Dečački snovi i stvarnost

Usred eksplozije građanskog nezadovoljstva, produžene represije sistema zbog sedmodnevnih protesta širom Srbije, dok još ljubičaste masnice od pendreka nisu izbledele, a prekršajni sudovi štancuju presude o tridesetodnevnom pritvoru mladim demonstrantima početnicima, predsednik Srbije se oglasio na Instagramu: „Po drugi put u životu sam postao student, ovoga puta - Visoke sportske škole strukovnih studija @sportskaizdravstvena, u želji da postanem košarkaški trener za klince. Ne biste verovali koliko sam srećan što posle mnogo godina krećem u ostvarenje dečačkih snova.“ Istina, najavio je predsednik taj kuriozitet još pre izvesnog vremena, ali nema sumnje da je precizno izabrao tajming objave - nakon pristiglih najnovijih rezultata istraživanja javnog mnjenja koji mu snove mogu učiniti spokojnim i nakon povlačenja sa ulica kuljajućeg besa građana u rasponu od Ne damo Košutnjak do Ne damo Kosovo. Kao da se njima obratio: Strpite se, brzo ću se ja povući. Ali i prvacima političkih stranaka: Vi mi ne možete ništa, sam ću da odlučim kad ću da se povučem. A njegovi partijski drugovi, nakon ove objave, našli su se na pojačanom posmatranju – kome će se nasmešiti brk. I dok društvene mreže gore od komentara, dok građani zajedljivo zaključuju kako se predsednik izgleda vraća na početno podešavanje, pa možda iz drugog pokušaja uspe da izađe na pravi put a da ne ide preko Karlovca, Karlobaga i Virovitice – jedna od funkcija ove objave je ispunjena – pomeranje pažnje i pražnjenje besa je u toku. Ali pravi cinizam leži u projekciji njegovih dečačkih snova, u tome čime bi u budućnosti da se bavi predsednik, koji je Srbiji, kako sam kaže, izgradio sve puteve, aerodrome, bolnice i fabrike koje ima, jer je pre njega bila u civilizacijskom kamenom dobu. Bez velikih prohteva, skromno i posvećeno trenirao bi, kaže, košarkaški podmladak nekog lokalnog kluba. Problem je, međutim, u tome što je prva lekcija u svakom sportu fer-plej, a predsednik Vučić je već dokazao da za tu vitešku disciplinu nema ni afinitet ni predispozicije. Fer-plej znači poštovanje pravila, sudija i protivnika. On uvek pretpostavlja da se u borbi ne služi nečasnim sredstvima, da se ne vara, da se do pobede ne dolazi niskim udarcima i nasilnim sredstvima, da se prema protivniku odnosi s uvažavanjem, da se pobeđeni ne vređa i ne satire i da se čuva njegovo kao i svoje dostojanstvo. Podrazumeva, naravno, uvažavanje stavova sudija, bez pretnji njihovom integritetu i kad su njihove ocene stroge. Štaviše, smisao fer-pleja je da ojača sudiju u svakom od nas, ako za to imamo moralni kapacitet. I – gde u tom opisu pronalazimo našeg predsednika? Koji su to superiorni rezultati njegovog tekućeg i minulog rada iz oblasti poštene igre koji ga kvalifikuju za trenera naše dece, onog koji će ih podučavati viteškim pravilima igre? I gde je srpska stvarnost u tim nevinim snovima predsednika? Zgužvana i distopična slika u kojoj su mržnja, ponižavanje, diskvalifikacije, podmetanja, napadi na političke protivnike, osnovni alati vladajuće politike koja dobija ubrzanje u pokušaju da satre sve koji joj se suprotstave – bilo da se radi o liderima opozicionih stranaka, intelektualcima koji kritički misle ili medijima koji izveštavaju izvan dirigovanog očekivanja. Pokazala je proteklih dana i kako može da koristi i policiju i batinaše i parapoliciju i preke sudove da bi zastrašila građane koji joj se suprotstavljaju. Tako da umesto elementarnih i minimalnih pravila demokratskog društva imamo spektar nasilja koje preplavljuje socijalni i politički pejzaž i preteći menja perspektivu ove zemlje. Vraćajući nas ponovo u ono vreme kad je opozicija tražila svoj glas na ulicama, kad su institucije sistema postajale mesta apsolutne samovolje vlasti, a Srbija društvo mržnje i nasilja. Nadrealno je da predsednik mašta o svojim dečačkim snovima baš u trenutku kad evropski parlamentarci razmatraju mogućnost pisanja izveštaja, po ugledu na onaj Rajnharda Pribea o Makedoniji iz 2015, o katastrofalnom stanju ljudskih prava i medijskih sloboda u Srbiji. Buđenje predsednikovih dečačkih snova usred surove stvarnosti koju upravo on oblikuje pokazuje da smo u mnogo većem problemu nego što se to čini na prvi pogled.