Anaksagora i Metrodor

Valjda sam vam javio da uveliko pišem pesme o filozofima presokraticima, kojima je i Martin Hajdeger bio opčinjen. Dok se vi zamajavate sa koronom napisao sam, već, četrdeset i četiri pesme, a napisaću otprilike još toliko. Opevaću svakog presokratika kome se samo ime zna, makar i u fusnoti kod Hermana Dilsa, a on ih je sve sabrao u dvotomnoj knjizi Presokratici. Ah, koji su to ludaci bili, ti presokratici! Od njihovih ideja staju ti mozak i dah, i shvatiš da, posle njih, ništa novo u filozofiji nije rečeno, te da je, već sa Sokratom, Platonom i Aristotelom, počela nezajažljiva dekadencija i da su temelji antičke, pa samim tim i evropske kulture nakrivo nasađeni, i tako je sve do naših dana. E sad, ako ću da budem malo pošten, istaći ću Hajdegera koji je hteo da nas nauči da mislimo vraćajući nas – presokraticima. Ali, od tog posla, nažalost, ništa nije bilo. A evo, uzmimo samo dvojicu, Anaksagoru i Metrodora. Anaksagora iz Klazomene ostaće upamćen, pre svega, što „očinsko imanje razdade kućnim slugama da bi, na miru, mogao da se bavi zvezdama“ i da ne bi „mislio na državne poslove, a što se od njega očekivalo“. Kada bi ga pitali: „Zar te nije briga za domovinu?“ On bi odgovorio: „Domovina mi je u srcu!“ I onda bi pokazao kažiprstom ka nebu. Da, do domovine može da se stigne i tako, ali to malo ko može da razume... Do svoje pedesete godine, Anaksagora je podučavao u Atini i govorio je učenicima da je „Sunce samo obična užarena gromada“ i da „nije mnogo veće od Peloponeza“, a Mesec je, po njemu, „bio nastanjen i veoma je pogodan za život“. O tome je govorio tako ubedljivo kao da je na Mesecu bio. Po Anaksagori, „naša Zemlja je kao pljosnata ploča“, mada čujem da se moj Alek sa tom idejom sprda, ali polako, objasniće njemu tamo gde treba i neverovatnije ideje. Elem, Anaksagora je imao uvid ne samo u kretanje zvezda, već i svake komete i meteora. Tako je predvideo da će jedan meteor pasti kod Egostopama, i gle, to se desi. Nego, Anaksagora je počeo da plaši Atinjane da je „celo nebo sastavljeno od kamenja i da ga na okupu drži snažna vrtnja“, ali kada se „vrtnja na nebu uspori, sve kamenje sručiće se na Zemlju“. Zbog toga je „osuđen na bezbožništvo“ i proteran, na veliku sramotu Atine, „kolevke demokratije“. Uzgred, osuđen je u odsustvu i na smrt! Metrodor iz Lamsaka učio je još većim jeresima, a da mu dlaka sa glave nije falila. Po njemu, Trojanskog rata nije bilo, samim tim ni trojanskih junaka, pa ni bogova, pošto su, za Homera, sve to bile samo pesničke – alegorije?! Zevs i njegova Hera i Atina nisu postojali. Zevs je, valjda, bio mozak, Hera vrat, a boginja Demetra je bila jetra, Dionis je slezina, dok je Apolon – žuč! Čuj, reći da Zevs nije postojao! To je smeo da kaže samo još Niče! I kad, već, spominjem ovog Lužičkog Srbina, red je da vam kažem da sam skoknuo iz Vidovo do Beograda, zbog mog Ničea iz Guče za kojim je, odjednom, nastala pomama. A u prestonici, posle neuspelog puča, sve mirno, palanački, baš kao u Beloj Palanci. Pa i Ada Ciganlija nekako opustela, ali to mi nije smetalo da sa mojom Gretom iz Zemuna, uz espreso, raspravljam o „metafizici stiha kod presokratika“. K. G. Jung, moj guru iz Švice, pohvalno se o meni izražava: „Tvoje pesmice su kao da ih je pisao Anaksagora, ili Metrodor koji se usudio da kaže da je Zevs samo Homerova alegorija, što je, naprosto, genijalno! Ludački genijalno!“ Tu se i moja Crna nadovezuje: „Mene živo zanima da li je i ovo ludilo sa koronom samo jedna alegorija! I ako je Demetra bila samo jetra, Dionis samo slezina, a Apolon žuč, da li je tvoj Alek neko slepo crevo, i šta je onda Dačić?“