Nemaju oni suzavca koliko mi možemo da plačemo

Šta je gola istina spram notorne laži? Posebno kad neistinu izgovori predsednik Srbije Aleksandar Vučić. I šta može pojedinac kada se protiv njega okrene čitav sistem uključujući i poslušni režimski medijski batleraj koji podmuklo i opasno izvrće činjenice, svestan da za vlast nema opasnijeg protivnika od istine? Baš to desilo se Petru Đuriću, mladiću koji je prve večeri u kameru televizije izgovorio emotivnu poruku upućenu preminulom ocu i samo javno rekao ono što smo svi znali – da vlast lažira istinu, čak i kada su ljudski životi u pitanju. Na koncu, u kakvoj je korelaciji, čak i da je tačna tvrdnja režima da Petar ima debeo krivični dosije, a nije, s činjenicom da njegov otac LJubiša nije dobio ni neophodnu, a kamoli svu potrebnu medicinsku negu. I tu ne može biti pogađanja. Vučićeve reči da je reč o notornoj laži ostaju da landaraju kao simbol ljudskog beščašća u sudaru s faktima. A fakti koje nam predočava Petar kroz medicinsku dokumentaciju neoborivo dokazuju da njegov otac, iako je postojala preporuka o prebacivanju u respiratorni centar, nikada nije priključen na ovaj aparat. I otuda se i ova Petrova ispovest lako uklapa u onu sada već ikoničnu rečenicu: „Ćale, ovo je za tebe“, ali i za sve ljude koji su doživeli istu sudbinu a nisu imali priliku da javno o tome progovore. „Ne ide da se predsednik na taj način bavi običnim, malim građaninom Srbije. On i ministar Zlatibor Lončar su rekli da je KBC Zemun treća najopremljenija bolnica u Srbiji i da su imali 30 respiratora koji su bili u funkciji, dok ostali nisu bili ni raspakovani. Ako je tako, onda je to još strašnije. Mogli su mog oca da prebace u neku drugu kovid-bolnicu, priključe na respirator i pokušaju da ga spasu. Očekivao sam samo ljudsko izvinjenje i objašnjenje, ne meni, nego mom ocu koji je bio primer kako se treba boriti za svoju porodicu, za svoj grad, za svoju zemlju. Zato ću i sada reći samo: ’Ćale ovo je za tebe’“, priča Petar Đurić dok nam pokazuje dokumentaciju koja neumoljivo potvrđuje da je vlast uhvaćena u laži. Medijski linč bio je urgentno organizovan i ciljano usmeren. Petar kaže da se trudi da ne prati to što pišu režimski tabloidi, ali i da ne može da prihvati neistine koje iznose o njemu, a pogotovo o njegovom ocu. „Krenuli su da blate tatu, koji više ne može da odgovori i da se brani. To je anticivilizacijski i antihrišćanski. Jedna režimska televizija uzela je snimak s mog fejsbuk-naloga, koji je javan, i objavila da sam se provodio nakon očeve smrti. Inače, snimak je nastao u maju. 2018, ali dobro, zato su oni oni a mi smo mi. Znate šta, laknulo mi je kada su to uradili, znao sam da činim pravu stvar, pa nemaju oni suzavca koliko mi možemo da plačemo. Ja sam svoje uradio, tata bi bio ponosan na mene. Pre svega ovoga nisam znao kako da se nosim sa nepravdom, bolom i činjenicom da je moj otac umro jer nije bilo respiratora. NJima ne treba normalna, obrazovana Srbija, koja misli svojom glavom. Moj najveći greh je to što sam u osnovnoj školi kasnio i bežao s časova. Predsednik je pričao da imam dosije s krivičnim prijavama, a od svega imam saobraćajne prekršaje za pogrešno parkiranje. Ne brinem za svoju bezbednost, potpuno sam čist. A ako ste ispravni, ne morate da brinete.“ Svemu je prethodila skoro tronedeljna agonija u kojoj je u prvih sedam dana Petar sa ocem koji je imao simptome korone obijao pragove domova zdravlja tražeći pomoć. Uporno su ih vraćali s objašnjenjima da je možda reč o urinarnoj infekciji, a možda i o gripu... „Kada sam video da je vrag odneo šalu, oca sam hitno odvezao na Infektivnu kliniku gde počinje drugi deo agonije. Sa izuzetno visokom temperaturom, tata nije mogao da stoji, počinjao je da biva i dezorijentisan. Doslovno sam ga uneo u Infektivnu. Naišao sam na izvesnu doktorku Krstić, koja je bila ljubazna i profesionalna i koja nam je dala uput za Dom zdravlja Stari grad. Nakon pregleda utvrđeno je da ima obostranu upalu pluća. Otac nije imao nikakvu osnovnu bolest uprkos godinama. Nikada nije pušio i pio, oduvek je živeo zdravim životom. Kaže da je, nakon što je utvrđeno da mu je otac inficiran koronom, 28. marta smešten u KBC Zemun. „Javio mi je da je u sobi s još 15 pacijenata, nije bilo ni doktora da ih obiđe. LJudski zaista mogu da razumem lekare, padali su s nogu od posla, bolnice su bile pretrpane, sistem je pucao... Verujem zaista da su imali dobre namere. Tata je preminuo 12. aprila a da nikada nije stavljen na respirator. U jednom momentu prebačen je u Jedinicu intenzivne nege, da bi 9. aprila bio kontaktiran anesteziolog iz respiratornog centra radi prevođenja, ali su nakon toga konstatovali da nema slobodnih mesta. Tri dana je čekao na respirator. Niko me nije pozvao, ni saopštio da je preminuo, nisu su mi tražili ni broj telefona kada je primljen. Da otac nije imao telefon i da povremeno nismo razgovarali, mogli su da ga sahrane kao N. N. lice. Sutradan, 13. aprila, otišao sam da mu odnesem hranu i vodu, da bi mi na ulazu vest da je umro saopštile službenice. Divne žene, zagrlile su me kao majke, ali mogao je neki lekar da mi objasni šta se dogodilo. Ne znam da li bi preživeo da je priključen na respirator, možemo samo da nagađamo, ali njihovo je bilo da učine sve. Otac me je molio da ga izvučem iz bolnice i imao je nameru da napiše kako je sve izgledalo i koliko su uslovi bili katastrofalni. Ne krivim nikoga, ali morali su da pokušaju sve da ga spasu.“ Ni sahrana u Majdanpeku nije prošla bez bahatosti lokalnih vlastodržaca i policije. LJubiša Đurić je bio ugledni i poštovani građanin Majdanpeka. Likovnu akademiju završio je u Beogradu, gde je i magistrirao. Priznanja, nagrade i uspesi odveli su ga u Pariz, prestonicu svetske umetnosti. I pored toga što su mu vrata Trijumfalne kapije bila širom otvorena, vratio se u Majdanpek gde je postao glavni dizajner Zlatare Majdanpek i osnivač Majdanarta, međunarodnog sajma zlatarstva. Prirodno, sugrađani su želeli da ga dostojno isprate. Petar kaže da mu policija pod pretnjom hapšenjem i zadržavanjem od 48 sati nije dozvolila da stavi venac i očevu sliku, s obrazloženjem da se moraju poštovati medicinski protokoli. Na proteste je izašao kada je na televiziji video nezadovoljni narod na ulicama. Kaže da je morao da se pridruži zbog bola, nepravde i unutrašnjeg nezadovoljstva koje je osećao. „Rekao sam u kameru spontano ono što me najviše boli, a to je neobjašnjena smrt mog oca. Nisam ja simbol protesta, svaki od tih ljudi imao je neku svoju priču... Ja sam samo imao sreće da mogu javno da progovorim o nesreći koja me je zadesila. Nadam se samo da ću podstaći još neke ljude da otvoreno govore. Ako ste u pravu, nemojte nikada odustati od borbe. Jer ko smo mi ako odustanemo od borbe za istinu? Narod je simbol ovog protesta. LJudi su izašli na ulicu zbog osećanja nepravde, egzistencijalnih razloga, zgaženih institucija, sistemske korupcije... Moja izjava u kameru možda je samo malo doprinela da se ljudi oslobode straha.“ Petar je studirao i igrao košarku na američkim koledžima gde je i diplomirao sportski menadžment. Ironično primećuje da je „huligan s diplomom“, a možda je to, kaže, i njegova majka Gordana, profesorka istorije umetnosti. Mogao je da ostane, može i sada da se vrati u SAD, ali je odlučio da sve što je naučio donese u Srbiju, jer misli da je odlazak mladih poguban za zemlju, ali i da se stvarni život neprekidno sudara s proklamovanim državnim optimizmom koji nije pokriven činjenicama. „Nama se uporno ispira mozak sa nekakvim brojkama. Izgleda da boljeg života ima samo na režimskim televizijama. Mediji moraju biti slobodni i otvoriti prostor za drugačije mišljenje. Ne može SNS da bude gospodar naših života. Protiv sam svakog nasilja, nikada nisam bio ni u jednoj stranci, niti me to zanima. Nisam nikoga vređao, čak ne tvrdim da bilo ko laže, hteo sam samo džentlmenski da skrenem pažnju da vlast možda nije dobro pročitala podatke. Volim dati ljudima drugu šansu, ali se plašim da ćemo teško do kompromisa. Ako ja kao običan građanin mogu bilo šta da poručim – onda je to apel da iz ove situacije izađemo mirno, dijalogom, uvažavajući jedni druge i različita mišljenja.“