Teologija bunta

Obično se smatra da su hrišćani isključivo zainteresovani za Carstvo nebesko, što je u osnovi tačno. Ipak, put do Nebesa vodi kroz svet u kojem živimo. Naše svedočenje u svetu je ulaznica za Carstvo Božije. Često se zaboravlja da u jednom delu molitve Oče naš stoji: „Da dođe Carstvo tvoje, i da bude volja tvoja na zemlji kao što je na nebu.“ Ako na zemlji nema pravde Božije, kako će na nju sići Carstvo Božije? Ovo pitanje se tiče hrišćanskog delovanja u svetu. Ako hrišćani ćute ili odobravaju nepravdu, da li su oni na putu Carstva Božijeg? Ako ustanu protiv nepravde, onda se to može zvati bunt, bunt protiv nepravde. Za bunt su kadri samo slobodni ljudi i oni koji teže slobodi. Pokorno pobožni to nisu u stanju. Da bismo stvari bolje razumeli, osvrnućemo se na istoriju religije i ideju bunta. Teologija bunta je proročka teologija. Proročki pokret je nastao negde u 9. veku p. H. U osnovi bio je to bunt protiv društvenih nepravdi, naročito protiv zloupotreba vlasti, i toga što se mala grupa (tajkuna) počela bogatiti na račun ostatka naroda. Starozavetni proroci su prvi pokret u istoriji koji se, na teološko-idejnom planu, usprotivio društvenim nepravdama. Izrail je buntovan narod. Na putu iz Egipta oni projavljuju svoju slobodu upravo kroz bunt protiv nepravde, ali buntuju ponekad i protiv Boga. To samo pokazuje da Bog upravo hoće takav narod za saveznika, ne pokorne i sterilno-pobožne robove. Izrail se u Hananu konstituisao kao narod upravo kada su im prišli pobunjeni robovi iz hananskih gradova, koje je ideja da je svaki čovek stvoren po liku Božijem privukla Izrailcima koji su izišli iz Egipta. U Starom zavetu zemlja pripada Bogu i on je deli izabranom i buntovnom narodu. Bog zemlju deli tako da pripada svima i da ju je nemoguće trajno otuđiti mimo volje vlasnika-naslednika. To je bio smisao oprosnih godina. Izlazak pobunjenih robova, naroda Izraila, njihovo konstituisanje kao naroda u Hananu suštinski izvire iz bunta. Osvojena zemlja pripada upravo njima, da u njoj žive na drugačiji način od ostalih naroda. Upravo im je stoga i data zemlja da budu „svetlost svetu“. Bunt postoji ne samo na socijalnom planu. Iako neopravdano, Jona buntuje protiv Boga, kada ga je slao u Ninivu da propoveda. Zanimljivo, Bog Jonu na razne načine usmerava, međutim ovaj i dalje ostaje pri svome. Izgleda da Bog voli buntovnike! Hristov nastup je u mnogo čemu revolucionaran. Postoji jako društveno usmerenje, gde se naglašava težnja ka pravdi: „Blaženi prognani pravde radi, jer je njihovo Carstvo nebesko“ (Mt 5, 10). Hristovi sledbenici su osiromašeni i obespravljeni slojevi društva, prezreni od strane državnog i crkvenog (hramovnog) establišmenta. Ne samo Rimljani, nego i judejski prvaci doživljavaju Hrista kao pobunjenika. Prve Hristove sledbenike Rimsko carstvo je percipiralo kao antidruštveni činilac, čiji pripadnici neće da ispovede cara kao Boga. Progoni hrišćana su najčešće pokretani iz tih razloga. Knjiga Otkrivenja predstavlja takođe bunt protiv nepravde u svetu. Sam car je predstavljen kao antihrist. Glavna privlačna snaga hrišćanske misije ogledala se u temeljnom zahtevu za pravdom na zemlji. U sistemu u kojem su živeli često je to značilo poziv na bunt. Monaški pokret i beg u pustinju bio je bunt protiv sveta u kojem vlada nepravda, koja se sve više ugnezdila u „crkvene krugove“. To se naročito vidi na primeru Sv. Jovana Zlatousta, velikog teologa i borca protiv nepravde. Jovan se žestoko sukobljavao sa vizantijskim dvorom i privilegovanim društvenim slojevima. Kao carigradski arhiepiskop nije hteo da mirno kohabitira sa vlašću. Prodao je mermer namenjen za izgradnju hrama i novac razdelio sirotinji. Carici Evdokiji se obraća besedom „Opet grmi Irodijada“. Jovan je prognan i umro u progonstvu. Ubrzo je proglašen za sveca. Dobro znana simfonija Crkve i države podrazumevala je da Crkva bude jedan od temeljnih stubova društva. Često se duhovna nadgradnja svodila na duhovno pokoravanje podanika. Religijsko je saobraženo društvenim potrebama. Takav koncept religioznosti prenaglašavao je čovekovu nedostojnost i grešnost, što se dobro može videti u Kanonu Sv. Andreja Kritskog. Pored izvesne duhovne težine, jasno je da je u njemu izražena teologija kmeta koji Boga sagledava kroz prizmu zemaljskog vladara. Takva pobožnost se iz Vizantije prenela na ostale slovenske narode. Sloveni su hristijanizovani po toj idejno-duhovnoj matrici. Na Zapadu je hrišćanstvo koje potčinjava bilo još eksplicitnije – krstom su se pokoravali narodi i učili pokornosti. Episkopi i sveštenstvo su u Vizantiji i ostatku pravoslavnih zemalja bili državni činovnici, koje je postavljala i kontrolisala carska vlast. Izvorno biranje sveštenoslužitelja ostalo je samo deo rituala „dostojan“. Biblijska čitanja u srednjem veku su se uglavnom zasnivala na tekstovima koji su podupirali takvu pobožnost. Hristos je predstavljan kao car Svedržitelj, često predstavljan kao sudija. Naglašavana je zakonska dimenzija Starog zaveta. Proroci su bili nepoželjni jer su buntovnici. Jedan od paradoksa savremene civilizacije jeste to da se ona razvila na sukobljavanju sa Crkvom. Paradoks je u tome što se svet počeo zalagati za slobode i ljudska prava. Crkva je istrajavala na tradicionalnim vrednostima i napravila kult srednjovekovne tradicije. Crkva je time izgubila proročku ulogu, često se boreći protiv opravdanog bunta potlačenih. Nacionalni ili „crkveni“ interesi su stavljani iznad interesa čoveka kao bogolikog bića. Gubitkom proročke dimenzije, teologija se više pretvorila u ideologiju moćne Crkve, u kojoj je jedna od suštinskih uloga teologije da osmisli dobar modus sapostojanja sa vlašću. U suštini, teologija je izgubila vezu sa životom jer je prestala da uviđa i angažovano reaguje na nepravdu koja caruje u ovom svetu. Teologija bunta nije moguća bez toga, ona iskrsava iz takvih uvida i potrebe da se pravda dosegne i u ovom svetu. Slobodarski pokreti širom sveta, sem izuzetaka, nisu mogli da nađu ozbiljnije uporište u Crkvi. Bunt se preselio kod „dece cveća“, različitih revolucionara i boraca za pravdu, koji su s pravom postali ikone slobode. Danas je osobito potrebna teologija bunta. Novi teolozi će morati da progovore glasom starozavetnih proroka. Svet u kojem rastu razni vidovi nepravde, lažni idoli i autoriteti, iziskuje dekonstrukciju sistema. Pre svega, vrednosnog. Nužno je da teologija opštem buntu udahne dublju duhovnu i antropološku dimenziju. To podrazumeva redefinisanje čovekovog samorazumevanja, čovekovo oslobađanje religijskog straha. Hristos je najbolji prijatelj, spreman da pomogne a ne strašni sudija koji kažnjava podanike i kmetove. Teologija bunta nije buntovništvo, to je borba za unutrašnju i spoljašnju slobodu. Istovremeno to je bunt protiv unutrašnjih poroka, koji se u društvenim okvirima ispoljavaju kroz nepravdu, nasilje, licemerje... To je borba protiv onoga što nas porobljuje, i protiv toga što ometa takvu borbu, kao što je npr. podanička pobožnost. Bunt je prirodno stanje čoveka, samo ga iz stomaka usmeriti u sferu duha!