora Pervića, a sa trećim mužem sina Andreja, ekonomistu. Retke su žene koje su bile lepotice kao što je to bila Lidija Pilipenko, a da su živele sa manje sujete i manje podsećanja na dane svoje velike slave: „Nešto je bilo, pa prošlo, neću se valjda stalno osvrtati za onim što je bilo. Ja računam na budućnost dok sam živa.“ Nažalost, njena budućnost je prekinuta onog trenutka kada je umro Igor (april 2019) i sve što je uspela da kaže bilo je nekoliko rečenica i poruka: „Pamtite ga po dobroti.“ Posle njegove smrti teško je obolela.