Slobodan si u meri u kojoj ne ćutiš

Sve i ako je politički iskaz „studenti su u pravu“ čista fraza i matrica za manipulaciju ovdašnjim studentskim protestima, taj mladalački krik za slobodom ne jenjava, prenošen sa naraštaja na naraštaj. I ikonografija suzbijanja otpora je slična kroz istoriju - kordoni policije, pendrečenje, suzavac, konjica, psi, borna vozila.., s tendencijom da bude sve okrutnija kako se sužava demokratija. Pa opet, studenti prednjače u borbi za dostojanstvo građana, često apostrofirani kao krivci za sve i svašta u tekućem periodu. Ne, oni nisu odgovorni za širenje kovid zaraze, niti su „uspavani“ i „apolitični“, niti „nesposobni da definišu pravdu“, ni usko usmereni na svoje ciljeve i potrebe, za šta ih neretko optužuju, poručuje Nikola Arsenić, briljantan student treće godine Pravnog fakulteta u Beogradu. Poznat je javnosti kao glas svoje milenijumske generacije koja ne pristaje na represiju, od oduzimanja prava na zarađeni komad hleba, preko zatvaranja Aleksandra Obradovića, uzbunjivača iz Krušika, do lišavanja akademske budućnosti onih na kojima budućnost počiva. Najrevolucionarnijih i najglasnijih, baš zato što su „njihovi roditelji ucenjeni radnim mestima“, ali i što im je vera u promene posustala. Istina, njegovi majka i otac su ga drugome učili, da si slobodan u meri u kojoj ne ćutiš. I sami sportisti, kao i on i sestra, preneli su mu i težnju ka pobedi, odbijajući opciju pukog učešća. Deo buntovne krvi dobio je i preko pupčane vrpce: mati mu je protestovala protiv Miloševića sa stomakom do zuba, u obe trudnoće. „Međutim, osvestio sam se u potpunosti tek kad sam bio u bolnici zbog nekakve intervencije. U mojoj je sobi bio izvesni Ivica, mnogo stariji od mene, ali takođe prekinute košarkaške karijere iz zdravstvenih razloga“, Arsenić priča. Naime, on je imao srčanih tegoba, a „čika“ Ivica je bio slep, izgubivši vid jer „nije imao da plati 3.000 evra za operaciju“. Ovo je Nikola doživeo ne kao lični peh bolničkog cimera, već kao „surovu grešku sistema“. Zato se odlučio za studije prava, kako bi prokrčio put valjanim zakonima, rešen da ostane ovde i „znanje implementira u Srbiji“. Imao je mnogo mogućnosti da ode, recimo na Masarik univerzitet u Brnu, ali nije mogao da podnese da „13. april 2019. prođe bez njega“. Srbija je tad ključala od protesta, kulminirajući skupom opozicije Svi kao jedan - 1 od 5 miliona, nakon četiri meseca demonstriranja protiv „krvavih košulja“, odnosno, premlaćivanja Borka Stefanovića, tadašnjeg predsednika Levice Srbije. Narod se digao i zbog nerazjašnjene smrti Olivera Ivanovića, lidera SDP-a, kao i za fer uslove budućih izbora. Iako je masovni bunt docnije utihnuo, naša je država bar tog dana bila slobodna, što je kod Arsenića podstaklo veru u mogućnost promene. Vođen idejom o solidarnosti, osnovnim vezivom pobunjenika, uključio se u slobodarske pokrete poput U ime kulture i Ne damo parkić. Na jednoj od tribina Razgovori pod lipom u njegovom rodnom Valjevu, nazvanoj Ima li nade za mlade, ukazao je na problem egzistencijalnog egzodusa omladine, tačnije, praktično „proterivanja“ 50.000 uglavnom mladih ljudi. Zatim je bio jedan od inicijatora pokretanja onlajn peticije za oslobađanje Aleksandra Obradovića, i samog Valjevca. Na dan njegovog puštanja iz kućnog pritvora, Arsenić je pred Palatom pravde pročitao pismo „Optužujem” Emila Zole, smatrajući sličnom krivicu francuske vlade za progon nedužnog Alfreda Drajfusa, sa tada aktuelnom srpskom situacijom. Poslednja bitka bila je naoko ličnija, bilo je to suprotstavljanje pozivu Aleksandra Vučića studentima da zbog korone napuste studentske domove. Visoko školstvo je tad već bilo u poluraspadu zbog pandemije, bez mera zaštite studenata. Zahtevi uobličeni peticijom uz masovni izlazak na ulice, odnosili su se na nezatvaranje domova, organizovanje dodatnih ispitnih rokova za obolele studente, ali i ostale, besplatno testiranje na kovid-19, ukidanje školarina za samofinansirajuće akademce u 2020/21. „Ni za jednu od tih stavki nisam imao lični interes“, on naglašava razliku između „mi“ i „ja“, kao bazu solidarnosti, pred kojom i Vučić mora da popusti. Iz sličnog pridavanja značaja zbornosti, Nikola tvrdi da on nije junak demonstracija, već su heroji svi „pretučeni, maltretirani, zatvarani“. Uostalom, i „svi misleći“ koje bi ova vlast da satre u korenu. „Sve me to podseća na satirične pripovetke Radoja Domanovića koji mi sve više liči na našeg DŽordža Orvela“, kaže Arsenić. Zajednička crta za oba pisca i našu stvarnost je to što je „pamet suvišna osobina koju treba odstraniti“. Dokaz za ovo mu je Toma Gavrić, student četvrte godine Elektrotehničkog fakulteta koji je krajem prošle godine osvojio prvo mesto na Međunarodnoj olimpijadi iz mikroelektronike, a da ga ovde niko ne prepoznaje. „A svi znamo ko je Siniša Mali, ’kupac diplome’, ili Zlatibor Lončar, sa nadimkom Doktor Smrt, recimo“, Arsenić poentira. Nakaradno stvorena društvena klima neumitno rađa pobunu, i ništa ne mari što je ona usitnjena, on smatra. Štaviše, „borba između naroda i vlasti uvek je sukob Davida i Golijata, pa je pogrešna taktika gađati ga u glavu, jer možeš da promašiš“. „Uputnije je udariti u noge, pa će Golijat prvo da se sagne, pa da klekne i najzad legne, kada ga je lakše poraziti“, bavljenje košarkom Nikoli pomaže i da razluči pristupe protestu. U takvim okolnostima ni pojedinačnih trigera za revolt ne manjka, korisnih za opšti otpor. Bilo to ukidanje oslobađajuće presude za jednog od demonstranata, Igora Šljapića, ili prebijanje autističnog deteta u Novom Sadu, i bacanje njegovog bicikla tokom nedavnih protesta. Ili to što rijaliti Zadruga dobije 19 miliona poruka, a da maloj Sofiji fali 200.000 SMS-ova za lečenje. Ili šizofrenija koju izazivaju kontroverzne izjave „struke“, pa je „korona dva sata virus koji prolazi, a sledeća dva ona pretvara pluća u želatin“. „To me uvek iznervira, ali gledam da kanališem energiju u smeru pronalaženja rešenja“, tačka je gde se spajaju mladost i zrelost ovog 22-godišnjaka. Šta dalje sa tim osobinama? I u tome ide korak po korak, pa prvo namerava da završi fakultet. Intimno želi da bude advokat. Pripadnost političkim strankama ga ne privlači zbog prevrtljivih ideologija o kojima većina članova nema pojma, koncentrisana na profit. Trenutno je opsednut razmišljanjem o nezaposlenosti mladih ljudi i rešavanju ovog pitanja po modelu kriznog fonda Evropske unije. „Naprosto ne mogu da legnem i mirno zaspim, a da nisam pokušao da ispravim bar neku od sistemskih anomalija“, rečenica je koja Nikolu Arsenića najbolje određuje. Još jedna, bitna za njegov psihološki profil, zvuči: „Nema boljeg osećanja od toga da si nekome pomogao“. Ako je i mali procenat srpske mladeži nalik Arseniću, obe ove izjave govore o tome da je moć u studentima, i jedino je važno gde ta snaga odlazi, da parafraziramo ovog mladića koji interpretira reči Bertolda Brehta. Jedino što se Brehtov citat odnosi na „ljude“, delom i umorne, sve i ako, ili baš zato što su nekada bili misleći studenti, dežurni predvodnici pobuna.