Klice pobune

Za potrebe filma Super Fly Kurtis Mejfild je 1973. godine napisao instrumental minimalističkog naslova Think, koji bi na prvo slušanje albuma mogao promaći, okružen večnim soul/funk hitovima. Numera počinje strpljivim ritmom, na koji se nastavlja diskretna gitarska najava teme. Tema zatim, svojom nežnom jednostavnošću vraća emocije neopreznog slušaoca na fabrička podešavanja. Kao mali odmor, paradoksalno, služi središnji, najbučniji i najbrži saksofonski deo. Mejfild je, međutim, sadistički uporan, i nakon što nam je dao par desetina sekundi predaha, tema se vraća da odvede numeru do kraja. Album je, inače, objavljen krajem juna 1972. godine, par nedelja pre nego što će Bernstin i Vudvord u Vašington postu započeti seriju tekstova koji će otvoriti aferu „Votergejt“, pokrenuti proces uplitanja Ričarda Niksona u sopstvenu paukovu mrežu laži i dovesti do prve i za sada jedine ostavke predsednika SAD. Istovremeno, u svetu fikcije, Elena Ričardson, ako ne dramski onda značenjski važnija od dve glavne junakinje romana Na sve strane mali požari Selest Ing, upisaće fakultet i započeće mučan put prelaska iz liberalnog u desničarsko agregatno stanje. Radnja romana uglavnom se odvija krajem 20. veka (vraćajući se po potrebi u raznovrsne istorijske tačke u cilju pojašnjenja ponašanja likova), u predgrađu Klivlenda, na istočnoj granici po konzervativizmu znanog Srednjeg zapada. No, Šejker Hajts, kako se predgrađe zove, zapravo je naseobina osnovana stotinak godina ranije od strane tzv. šejkera, pripadnika protestantskog učenja kvekerskog tipa koje je zagovaralo nenasilje, skromnost, zajedništvo i rodnu jednakost u svakom pogledu. Šejkeri su vremenom nestali – između ostalog i zato što im je celibat bio bitna stavka u traganju za duhovnim uzdizanjem – da bi njihovu zajednicu preuzeli imućni glasači Demokratske stranke. Elena Ričardson, rođena pedesetih, odrasla je okružena idealom savršenstva, prvo materijalizovanom u planskoj arhitekturi (za svaki od tri tipa kuća dozvoljena je upotreba određene palete boja), zatim kroz porodično učešće u borbi za ljudska prava tokom šezdesetih. Tu se, zapravo, nalazi unutrašnji sukob koji će Elenu mučiti celog života. Šta je posledica savršenstva? Zar plansko naselje u kojem je većina aspekata individualnosti zabranjena na koncu ne vodi do uskogrudih i sputanih stanovnika, koliko god da im je slobodna misao dozvoljena, čak ohrabrivana, dok redovno šišaju travnjake do uredbom obavezne visine? Otvaranje tih pitanja najveći je kvalitet romana, u isto vreme i najteži za prevođenje u vizuelni svet. Autorke televizijske adaptacije imale su veliki zadatak očuvanja istorijsko-društvenog konteksta bez kojeg se roman lako mogao pretvoriti u plažno štivo, za šta svakako ima dovoljno radnje na granici verovatnog i mogućeg. Elena Ričardson (Riz Viterspun), novinarka lokalnog lista kojoj je porodično nasledstvo osnovni izvor luksuznog života, majka je četvoro gimnazijalaca (dakle, od petnaest do osamnaest godina starosti). Najstarija Leksi priprema se za upis na neki od prestižnih fakulteta; Tripa, pomalo odsutnog sportistu i zavodnika „čirlidersica“, za godinu dana čeka isti nastavak života i obrazovanja; šesnaestogodišnji Mudi je, pak, umetnička duša sa kantautorskim ambicijama, ljubitelj džeza; najmlađa Izi crna je ovca porodice i na tom mestu moramo prvi put da analiziramo dramaturšku kreativnost autorki adaptacije. Naime, u romanu, Elena je planirala – pošto je u Šejker Hajtsu sve posledica plana – petoro dece, međutim, kada je došao red na Izi, trudnoća je prvi put postala za telo mučan proces, toliko da je umalo okončao živote majke i deteta. Izi tako celog svog života postaje uzrok kvara, neka vrsta kompjuterskog virusa u do tada besprekornom operativnom sistemu. U seriji je Elena pretvorena u ambicioznu novinarku koja nakon trećeg deteta planira da se vrati na put profesionalnog uspeha i Izi je slučajno dete, neželjeno od trenutka začeća. Razlika je suštinska, jer odnos majke i ćerke od instinktivne, više za čitaoca nego likove jasne neprijatnosti, postaje direktna i razumna netrpeljivost – Izi više nije neprijatelj savršenog ustrojstva sveta već protivnik jedne osobe, majke čijoj je individualnoj ostvarenosti stala na put. Ta promena povlači za sobom dalje pogrešne scenarističke poteze. Literarna Izi je organska buntovnica, osoba koja bez ikakve samokontrole govori ono što misli. „Izi je u svojoj sobi“, često će jedni drugima reći njeni ukućani, samo da bi povremeno stupila u zajednicu i izjavama i ponašanjem poput nekakvog gremlina na prvi pogled stvarala haos a, zapravo, pomerala život unapred. Uz to, ona je idealista revolucionarnog tipa, i kada profesorka muzike na probi gimnazijskog orkestra prikaže posebnu sklonost ka ugnjetavanju na jednoj povučenoj devojčici („ustani i pokaži svima kako ne treba da se svira“), napraviće skandal i malom diktatoru iz principa slomiti dirigentsku palicu. Autorke serije stidljivo obigravaju oko Izinih prevratničkih osobina iz literarnog predloška, lutajući uporno po nakalemljenoj slepoj ulici homoseksualnosti koja postaje njena osnovna odrednica i problem. H omoseksualnost je pre stanje nego osobina, i mlada glumica koja bi, vođena promišljenijim scenarističkim rukama, sa slašću oblizala prste nakon proždiranja lika postaje žrtva trenutnih potreba politički korektne angažovanosti. Nalazimo se u dobroj tački da se osvrnemo na loš izbor mladih glumaca za preostalo troje dece Elene Ričardson. Nije lako pronaći glumca kojeg je zanimljivo gledati a da i dalje bude tačan izbor za otelotvorenje potpune ili relativne praznine. Zato je, recimo, Majk Nikols u obzir uzeo stotine visokih, plavušastih momaka pravilnih crta lica dok nije otišao u drugom pravcu i za lik Bendžamina Bredoka u Diplomcu umesto stereotipnog anglosaksonskog protestanta natčovečanske fizionomije odabrao tridesetogodišnjeg zdepastog Jevrejina Dastina Hofmana. U seriji Na sve strane mali požari razmišljalo se za početak bukvalno, zatim proračunato, te su za potomke porodice Ričardson odabrana lica koja bi, u teoriji, trebalo da omoguće naklonost gledalaca. U praksi, pak, kada bi par nedelja nakon gledanja prošli pored vas na ulici, verovatno ih ne biste prepoznali. Kada u na takav televizijski način postavljeni svet Šejker Hajtsa stupaju Mija Voren (Keri Vašington) i njena petnaestogodišnja ćerka Perl, jasno je da će „mali požari“ morati da budu veštački razbuktani – a to je poslednje što je valjalo učiniti – kako pažnja gledalaca ne bi odlutala ka tviter-nalozima. Mija je fotografkinja koja sa ćerkom menja mesto boravka svakih nekoliko meseci, radeći jednostavne uslužne poslove i uvek ostavljajući dovoljno vremena za svoj primarni, umetnički poziv. Beže li od nečega, ili nekoga? Činjenica da Mija redovno prodaje svoje konceptualne fotografije preko uvažene njujorške galerije govori nam da nije u pitanju autodidakt već obrazovani profesionalac sa tajnom. Elena Ričardson dovoljno je fakultetski osposobljena da može da shvati da je osoba kojoj izdaje stan „prava“ umetnica te njen predlog da Mija umesto svakodnevnog gubljenja vremena u kineskom restoranu za isti novac nekoliko puta nedeljno kod nje usisa prašinu i spremi ručak dolazi isključivo iz altruističkih pobuda kojima je učena celog života: data joj je šansa da umetnici omogući slobodu da stvara, čime će i svet postati još malo savršeniji. Primiće tako u svoj dom dobronamernu zmiju razdora koja će povremeno reći pravu ili pogrešnu reč, u zavisnosti sa koje strane se gleda, i preko Elenine dece zapaliti male požare koji prete da, kada se spoje, ceo egalitaristički raj progutaju u jednoj kataklizmičnoj buktinji. Sad, dotično diskretno i nenamerno uništenje teško je prikazati u dramskoj formi i autorke pribegavaju otvorenom ratu između alfa-ženki. U tu svrhu, Elena poprima karakteristike manipulativnog monstruma, dok Mija premrežava grad svojim prisustvom, sa Vašington koja u osnovi racionalnu junakinju vodi u predele redovnih emotivnih ispada (usput, aseksualnost je zamenjena kratkim vezama sa ciljem telesnog zadovoljenja). Sve je to krajnje zabavno, i preko krajnje granice pogrešno. Eh, samo da je neko na scenarističkim „brejnstorminzima“ pustio Think, bilo bi na vreme shvaćeno da je dobro usmeren šapat ponekad jači od vriska te da su Mija i Izi ljudske verzije Mejfildove teme koja ostaje i nakon revolucije, bila ona uspešna ili slomljena, da zaliva klicu neprestane pobune. Ko zna, možda bi bila i upotrebljena kao muzička podloga serije, umesto hipsterskih obrada Fila Kolinsa.