Vlast je pokazala svoje represivno lice

Prema analizi Uneska, Srbija drastično odskače od ostalih 38 evropskih zemalja, uključujući i Tursku i Izrael, koje su posmatrane u kontekstu sprovođenja represivnih političkih mera, navodno se suprotstavljajući pandemiji, kaže Vojin Rakić, filozof, redovni profesor, naučni savetnik, direktor Centra za bioetičke studije i šef Uneskove Katedre za bioetiku za Evropu. „Srbija je prva organizovala izbore posle početka pandemije i jedina je u Evropi za koju postoje ozbiljne indicije da se vode duple evidencije o kovidu, jedna istinita, a druga za javnost. Jedino su u Srbiji predstavnici vlasti, ponekad firmirani kao „struka“, pre i neposredno nakon izbora davali dijametralno suprotne podatke o opasnosti od virusa, čime su počinili delo ugrožavanja javnog zdravlja, sa predumišljajem. Neke druge zemlje su uvodile ograničenja kretanja, poneke i vanredno stanje, retko koja policijski čas, Izrael je elektronski pratio kretanje kovid pozitivnih građana, ali se ništa od toga ne može prineti ograničavanju sloboda i ljudskih prava, neproporcionalnih riziku po javno zdravlje, od vlasti u Srbiji. Sve druge mere, čak i u državama sa autoritarnim oblikom vladavine, imale su barem nekakvu vezu sa suzbijanjem pandemije, za razliku od Srbije, gde pojedina ograničenja nisu imala ovakvu motivaciju“, izričit je Rakić. Čemu je onda služilo uvođenje vanrednog stanja u Srbiji? Mnogi pravnici ovaj čin smatraju protivustavnim i praktično državnim udarom, praćenim ograničenjem slobode medija koje svakako nema veze sa pandemijom, već sa učvršćivanjem diktatorske vlasti jednog čoveka. Jer, slobodni mediji i novinari pomagali su suzbijanju pandemije, dok je medijska nesloboda rasplamsava i dalje. Takođe, o kovidu -19 se izveštavalo iz jednog centra radi omogućavanja vođenja dvojne evidencije, jedne lažne za narod, a druge istinite, za vladajuće strukture. Po sličnom principu tvrđeno je da je „korona pobeđena“ kada je počela „izborna“ kampanja, a onda odjednom, iz čista mira, po zatvaranju biračkih mesta, jedan epidemiolog iz Kriznog štaba obznanio je narodu da je situacija sa koronom „preteća“. Takvu reakciju predvideo je dr Rade Panić, predsednik Sindikata lekara i farmaceuta. Po čemu je Unesko zaključio da je u Srbiji došlo do dvostruke evidencije obolelih i preminulih od kovida-19? Unesko je uzimao podatke od nadležnih službi i poredio ih. Recimo, u Belgiji je primećen veći broj umrlih po glavi obolelih od kovida-19 nego u okolnim zemljama sa sličnim zdravstvenim sistemima. Naša analiza je pokazala da je objašnjenje zapravo dosta jednostavno: Belgija je računala sve preminule koji su imali kovid-19 kao preminule od te infekcije, dok su druge zemlje razdvajale umrle od pratećih bolesti ili je utvrđivan neposredan uzrok smrti. U Srbiji je i u tom pogledu primenjivana dvostruka evidencija, kao što pokazuju istraživanja BIRN-a. U slučaju evidentiranja preminulih sa pratećim bolestima, kada se one uzimaju kao uzrok smrti, prava i lažna evidencija razlikuju se za 300 posto. A, ako se računa da su oni umrli od kovida-19, razlika između lažiranih i pravih podataka je oko 600 odsto. Nekoliko ljudi iz Kriznog štaba – Ana Brnabić, Zlatibor Lončar i Darija Kisić Tepavčević - imali su pristup pravim podacima, dok drugi nisu, pa i Predrag Kon priznaje da se sad revnosno raspituje jer je uočio diskrepanciju u brojkama. Pritom su duple evidencije toliko očigledne da niko nije ni pokušao da ih demantuje kad ih je BIRN objavio. Osim toga, i prosto sabiranje dovodi do apsurdnih zaključaka. Na primer, bolnica u Novom Pazaru javi da je jednog dana preminulo 8 ljudi, Niš i Kragujevac po tri, a Sjenica četiri, dok se Beograd i ne pominje. Zvanični podaci za taj isti dan iznose 12 preminulih u čitavoj Srbiji od kovida-19, što može i svaki osnovac da detektuje kao „matematičku grešku“. Ovo je potpuna jedinstvenost režima u Srbiji. Takav gaf niko nije ni pokušao da izvede, jer košta života. Pri takvim „procedurama“, o pandemiji se ne mogu donositi značajniji zaključci, koji su ovoj vlasti bili očigledno daleko manje važni od pobede na izborima. Da li je Vučiću Krizni štab stručnjaka bio samo paravan za ispitivanje granica našeg trpljenja? „Krizni štab“ je bio paravan za uvođenje mera koje su imale za cilj učvršćivanje na vlasti njegove družine, a naravno pre svega njega lično. To ne znači da pomenuti tim nije donosio i protivpandemijske mere koje su neretko bile i opravdane. Da li su nam povređena ljudska prava u prvom talasu pandemije? Osim drakonskih, ali u nekim situacijama i opravdanih protivpandemijskih mera, donošene su i mere ograničavanja ljudskih prava i sloboda, kao što su ograničavanja medijskih sloboda i slobode izražavanja. Uveden je ponovo i verbalni delikt, jer smo čitali brojne izveštaje da su ljudi hapšeni zbog navodnog „širenja panike“. Da li je broj umrlih i inficiranih u Srbiji dozvoljavao da se od zatvaranja građana naglo pređe na „preporuke“ o socijalnoj odgovornosti? Tragikomičnost „preporuka“ je u tome što su oni koji su sve to isplanirali i lagali nas, na kraju izgleda makar pomalo i sami poverovali u sopstvene laži. Kako inače drugačije objasniti ono terevenčenje posle „izborne pobede“? Podaci o kovidu-19 su lažirani, a izbori su bili nepošteni. Iako je teško sve to progutati, važno je da se glavnom krivcu ipak obezbedi pošteno suđenje. Zašto smatrate da je predsednik Vučić odgovoran za umrle od kovida-19? Naglo ukidanje veoma oštrih protivpandemijskih mera radi organizovanja predizbornih skupova, transporta nesrećnika sa sendvičom u ruci na te skupove u krcatim i neprovetrenim autobusima, derbiji sa ogromnim brojem navijača na tribinama, i na kraju sami izbori, doveli su do dramatičnog porasta broja zaraženih i umrlih. Pošto je bio veoma svestan da će takve njegove odluke rasplamsati pandemiju, može se braniti teza da je živote stotina ljudi žrtvovao sa predumišljajem i iz niskih pobuda. Kada je vlast autokratska, uvek je najodgovorniji onaj koji je na vrhu piramide vlasti. Ko normalan još sumnja da je Hitler odgovoran za Aušvic, Pavelić za Jasenovac, Staljin za logore u Sibiru, Pinoče, Videla i Truhiljo za nestajanje političkih protivnika bez traga, Mao za „kulturnu revoluciju“? Šta se sve postiže represivnim merama? Ostvaruje se ambicija jednog čoveka da sam vlada zemljom. U liberalnim/ demokratskim zemljama postoji podela vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku i te tri grane vlasti se međusobno kontrolišu, kako bi se izbegla autoritarna vladavina. To je u srži liberalne demokratije i demokratije uopšte. Šta se kod nas dogodilo? Neustavnim proglašenjem vanrednog stanja suspendovana je zakonodavna vlast koja je postala grana izvršne vlasti. Zatim je jedan čovek uzurpirao svu izvršnu vlast i stavio sebe na njeno čelo. I sudska vlast je pretvorena u granu izvršne vlasti, ali na jedan posebno izopačen način. Javne tužioce postavlja izvršna vlast, a sudije se ucenjuju da ako ne poslušaju želje izvršne vlasti, neće napredovati, dok se na njih vrše i drugi pritisci. Politički protivnici se ucenjuju krivičnim prijavama, ali i parnicama koje su im važne, kao što su one koje se tiču dece u okviru brakorazvodnih parnica. Tako se postiže apsolutno samovlašće jednog čoveka uz kupoprodajne transakcije sa saradnicima – botovima i boticama. Na šta se zatvaranje građana policijskim časom kasnije može odraziti? O tome možemo spekulisati. Verovatno na dodatno otuđenje i zatvaranje u svoje ljušture. No, to su samo pretpostavke. Ja se bavim naukom i etikom i izbegavam da donosim zaključke bez naučne evidencije, kao i da koristim etičke refleksije bez striktne logike. Da li postoji način da se vratimo etici u medicini nakon svega što smo videli u „struci“? Lekari su dužni da se ponašaju u skladu sa deontološkom etikom, s kojom je u saglasju Hipokratova zakletva. To znači da je dužnost lekara da svakom pacijentu pokloni maksimalnu negu, a da se razlika u lekarskim pristupima može zasnivati samo na medicinskim kriterijumima. No, šta biva ako potražnja za medicinskim resursima nadmaši njihov kapacitet? Onda je neminovna prioritetizacija pacijenata, odnosno trijaža. To otvara brojna etička pitanja i uvodi utilitarističku etiku u medicinu, koja se zasniva na „najvećem dobru najvećeg broja ljudi“. To implicira da se po određenim kriterijumima nekim pacijentima daje prednost, na primer, krevet u intenzivnoj nezi, ili respirator. Zato je važno da država bude odgovorna i obezbedi neophodne medicinske resurse na vreme. Odabir pacijenata koji će biti „pušteni niz vodu“ jedna je od najgorih noćnih mora za lekara koji leči pacijente tokom pandemije. Kakva je bila reakcija predsednika na vaš televizijski poziv na duel, gde biste mu predočili zaključak Uneska da su protivpandemijske mere bile u velikoj meri usmerene ka konsolidaciji njegove autokratske vladavine? Imam pouzdanu informaciju da je komentarisao moj poziv pred najbližim saradnicima, i da je na kraju izneo ideju da se instruišu njegovi tabloidi da nešto pronađu protiv mene i da krenu u klevetanje. Izgleda da on nije svestan da ga dijalog štiti, a da je ignorisanje poziva ili klevetanje - manir kukavice. Neke krize nas čine boljima, u koje ova ne spada, uprkos pozivima na solidarnost i čuvanje drugih. Šta bi sve trebalo da vlast promeni da ne posrnemo u moralni ambis? Besmislena je i tvrdnja da ta vlast nije autokratska jer u „parlamentu“ ima više stranaka. Bilo je i u Honekerovoj Istočnoj Nemačkoj takođe nekih satelitskih stranaka u parlamentu, ali ko bi mogao da tvrdi da Honeker nije bio autokrata? No, i Kaligula, sa kim Vučića poredi LJubodrag Stojadinović, kao i pomenuti Honeker, imali su neku ideologiju, dok je SNS-ovska ideologija „sendvičizam“, kao metafora za lopovluk, korupciju i druge oblike kriminala. Nijanse su sledeće: minorni sendvičizam mučenika koji bivaju vozani na mitinge, a veliki - trgovaca oružjem (Krušik), drogom (Jovanjica), informacionim tehnologijama, građevinskim poduhvatima... Osim minornih sendvičara, svi ostali će morati da odgovaraju za svoja nedela i da budu pravedno kažnjeni. Opcija 5. oktobra, da im se progleda kroz prste, više nije opcija. Pokazalo se dokle nas je taj mlaki pristup doveo. Da li je sve tako crno? Nije, pandemija je kod velikog broja ljudi pokrenula moralne kapacitete koji kao da su negde bili sakriveni. Izbila je na površinu ljudskost, humanost. Lekari su se borili za živote pacijenata, rizikujući svoje, i živeći u izolaciji od svojih porodica. Neki studenti nisu želeli da idu kući iz Studentskog grada kako ne bi zarazili svoje roditelje, a zatim su izašli na ulice, izlažući se mogućnosti da dobiju kovid-19 ili da budu žrtve policijske brutalnosti. To je za mene bilo potresno. Oni su junaci našeg doba, kao i svi građani koji su digli glas protiv sadističkog iživljavanja vlasti, i svi oni koji su se na druge načine suprotstavili perspektivi života u mučilištu, bojkotujući izbore, između ostalog. Sve to ukazuje na autentične naznake moralnog uspona, a ne moralnog pada.