U Srbiji su sve vlade pale posle recesije

Matematičku gimnaziju završio je u Beogradu, Elektrotehnički fakultet diplomirao je u Bohumu, doktorirao je na Karnegi Melon univerzitetu u Pitsburgu, na kome je sada profesor, a predavao je i na Harvardu i na Univerzitetu Havaji. Živi na relaciji Ostin, Teksas - Beograd, a svet je za ovog naučnika čuo posle rekordne odštete za krađu intelektualne svojine u IT sferi. Marvel tehnolodžis je njegov patent nezakonito koristila u proizvodnji čipova, a posle sedam godina sudski spor je okončan tako što je ta multinacionalka uplatila 750 miliona dolara Karnegi Melon univerzitetu. Deo je pripao Aleksandru Kavčiću, koji je patent razradio u doktorskoj disertaciji i njegovom mentoru, profesoru Žozeu Mouri, a njihov izum se od 2003. koristi za proizvodnju svih čipova za čitanje sa magnetskih memorija u svetu. Kavčić za NIN kaže da o strukturi raspodele tog novca ne može javno da govori, ali uz osmeh dodaje da su on i mentor „dobro prošli“. Delom tog novca osnovao je Fondaciju Aleksandar Kavčić, koja već tri godine snabdeva Matematičku gimnaziju novim računarima, a stare obnavlja i šalje ih osnovnim školama. Vlasnik kompanije ASK grupa i naučni saradnik Matematičkog instituta SANU na Kopaonik biznis forumu ukazao je na značaj obrazovanja i domaće privrede za brži ekonomski rast. Bez toga, Srbija će tavoriti, poručio je Kavčić, koji za NIN otkriva nameru da obezbedi udžbenike za sve razrede osnovne škole, koji bi svim učenicima u Srbiji bili besplatno dostupni na internetu. Uskoro će početi pregovori o novoj vladi. Jeste li svesni da će najveća gužva biti za mesto ministara finansija, policije i vojske, a da će obrazovanje biti moneta za potkusurivanje. A vi smatrate da je obrazovanje najvažnije. Zar vam nije jasno da se ne uklapate u sistem? Ministarstvo obrazovanja je najnepoželjnije za ljude kojima je cilj kratkoročna dobit. Tu ne može mnogo da se stavi u sopstveni džep, a rezultati dobrog rada vide se tek za 30 godina. A ko ulazi u vladu da bi se njegovi rezultati videli za dve-tri decenije? Lovci na plen žele rezultate odmah. Šalu na stranu, jedini način da se Srbija izvuče iz duboke krize, da bude u stanju da se nosi sa konkurencijom jeste mnogo veće ulaganje u obrazovanje. Samo tako moći ćemo umesto poluproizvoda da proizvodimo gotove proizvode sa većom dodatom vrednošću. Nekada smo gradili avione, drugima smo pravili hidroelektrane i termoelektrane, a sada za iole ozbiljnije poslove angažujemo strance, dok naši ljudi motaju žice za automobilsku industriju, koje su po kilogramu jeftinije od banana. Kako onda gledate na Vladin koncept dualnog obrazovanja? To je besmislica. Ali, vlast ga hvali i kaže da su koncept preuzeli od Nemačke i Švajcarske? Da, ali oni imaju jaku privredu, kojoj su potrebni takvi radnici. Znači, mi dualnim obrazovanjem rešavamo problem nemačke, a ne srpske privrede. Je li nam to cilj? I nije cilj obrazovanja da rešava probleme privrede. Ako privreda misli da ima problem sa radnom snagom, ona treba i da ga rešava. Ne tako što će danas neko da nagađa čemu bi neko dete trebalo da učimo 12 godina da bi ono sa 20 godina uvlačilo kablove u Juri ili pravilo šrafove. Ne, deci treba dati priliku da dostignu svoj maksimalni potencijal. Nekima će to biti nuklearna fizika, a nekima motanje kablova. Ali, ne sme niko deci unapred određivati šta će biti njihov potencijal. Tim pre što niko od nas ne zna koja će se zanimanja najviše tražiti za 10 ili 20 godina. Na kraju, nije problem nekog na kursu od dve nedelje prekvalifikovati sa jednog na drugo zanimanje. Uostalom, ako im toliko treba dualno obrazovanje, neka stranci, kojima su takvi radnici potrebni, doniraju novac za to. Zašto mi iz budžeta da finansiramo takvo obrazovanje? Možda zato što se iz budžeta daju i subvencije za te fabrike? Zašto se to radi? A mnogo manje novca je potrebno da udžbenici budu besplatni, da se svakom detetu pruži šansa. Ovde je sve naopako. Naša vlast se hvali da je prva u svetu uvela poznavanje računara kao obavezan predmet u osnovne škole. A zašto to ne rade oni koji su izmislili računare i programske jezike? Zar neko stvarno misli da deca mogu da nauče programiranje pre nego što nauče osnovnu matematičku logiku? Na stranu što nemamo dovoljno IT stručnjaka koji će decu tome da nauče. Natovarismo deci još jedan predmet, naterasmo roditelje da kupe još jedan udžbenik, a nemamo kadrove koji će da uče decu. Ministarstvo traži da se zbog toga dovedu optički kablovi do svake škole, da se sve učionice opreme kompjuterima, a sve to znači još javnih nabavki, još po 30 odsto od njihove vrednosti u džep pojedinim funkcionerima. A da li će se deca zaista naučiti programiranju u tom uzrastu? Garantovano neće! Verujte, da bi se deca naučila onome što im je neophodno, dovoljna su dva-tri računara po učionici. Tako rade gotovo sve zemlje. Tvrdite da je Srbiji neophodna jaka domaća privreda, jer, kako kažete, stranci mogu da spakuju svoje fabrike i odu. Mogu li baš da odu kad hoće? I ako mogu, zašto se predsednik Vučić godinama hvali da Srbija privuče više stranih investicija nego sve zemlje regiona zajedno? Ne znam zašto se time hvali, osim ako to ne podrazumeva i neke procente koji završavaju u nečijim džepovima. Da se razumemo, strane investicije su dobrodošle, niko nema ništa protiv njih, ali problem je što se ovde radi praktično o našim investicijama u njihove fabrike. Da se radi o ulaganju u neke strateške oblasti, još bih i razumeo, ali naša vlast subvencioniše bukvalno sve, od čokolade do automobila. Ovako, sve se svodi na marketing, koji ima za cilj da nam prikaže da Srbija kobajagi napreduje. Umesto strancima, zar ne bi bilo bolje subvencije dati domaćim poljoprivrednicima, farmerima, stočarima, prerađivačkoj industriji… Pa danas ne mogu deci da pokažem kako izgleda krava u Srbiji, a u Teksasu ih ima bukvalno svuda. I posle se čudimo što nam se prazne sela. Srbija mora da definiše i zaštiti grane od nacionalnog interesa, a s druge strane da ukine bespotrebnu zaštitu. Šta će nama carine na proizvode elektronske industrije, koju praktično i nemamo? Koga štitimo? Ako ne pravimo procesore, zašto se plaća carina na njihov uvoz? Očito je da su državi potrebni ti prihodi, zar ne? Ali, ozbiljna država bi smanjila svoj aparat, smanjila bi broj zaposlenih u javnom sektoru. Smanjila bi sebe, podnela bi žrtvu zarad opšteg interesa. A ne bi samo od građana tražila da se oni žrtvuju. Kao što je žrtvovala penzionere. A smanjivanjem poreza može mnogo više da se postigne. Jeste da to podrazumeva i smanjivanje državnog aparata, ali bi se tako stvorio manevarski prostor za brži razvoj privatnog sektora. Kako se u vaš predlog za smanjenje poreza uklapa najava predsednika Vučića da će krajem godine, bez obzira na krizu izazvanu virusom korona, povećati penzije i plate u javnom sektoru? Ma to je utopija. Odakle pare za to? Država se već ubrzano zadužuje, a da apsurd bude veći istovremeno se hvali nekakvim procentima rasta, odnosno najmanjeg pada BDP-a u ovoj godini, iako već dve decenije samo dve zemlje u Evropi imaju manji BDP po stanovniku od Srbije. Sve vreme smo na začelju a slušamo o nekakvim rekordnim stopama rasta. To je kao da se neki fudbalski klub, koji 20 godina završava kao poslednji na tabeli, hvali da iz godine u godinu ima veći procenat šuta u okvir gola. Kao da je to neko merilo. Problem je što taj tim stalno gubi. Samo nikog nije briga. I zato će, u stvari, možda plate i biti povećane krajem ove godine. Toliko se zbog krize naštampalo evra da nije isključeno da plate u Srbiji mogu dostići obećanih 900 evra. Ali, samo ako evro devalvira, a on je već oslabio prema drugim svetskim valutama, pa čak i prema dinaru, jer je pre nekoliko godina vredeo 124, a sada 117,5 dinara. I koliko robe i usluga možemo da platimo danas sa prosečnom platom od 500 evra, a šta smo za taj novac mogli da kupimo ranije? Pa pre 20 godina više smo mogli da kupimo za 500 maraka nego danas za 500 evra. Vezali smo se za valutu koju ne kontrolišemo i koja gubi vrednost. Dokaz za to je švajcarski franak, koji za razliku od evra, nije devalvirajuća valuta. Nije, dakle, švajcarac ojačao, već se evro srozao. Jedina razlika u odnosu na period kada smo sami štampali dinare bez pokrića jeste što smo sada prepustili da umesto nas to radi Evropska centralna banka. Ako se već zalažete za jaku domaću privredu, zašto vi ne pokrenete biznis u Srbiji? Zato što nisam strani investitor. Da jesam i da se pojavim sa željom da otvorim fabriku, dobio bih državnu garanciju da ne mogu da puknem. A da uložim kao građanin Srbije, ovde nema ko da vas zaštiti, jer pravni sistem ne funkcioniše. I šta rade naše firme? NJima je lakše da uvoze nego da ovde proizvode. Zato ne proizvode u Srbiji, već u Kini i to pod brendom koji više podseća na strani nego na Made in Serbia. Zamislite samo da te firme proizvodnju vrate u Srbiju, koliko bi to bilo bolje za sve. A one bi mogle monetarnom politikom da se stimulišu da to urade. I eto nam novih radnih mesta, eto nam rasta BDP-a… Sada su uspešne domaće firme uglavnom one koje zarađuju prodajući robu građanima Srbije. One ne izvoze, jer je vrednost evra iz godine u godinu sve manja. Bože, pa mi više ni most, ni put ne umemo da sagradimo bez „strateškog partnera“, a još gore je što nam sve to rade stranci. U mozak su nam već usadili svest da smo nesposobni, da ništa ne umemo. Kako ne umemo? Evo, umem ja, a znam i mnogo drugih koji umeju. Pa, nije to spejs tehnologija. Da, ali mnogi domaći biznismeni poslednjih godina više ulažu u drugim zemljama nego u Srbiji… Zato što su tamo i oni – strani investitori. I oni tamo dobijaju ono što kod nas dobijaju biznismeni iz Nemačke. Ista je priča, nažalost, na celom Balkanu. Ako stranac za svako radno mesto dobije subvenciju od 10.000 evra, od tri do pet hiljada evra odmah vrati nazad, nekom od zvaničnika. Otima ko kako stigne. Jeste li zbog toga rekli da ne razmišljate o biznisu u Srbiji i zbog toga da vas ne bi svaki lokalni šerif reketirao? Otkud vam to? Kažu da u svakom vicu ima pola istine, a o tome se toliko priča da teško da može biti drugačije. Mnogi još prepričavaju vaše reči da starlete koje su se obogatile preko noći smatraju da imaju pravo da uče pameti prosvetne radnike. Kakva se poruka time šalje mladima? Omladina tako dobija poruku da je bitna diploma, a ne znanje. A ko ima novca, diplomu može i da kupi. Ili bar da sebi plati školu u kojoj neće biti teško dobiti diplomu. Zbog toga se sada bune i studenti državnih univerziteta da im je mnogo teže, a u javnom sektoru se ionako uglavnom zapošljava partijski kadar. Tako se srozava nivo obrazovanja i zato i ne čude očajni rezultati na PISA testovima. U skoro svim zemljama Evrope deca imućnijih roditelja, društveno-ekonomske elite imaju bolje rezultate od proseka. Jedino je u Srbiji, Crnoj Gori i Severnoj Makedoniji obrnuto. I ko će sutra da nam vodi zemlju? Zašto je Srbija mimo sveta? U normalnim zemljama ljudi su imovinu stekli znanjem i taj sistem vrednosti prenose i na decu. A kako su u Srbiji bogatstvo stekli bahati ljudi u džipovima? Šta će oni preneti svojoj deci? Iz ovog začaranog kruga teško ćemo se iskobeljati ako se prosvetni radnici ponovo ne vrate na pijedestal. Ne govorim o novcu, već o ugledu u društvu, koji je prosvetarima bitniji od samih plata. Niko ne ide u prosvetu zato što misli da će se tu obogatiti. Slično je i sa lekarima. To su plemenite profesije koje moramo poštovati, a ovde se njihov rad nipodaštava, jer je važnije ko šta vozi nego ko šta zna. I ko će nas sutra lečiti, ko će nam učiti decu, ko će izumeti nešto poput ajfona? Ako ovde ne planirate da investirate, zašto biste izdvojili ogroman novac da deci obezbedite besplatne udžbenike? Želim ličnim primerom da pokažem da politika nije stvar laktanja zarad ličnih interesa, već borba za boljitak društva u celini. Ako bih se u isto vreme bavio biznisom i politikom, automatski se javlja sumnja u konflikt interesa. Ne možete biti ministar prosvete ako imate privatnu školu. Kako ne može kad vidimo da u Srbiji sve može? Ali to nije dobro. Nekome je odavno morala da se upali lampica i da kaže – stanite, ovako više ne može. Ne možete biti ministar finansija i imati svoje firme. Niti ministar zdravlja sme imati privatnu bolnicu. Jer, šta je onda njemu u interesu? Da sruši državni zdravstveni sistem da svi kod njega idu da se leče? I koliko god bili pošteni, to je sukob interesa. E, upravo zbog toga što želim ovde filantropskim radom da pomognem obrazovanje, ne smem imati firmu, da bih u startu sprečio mogućnost da neko pomisli da tu postoji sukob interesa. Uostalom, i u politiku sam ušao kao običan član i nije mi ni na kraj pameti bilo da osnivam svoju stranku samo da bih bio lider. Spadam u one koji veruju da pobeđuje ideja, a ne čovek. Tako uvek biva na duže staze. Sujetni političari mogu da pobede samo na kratak rok. Pogledajte DS, on se zbog sujete raspada. Niko neće da bude drugi u stranci, svako bi hteo da bude lider. A to govori da ti ljudi nisu u politici zbog ideja, nego zbog fotelja. SNS je, pak, svojim nastajanjem pokazao da nema ideologiju. NJima je jedina ideologija da ostanu na vlasti. Pogledajte samo Vladu Srbije. To bi trebalo da bude tim u kojem se ne zna ko je od koga bolji, a u stvari se ne zna ko je od koga gori, jer od plagijatora i falsifikatora ne može da se živi. Ministar odbrane nije služio vojsku a obožava da paradira u uniformi, a ostali kao da se igraju muzičke stolice, stalno se smenjuju po principu – samo mi daj neki resor i snaći ću se već nekako. Nama je prvi tim sačinjen od trećeligaša. A kad je tako, zna se onda kod koga se ide po sve savete. Kod predsednika? A kod koga on ide? Kod stranaca, MMF-a, ambasadora, stranih investitora… Boli me što smo kao narod izgubili ponos, što smo se pretvorili u plagijatore, parazite. A neke baš zabole zbog toga. Jeste li svesni da ćete se idejom o besplatnim udžbenicima zameriti mnogima? U mnogim zemljama se danas na sajtovima mogu naći besplatni udžbenici. Profesori sa Harvarda ili Stenforda više ne štite svoja autorska prava, jer je znanje tekovina homo sapijensa. A kod nas je i to biznis, jer smo dozvolili da neko od Vukove azbuke i Pitagorine teoreme napravi monopol. Tržište udžbenika u Srbiji procenjuje se na 100 miliona evra godišnje, 90 odsto tržišta drže stranci, čiji trošak nije veći od milion evra. Dakle, samo za pet godina besplatnih udžbenika građanima Srbije ostalo bi 500 miliona evra za neke druge potrebe. To je skoro taman koliko su dobili kroz onu jednokratnu pomoć uoči izbora od po 100 evra. Na stranu što je to i moralno ispravno. A neće biti oštećeni ni autori, jer će njima moja fondacija platiti autorski honorar za svaki udžbenik, koji će pre izdavanja morati da dobije zeleno svetlo Ministarstva obrazovanja, kao i svaki drugi. Kome je uopšte važno obrazovanje, jer profesor Miodrag Zec kaže da režimu više odgovaraju podanici nego građani koji misle svojom glavom? Podanici su dobri za svaku vlast samo na kratak rok, ali na dugi rok obrazovanje je jedini način da se zemlja izvuče iz duboke krize. Zdravstvom se leče pojedinci, a obrazovanjem se leči nacija. Poražavajuće je da danas samo tri odsto dece radnika i seljaka završava fakultete. Zemlja koja ne iskoristi potencijal svog stanovništva osuđena je na propast. Zašto ste vi 90-ih otišli iz Srbije, a zašto danas odlaze mladi? I da nije bilo rata otišao bih, jer i Tesla je otišao u SAD da bi mogao da napreduje, kao što je cilj vrhunskog fudbalera da zaigra u Španiji ili Engleskoj. Danas, međutim, mladi odlaze iz drugih razloga – zbog sistema, beže od nemoći, obespravljenosti i kad vide kako bezobrazno dobro žive ljudi iz vrha vlasti. Ne mogu da gledaju da ovde najbolje žive ljudi sa kupljenim diplomama, koji se bave raznim „kombinacijama“. E to ubija u pojam. Jeste li zbog toga rekli da će, ako se ovako nastavi, Srbija biti zemlja u kojoj će ostati da živi samo njen predsednik? Šta drugo možemo da očekujemo ako svake godine iz zemlje i dalje bude odlazilo 50.000 mladih i obrazovanih? Plus, godišnje 40.000 ljudi više umre nego što se rodi. To je za 10 godina milion ljudi manje. Mnoge je iznenadilo kada su vas videli na izbornoj listi Suverenista. Odakle vi u politici? I zašto baš DJB? Politika, ekonomija, obrazovanje i zdravstvo se tiče svakog od nas i greh je da onaj ko može da pomogne sve gleda sa strane. Ako se u politiku ne uključi veći broj ljudi, ona se prepušta onima koji su tu samo zbog svojih ličnih, finansijskih interesa. Kod nas je 50 odsto građana diglo ruke od politike, prepustili su drugima svoju sudbinu. Ja želim da pokažem da nisu svi političari isti. Zato sam i ušao u stranku kao običan član, da pokušam da se izborim za svoje ideje. Ako će pošteni apstinirati i neće se boriti, onda ćemo ostati tu gde jesmo, na evropskom dnu. Koliko će nam korona promeniti život? U Americi se kriza odmah osetila, a kod nas će glavni udar doći sa zadrškom. Kod nas još nije bilo smanjivanja penzija i plata u javnom sektoru, ali se država već zadužila i težina tog duga ne može a da se ne oseti. A sve su vlade u Srbiji padale ne tokom recesije, već neposredno posle nje. Ali, predsednik tvrdi da ove godine Srbija neće biti u recesiji? Naravno da hoće, kao i najveći broj zemalja sveta. Mnogi sektori već su pretrpeli dramatične štete.