Probuđeni mladi zaspali sedeći

Mogućnost uvođenja novog policijskog časa na noge je podigla i poslovično uspavani Novi Sad, u kom se gotovo ne pamti kada su se policija i građani tako nasilno i masivno sukobili. Pretnja izolacijom prelila je čašu i razljutila i one koji do sada nisu ni pomišljali da izađu na proteste. Atmosfera je prvih par dana neodoljivo ličila na devedesete godine, uz tri lako uočljive razlike. Danas svi poseduju mobilne sa kamerama i na internetu slike događaja dele u realnom vremenu, dok se vlast i dalje ponaša kao da svi prate isključivo medije naklonjene režimu. Zato su lako proverljive laži pojačale osećanje građana da im vlast vređa inteligenciju. Druga razlika je što se Slobodanu Miloševiću skandiralo da se ubije, a Aleksandru Vučiću da se leči. Treća razlika su politička uverenja i društveni svetonazori nezadovoljnih - na ulicama su se bunili bukvalno svi: nacionalisti, mondijalisti, vernici, ateisti, liberalni, konzervativni, desničari, levičari, humanisti, rasisti, umerenjaci, radikalni, „putinovci“, „evropejci“... Podrška Beograđanima, koji su se već prve večeri, 7. jula sukobili sa policijom, eksplodirala je 8. jula tako da su ovi protesti bili drastično drugačiji od prethodnih, pre svih od šetnji „1 od 5 miliona“, koje su pretile da uzdrmaju monolitnu vlast SNS-a. Studenti i mladi su prvi put bili u dominantnom broju. Odsustvo lidera opozicije, njihovih obeležja, aktivista i logistike, pozitivno je uticalo na spremnost mladih da demonstriraju po cenu razbijene glave i gutanja suzavca, a na ulice su izašli tek kada je vlast ugrozila njihove lične interese, a ne zbog Kosova, EU ili silovanja demokratije. Protest se dogodio na prvi pogled vrlo haotično, ali samo ukoliko niste kompjuterski pismeni. Novosadski aktivista iz Združene akcije Krov nad glavom Miran Pogačar, na društvenim mrežama je pozvao ljude da se pojave u centru i time je stvar bila rešena. U sredu je izneo zahteve: ostavke predsednika Vučića, gradonačelnika Novog Sada Miloša Vučevića, ministra policije Nebojše Stefanovića, direktora policije Vladimira Rebića, raspuštanje Kriznog štaba za borbu protiv pandemije, zapošljavanje medicinara, vraćanje poslova ljudima koji su otpušteni zbog ekonomskih posledica pandemije i da se novac iz budžeta, namenjen SPC, preusmeri za zdravstvo. Već sledeću noć Pogačar je uhapšen pod optužbom za nasilničko ponašanje, iako ni u jednom trenutku nije zagovarao nasilje. Naprotiv, i tokom šetnje je sprečavao ljude da prave nered i lome imovinu. Pušten je da se brani sa slobode 10. jula, i vratio se na proteste. I u Novom Sadu na više mesta policija i žandarmerija su se sukobili sa mladima koji su ih gađali kamenjem, petardama i drugim pirotehničkim sredstvima. MUP im nije ostao dužan i internetom kruže snimci bespotrebne upotrebe prekomerne sile i prebijanja ljudi koji nisu bili nasilni. Razlupan je ulaz u Gradsku kuću, gradonačelnik Vučević je kazao da to nisu činili ni Hortijevi vojnici tokom Drugog svetskog rata, volšebno zaboravljajući gore demoliranje nakon protesta zbog hapšenja Veselina Šljivančanina 2003. Stradali su i ulaz u RTV, omiljena meta svih protesta i prostorije SNS. Vremenom broj učesnika drastično opada, uporedo sa odlukom da se sedenjem pokažu nenasilne namere i „razdvoji žito od kukolja“. Ta ideja ima polovičnu podršku - jedni misle da je odlična, drugi da bez sukoba nema boljitka. Osnovano se sumnja i da se na proteste šalju „spavači“ i provokatori iz redova policije, kriminalaca i ekstremno desničarskih organizacija, čiji je posao izazivanje nereda i delegitimizacija protesta, preusmeravanje gneva građana na druge teme, poput Kosova i migranata. Čak i da je tako, činjenica je da među novosadskim demonstrantima i te kako ima radikalnih desničara, huligana i kriminalaca, koji nerede izazivaju vođeni ličnim interesima i uverenjima.