Evropa jedva preživela koronu

Najvažnija ekonomska odluka od uvođenja evra, kako ju je nazvao Paolo Đentiloni, evropski komesar za ekonomiju, konačno je doneta posle četiri dana mučnih pregovora, teških reči, pretnji, odlaganja, napuštanja sastanaka i ponovnog vraćanja i još koječega što se moglo videti na samitu Evropske unije. Zajednički budžet za narednih sedam godina iznosiće 1.824 milijarde evra, kao što je bilo predloženo na početku, od toga će se za ekonomski oporavak izdvojiti 750 milijardi, od čega će 390 milijardi otići na grantove. Tako je, barem privremeno, rešen sukob, koji je jasnije nego ikada pokazao koliko su klimave evropske veze i koliko je malo poverenja ostalo među članicama. Angela Merkel, nemačka kancelarka, i Emanuel Makron, francuski predsednik, na početku su predložili zaduženje koje je usvojeno, fond za oporavak, koji je usvojen, ali i pomoć od 500 milijardi evra zemljama čije su ekonomije najugroženije. Ta pomoć je odmah postala sporna, počele su da stižu primedbe, pa je predlog ubrzo modifikovan, smanjen je na 450 milijardi, pa na 400, i ni to nije bilo dovoljno, pa se najzad stiglo do 390, koliko je usvojeno. Bio je to prilično težak zadatak, blok koji predvodi Holandija, u kome su se našle i Austrija, Švedska i Danska, insistirao je na kontroli fondova, kako bi se tačno znalo u kom se trenutku koliko i na šta troši, a pored toga pomoć bi bila uslovljena i poštovanjem demokratskih standarda. Uslov o standardima odnosio se pre svega na Poljsku i Mađarsku, dve vlade koje nisu po volji Briselu i čijim se liderima zamera uticaj na medije, univerzitete, civilno društvo, nedostatak slobode, ugrožavanje ljudskih prava. „Oni koji su nasledili slobodu, vladavinu prava i političku demokratiju, nemaju iskustvo istočnih zemalja koje su se borile protiv komunizma“, odgovorio je na to Viktor Orban, mađarski premijer U optužbama da je Mark Rute, holandski premijer, odgovoran „za ceo haos“, jer je insistirao na manjoj pomoći, većoj kontroli i mogućnosti da se ona ukine ukoliko se ispostavi da se ne poštuju standardi, dobio je saveznike u italijanskim i španskim predstavnicima za koje je Rute već postao „Gospodin Ne“ kako su, ne bez cinizma, prokomentarisali njegove stavove. Aluzija na video-klip iz aprila na kome je snimljen na ulici kako u razgovoru sa građanima, na povike jednog od njih da ne daje novac „tim Italijanima i Francuzima“, odgovorio: „O, ne, ne, ne! Zapamtiću to!“, pokazala je kakav utisak holandske lekcije o disciplini i štednji ostavljaju na evropske partnere, koji su već izračunali koliko Holanđani inkasiraju od trgovine sa tim istim partnerima. Ili, kako je to već primetio Romano Prodi, nekadašnji predsednik Evropske komisije: „Ako se dogodi velika kriza, kome će Holanđani prodavati svoje tulipane?“ Ipak, Rute je, osim što na umu mora da ima i izbore koji ga čekaju sledećeg marta, pokazao ono što evropski lideri već znaju, da ono što se naziva evropskim vrednostima nije dovoljno da drži na okupu 27 država koje se bore sa krizom na više polja, da se one različito tumače i da nisu izdržale test na koji su stavljene kada je počela borba sa virusom korona. Malo je tada ostalo i od evropske solidarnosti i mogle su se čuti reči slične onima koje su sada izgovorene prilikom međusobnih optužbi o pomoći ili zloupotrebi iste. Ovaj samit je završen uz ogroman napor lidera koji znaju da se ne mogu izvući iz dolazeće krize bez dogovora sa drugim članicama, a ipak način na koji je dogovor postignut pokazuje da se lako može dogoditi da se taj dogovor ipak raspadne. Đentilone je već istakao da je recesija dublja nego što se očekivalo, da prognoze nisu bile tačne, da se članice sa krizom ne bore istim tempom i da je razlika sve veća. Upozorio je da je to je ozbiljna pretnja EU i da bi mogla da dovede i do njenog raspada.