Patriote, ekstremisti i provokatori

Tumači javnog mnenja pohitali su onog časa kada se sa N1, koja je u prvim satima protesta jedina izveštavala, čulo Kosovo je Srbija i nekoliko patriotskih stihova, da te grupe građana distanciraju od ostatka protesta, da suze njihov domet na upad u Skupštinu i huliganstvo, a i pre toga ih proglase ekstremnom desnicom. Nije mnogo sati prošlo dok se izbistrilo da barem dobar deo demonstranata nosi parole Nema predaje, Ne damo svetinje, peva Sa Kosova zora sviće, pa i transparent Ne nasedaj, sedi ispisuje ćirilicom. I da je u zbiru tema kosovska jedna od autohtonih. Analitičar Cvijetin Milivojević kaže da je svaka politička opozicija ovog trenutka isterana na ulicu, jer voljom režima ona nije u instituciji. Milivojević podseća da su ispred Skupštine već tinjali protesti koje je predvodio Srđan Nogo. „On ukazuje da izbori ne mogu biti legalni, jer su morali, po Ustavu, da se održe do 3. juna i da u ovom trenutku istu količinu nelegitimiteta imaju oni poslanici koji će ući u Skupštinu sa tih izbora, kao i neki Nogovi. S tim se, naravno, neće složiti ni neki opozicioni lideri, jer oni još uživaju beneficije poslaničkog staža - primaju platu šest meseci, koriste prostor za pres konferencije... Na taj izvorni razlog dodaje se dijapazon tema. Od KiM preko načina na koji nas vode kroz pandemiju do političkih. Ubacivanjem provokatora, po običaju kad zagusti, režim je pokušao da poklopi sve. Jer demonstranti svih opredeljenja se slažu u jednom - da su se ljudi čudnog izgleda među njima skupili da izazovu nemire. Većina ljudi na demonstracijama, siguran sam, ne želi da se njima dalje manipuliše, bilo da se zalažu za ulazak u NATO ili za rusku vojnu bazu u Srbiji.“ U borbi za narativ, koja se u medijima vodi za prevlast ideja, Milivojević primećuje da su se tradicionalno rusofilski mediji, ne oni kod kojih je to abeceda delovanja, okrenuli protiv Rusije i optužuju za patriotske parole ekstremnu desnicu. „Da ne govorim da se više nigde u Evropi o desnici ne govori kao o pitanju odnosa prema nacionalnom interesu. On se u delovanju svih partija podrazumeva, a druga pitanja, poput ekonomije, dele ih na leve i desne. Znak je jednakosti između nacionalnog, građanskog i državnog interesa.“ Prisustvo ideje o odbrani Kosova bilo je toliko neuobičajeno da je brzo porodilo teze o poreklu protesta, bez obzira na to što se na njemu skupio raznim razlozima nezadovoljan narod. Na brzinu rođene i u času nastavka dijaloga Beograda i Prištine, pod kapom EU, one su ipak nastavile da rastu i razvijaju se. I sve polaze od pretpostavke da se sad već ceo protest dogodio samo zbog politike prema Kosovu. Dijalog Beograda i Prištine se nastavlja posle jednog samita pod pokroviteljstvom francuskog predsednika Emanuela Makrona triptih video-linkom nakon koga, iako bez rezultata i sa dogovorom da će se razgovori nastaviti u četvrtak 16. jula, izaslanik EU za taj dijalog Miroslav Lajčak, pa čak i šef diplomatije Žozep Borelj i šefica EK Ursula fon der Lajen, izražavaju nekakvo zadovoljstvo. Milivojević, pak, ne očekuje ništa od nastavka razgovora. Ne samo zato što je u ovom trenutku predsednik jedini legalni i legitimni nosilac vlasti, jer Skupština i Vlada ne postoje. Nego i zato što Vučić nema ovlašćenje Vlade da pregovara, a kamoli nešto potpiše. „Makar u nečemu je Ustav Srbije jasan, da je teritorija nedeljiva i jedinstvena. Obaveza svake buduće vlade je da te odluke poništi. Onaj ko se zalaže za poštovanje Ustava, mora da se zalaže i za Kosovo u sastavu Srbije, kao što se zalaže za odvajanje predsedničke funkcije od funkcije predsednika stranke. Osim toga, KiM je u nadležnosti SB UN, koji je EU dao mandat da posreduje, ne i za donošenje odluke. I ovako se ti razgovori vode 2:1, jer je Brisel ujedno i patron Prištine.“ Posle nekoliko godina, i zvanična Moskva se vratila na Rezoluciju SB UN 1244, što je domaćinima u Beogradu preneo i Sergej Lavrov. Prema jednoj verziji, koju su, naročito neobično, izbacili zapravo mediji koji su doskora percipirani kao proruski, uz to i režimski, Rusija je podigla bunu u Srbiji da bi, pojednostavljeno, sprečila postizanje dogovora o KiM mimo njenog uticaja. Dotle je razrađena verzija da je rusko Ministarstvo spoljnih poslova demantovalo tu „lažnu vest“ i optužilo plaćenike onih čiji poslodavci imaju interes u bacanju senke na rusko-srpsko prijateljstvo. Druga verzija optužuje SAD za nemire, koji valjda teže da oslabe poziciju Srbije kao kolateralnu štetu u sad već javnom diplomatskom „ratu“ za prevlast nad rešavanjem kosovskog problema sa EU. Spekulacije je dodatno podgrejala rasprava između nekadašnjeg zvaničnika i budućeg kandidata demokrata za predsednika SAD DŽoa Bajdena i izaslanika Donalda Trampa za „mirovne pregovore između Srbije i Kosova“ Ričarda Grenela, čiji je plan „prvo ekonomija, pa politika“ makar u svojoj prvoj fazi pokvaren tako što je Specijalni sud za zločine OVK u Hagu objavio predlog optužnice Hašima Tačija i Kadrija Veseljija nekoliko dana pred Tačijev i Vučićev put u Vašington. U toj raspravi Bajden je, ukratko, kritikovao Trampovu administraciju za manjak saradnje sa Briselom, a Grenel Bajdena za nečinjenje tokom njihove ere i za politizaciju procesa pred izbore u novembru. Bajden je, međutim, pozvao na potpisivanje sporazuma i o međusobnom priznanju, o čemu je za albanske medije govorio kao o gotovoj stvari. Ranije je i Trampov bivše savetnik DŽon Bolton izazvao burnu reakciju Grenela kada je tvrdio da su dvojica predsednika u dogovoru sa američkom administracijom još 2018. islanirali razmenu teritorija. Tako je i borba dve američke struje u čaršiji i medijima dovedena u vezu sa protestima u Beogradu. U svakoj od tih verzija - podverzija je mogućnost da se ništa nije dogodilo bez dogovora sa predsednikom Srbije. Kako, međutim, Aleksandru Vučiću mogu da koriste ove demonstracije, naročito brutalna upotreba sile, pa i namerno izvođenje huškača u civilu, na spoljnom ili unutrašnjem planu? Milivojević ne misli da mu koristi, ali podseća da srpska javnost nema informacije o pregovorima, da je jedina napisana platforma ostala u Vučićevoj fioci nakon što ju je dobio od Tomislava Nikolića i da ne može proći pokušaj da se kompromisom nazove menjanje svoga svojim. „Saveznike ne treba tražiti među onima koji su priznali Kosovo. Treba se služiti argumentacijom da tri četvrtine čovečanstva ne priznaje tu nezavisnost i među njima važne zemlje.“ Milivojević veruje i da će dobra volja, kad je bude bilo, moći da se sprovede i u dogovoru sa SAD i Rusijom, koje obostrano imaju razlog da se dogovaraju, a Priština će uvek poštovati sve što odluči Vašington. Trenutno borba titana preko kosovskih funkcionera izgleda kao da su na redu SAD. Nakon što je na veliko Grenelovo zadovoljstvo Aljbin Kurti smenjen, zadovoljstvo je bilo na strani EU kada je i optužnicom Tači ispao iz igre da pregovara sa sebi bližim partnerom, SAD. Beograd u tim okolnostima pred sopstvenim građanima ostaje bez argumentacija zašto bi potpisao sporazum o kome sad već i Brisel otvoreno govori. Nezadovoljstvo novog talasa mladih ljudi podudara se sa onim što primećuje i profesor Miloš Ković - mladi na svoj način brane državu, sugrađane, zakone i Kosovo i njima se ne mogu učitavati ideološke predstave njihovih roditelja iz devedesetih. Ali, ako je i tako, taj novi odnos prema identitetu trebalo bi da bude prvo na šta će pažnju da obrati generacija koja još uvek odlučuje, generacija njihovih očeva.