Urbanizam i zaraze

Još je rano da se kaže kakve će posledice aktuelna pandemija ostaviti na gradove – napominje Jasmin Serhan, novinarka magazina Atlantik, za NIN. Nedavno je objavila tekst o načinima na koje bi kriza mogla da izmeni metropole. „Došlo je do nekih opipljivih promena u gradskom životu. Recimo, pretvaranje pojedinih ulica u pešačke zone i dodeljivanje većih javnih površina kafićima i restoranima.“ Opisala je kako se u Vilnjusu otvara drajv in bioskop na aerodromu i sve više prostora odvaja za šetnje, da bi se potom zapitala, pred brojem mrtvih u NJujorku, Londonu ili Madridu – jesu li dizajneri tih modernih mesta imali na umu lako prenosive bolesti. „Istorija urbanog razvoja duboko je isprepletena sa zarazama, tako da na čudan način, sadašnji stanovnici gradova (uključujući autorku teksta koja živi u Londonu) stil svog današnjeg života duguju pandemijama iz prošlosti.“ Vraća se u istoriju, u doba blatnjavih ulica; na reforme uzrokovane katastrofama. „Do sredine 19. veka, NJujork je izgradio četrdeset milja vodovodnog sistema i oterao dvadeset hiljada svinja iz grada.“ Počelo je da se razmišlja o zdravlju, sagledane su promene izazvane nesrećama. „Kako su istakli urbanisti sa kojima sam razgovarala“, kaže nam Jasmin Serhan, „virus korona neće ograničiti uticaj isključivo na fizički izgled naselja, već bi mogao da promeni način na koji ljudi u njima biraju da žive. Na primer, šta ako više kompanija dozvoli zaposlenima da rade na daljinu, pa zauzvrat bude manje gužve u javnom prevozu... Isto tako, ljudi bi mogli da se oslanjaju na alternativne vrste transporta, da voze bicikl i pešače.“ Svakako će se debatovati da li je, i u kolikoj meri, problem bila gužva. Dok ne stignu odgovori, slušamo pretpostavke i čitamo rezultate najrazličitijih istraživanja. Jedno od njih donosi podatak da četrdeset procenata urbanog stanovništva razmatra mogućnost selidbe u manje naseljena područja. Čekamo ih sa nestrpljenjem! Ovde, na selu, ulice su toliko puste, kao da godinama traje policijski čas.