Gde ste bili, šta ste radili

Na red su došla imena: izgleda da neki veruju da je u njihovoj promeni šansa za spas. I nije samo reč o beogradskoj vlasti, koja, reklo bi se, u najavi brisanja imena toponima iz bivše Jugoslavije sa karte Beograda, vidi način da preusmeri bes građana. Promenu podataka u „ličnoj karti“ planiraju i neke opozicione partije. Preimenovanje je, recimo, najavila Demokratska stranka Srbije, ali se novi naziv još ne zna, niti je obelodanjeno kada će se promena desiti. Nešto malo više moglo se čuti iz Socijaldemokratske unije: kongres te stranke zakazan je za 9. avgust, a prema saznanjima portala Nova.rs, partija iz koje se povukao prvi predsednik Žarko Korać, a danas je najčešće predstavlja novi član, Jovo Bakić, ubuduće bi se mogla zvati Partija radikalne levice. Sam Bakić je, doduše, ranije pominjao ime Radnička partija. Ima, s druge, strane, i onih koji upravo u imenu vide svoj najveći kapital. Najnovija epizoda sage o beskonačnom raspadu Demokratske stranke, došla je, izgleda, do borbe za pravo na korišćenje imena: aktuelni „pobunjenici“ nisu odlučili da, poput prethodnika, prave novu partiju, već su se upustili u nešto naizgled praktičnije - pod uslovom da bude uspešno. Svoje aktivnosti u javnosti uveliko promovišu kao aktivnosti DS, a već su zakazali i izbornu Skupštinu stranke – za koju važeće rukovodstvo, u liku Zorana Lutovca – ne želi ni da čuje. Upuštanje u prognozu krajnjeg ishoda bitke ne deluje previše mudro, s obzirom na to šta se sve u DS-u poslednjih meseci desilo, a što je zaista teško bilo očekivati od nekadašnjeg glavnog simbola demokratije u Srbiji. Cinici bi mogli reći da je, s obzirom na stanje u kojem se te partije nalaze, bavljenje imenima sasvim logično, jer im gotovo ništa drugo nije ni ostalo. Onolika svađa oko bojkota izbora, recimo, pokazala se potpuno bespredmetnom: bilo da su na izborima učestvovale, bilo da su ih „aktivno“ bojkotovale, sve stranke koje pamtimo iz decenije izgradnje višestranačja održavaju se veštačkim disanjem, sa krajnje neizvesnim ishodom. Osim jedne – i to one protiv koje su se (uglavnom) borile, Socijalističke partije Srbije. Iako im, otkako su ušli u naprednjački zagrljaj, rejting konstantno pada, socijalisti i dalje imaju realnu podršku u biračkom telu. I, za razliku od SNS, deluje zamislivo da bi preživeli čak i promenu na čelu partije. Pošast gora od korone toliko je slistila partije iz devedesetih, da su na umoru čak i radikali – otvoreno omiljena opoziciona stranka Slobodana Miloševića i malo manje otvoreno pažena i mažena od strane današnjeg vladara Srbije, Aleksandra Vučića. Nije radikalima pomoglo smanjenje izbornog cenzusa sa pet na tri posto, ni produženi boravak Vojislava Šešelja na televizijama sa nacionalnom frekvencijom – stranka koja je u više izbornih ciklusa osvajala po više od milion glasova, sada je nakupila svega 65.954 glasa (2,05 posto), što nije dovoljno da se domogne budžetskog finansiranja i promocije iz poslaničke klupe. Ne znači to, naravno, da će radikali odustati od politike – naročito zahvaljujući činjenici da i dalje imaju svoje mesto u Skupštini Vojvodine. Ipak, jasno je da je radikalska zvezda na zalasku, o čemu najbolje govori odluka dojučerašnjeg zamenika predsednika SRS i bivšeg agilnog poslanika te stranke Nemanje Šarovića da napusti dosadašnje političko gnezdo i samostalno se upusti u dalju političku avanturu, na način koji još nije obelodanio. Dalji put iskusnog Šarovića posebno zanimljivim čini jedan detalj: prema koalicionom sporazumu SRS-DSS-SPS sklopljenom nakon izbora 2008 – i odmah srušenom odlukom Ivice Dačića da na republičkom nivou uđe u koaliciju sa DS – Šarović je trebalo da postane gradski menadžer Beograda, odnosno desna ruka nesuđenog gradonačelnika, Aleksandra Vučića. U Srbiji je svašta bilo moguće i ranije, dok sve konce u ruci nije držao čovek koji baš voli da ponižava građane, ali ipak deluje prilično neverovatno da bi Čedomir Jovanović, posle skandala sa vlasnikom klinike Fizio, na čijim je leđima, kako se tvrdi, isprobavao čvrstinu teniskog reketa – mogao zaista da uđe u buduću vladu. I da tako omogući nastavak života svojoj Liberalno-demokratskoj partiji – stranci koja jeste nastala posle pada Miloševića, ali je, zahvaljujući činjenici da je u sebe „usisala“ dobar deo nekadašnjeg Građanskog saveza Srbije, za deo javnosti predstavljala nastavak te male i kočoperne stranke iz devedesetih. Posle teškog debakla na izborima na kojima je, u koaliciji sa tri manjinske partije, napabirčila svega 4.658 glasova (0,55 posto) LDP je potvrdio ono što je bilo jasno još na beogradskim izborima, ako ne i ranije – da više nema kapacitet da zastupa nikad previše brojni, ali ponekad uticajan deo biračkog tela, jasnog „građanističkog“ opredeljenja. Izgubivši dobar deo nekadašnjih viđenijih članova – od kojih su se neki bili upustili u neuspešnu avanturu zvanu Srbija 21/Ujedinjena demokratska Srbija – LDP je, prema procenama analitičara, šansu za nastavak političke karijere imala u specijalnim odnosima Jovanovića i Vučića i izjavi predsednika Srbije da bi deo nove vlasti mogle biti i stranke koje su ostale ispod cenzusa. Čuvena fotografija sa postizborne „korona proslave“ u sedištu SNS, na koju je stigao i lider LDP, išla je u prilog takvim ocenama – a onda se desio skandal koji nije baš lako zaboraviti. Ako je neka uteha – taj „nastavak“ nekadašnjeg GSS uspeo je, ipak, relativno samostalno, da dobaci dalje od Srpskog pokreta obnove, najveće opozicione stranke devedesetih, koja je ozbiljan slom doživela još 2000, odbivši da se svrsta u pobedničku koaliciju DOS u vreme rušenja Slobodana Miloševića. Životarila je ta senka nekadašnje velike partije još neko vreme samostalno ili sa slabijim koalicionim partnerima, pa je čak učestvovala i u vlasti (u prvoj vladi Vojislava Koštunice, a Vuk Drašković je bio ministar spoljnih poslova državne zajednice Srbija i Crna Gora). Posle vanparlamentarnog statusa u vreme druge Koštuničine vlade, SPO je 2008. shvatio da mu je ipak potreban jači koalicioni aranžman – te godine na izborima je učestvovao na listi Za evropsku Srbiju, koju je predvodio Boris Tadić, što je bio put do vlasti. Na sledećim izborima, 2012, koalicija Preokret (sa LDP i SDU) odvela je SPO u opoziciju, što nije bilo previše udobno: od tada nastupa na listi SNS i osigurava lukrativne pozicije za nekoliko svojih članova. To, ipak, nije dovoljno da bi se SPO svrstao među stranke koje imaju neko uporište u biračkom telu. Dušan Spasojević, docent na FPN i koautor knjige Između uverenja i interesa. Ideologije i organizacija stranaka u Srbiji, na spisak koliko-toliko „preživelih“ stranaka iz devedesetih stavlja samo socijaliste, DS i radikale. I kaže da su to stranke koje su imale organizaciju i mogle da izdrže i nepovoljne okolnosti – za razliku od, recimo, u nekim periodima veoma moćnih DSS, G17 plus ili LDP, koje su se više oslanjale na vođu ili su imale odgovor na određeni politički trenutak. Ali, nisu ni tri pomenute, relativno žive stranke u istoj poziciji – demokrate i radikali nisu u vlasti, ali su samo demokrate pod udarom aktuelnog režima. S druge strane, socijalisti su još uvek u vlasti i vrlo je moguće da će u njoj i dalje participirati – ali se i sami nalaze u konstantnoj krizi i potrebna im je neka, kako kaže Spasojević, „promena taktike, ritma“ kako bi sprečili da se i sami nađu na ivici cenzusa. Da ne ulazimo sad u tabloidne i razne druge metode kojima naprednjaci godinama vežbaju jednu od svojih omiljenih disciplina – zatiranje svake naznake političkog života kojim ne upravlja lično Vučić – jer postoji jedan manje manipulativan način na koji je ta stranka razbucala partijsku konkurenciju. Naprednjaci su, kaže Spasojević, toliko deideologizovali politiku da „stare stranke“ više nemaju temu. „Okrnjen im je ideološki identitet, ma kako tanak bio“, kaže Spasojević, govoreći o brojnim problemima sa kojima su se partije suočile. U nedostatku sposobnosti da se adaptiraju na nove okolnosti, neke od stranaka otišle su u potpunu marginu, kaže i kao primer navodi DSS „koji se sveo na stranku koja govori samo o Kosovu, što je put u samoubistvo“. Neverovatno, iz današnje perspektive, deluje podsećanje da je reč o partiji čiji je bivši lider, Vojislav Koštunica, u jednom trenutku imao podršku kakvu ni Slobodan Milošević nikad nije imao. Kako se desilo da su socijalisti toliko uspešnije preživeli pad s vlasti nego stranke DOS-a, koje su ih smenile i nasledile? Socijalisti su, kaže Spasojević, našli način da se spuste ispod radara, možda ne baš da se reformišu, ali svakako da se prepakuju i naprave ideološki vrlo dobro uklopljenu koaliciju sa PUPS-om i strankom Dragana Markovića Palme. Istovremeno, bilo im je lakše nego, recimo, DS-u kad je izgubio vlast zato što nisu bili izloženi raznim vrstama napada kojima su bile izložene demokrate – bilo da je reč o „komšijskoj konkurenciji“, odnosno „razvlačenju“ biračkog tela od strane mnoštva stranaka sa relativno sličnim porukama (od LDP-a, preko Dosta je bilo, do Stranke slobode i pravde – o odlasku Borisa Tadića da ne govorimo), ili da je reč o „velikom neprijatelju“, kakvog je DS dobio u SNS-u. A nakon što je SNS isisao čitav politički sadržaj, jedina linija podele, uočava Spasojević, ostao je odnos prema režimu – a to baš i nije dovoljno za uspešnu rekonstrukciju partijske scene. Na desnoj strani, procenjuje sagovornik NIN-a, teško da će nešto ozbiljno rasti sve dok postoji SNS – naročito zato što stranke u tom delu spektra slabo sarađuju međusobno. Krajnji deo desnice je živahan (Srđan Nogo, antivakseri, suverenisti...) ali ne uspeva da uđe u „mejnstrim“ zonu. Na kontrastrani, nazire se ekonomska levica (Ne davimo Beograd, Krov nad glavom) koja pozitivan podstrek dobija od hrvatskog Mosta. Atomizovan je i „građanski“ deo spektra, a stranka koja deluje najjače – Đilasov SSP – beži od jasnog ideološkog pozicioniranja. „Delom to radi iz taktičkih razloga, zbog potrebe za pravljenjem širokog bloka stranaka, a delom i zato što je iznutra dosta šarena“, kaže Spasojević. Kriza izazvana koronom dovela je do zatvaranja granica, ali ima i potencijal da vrati na dnevni red temu pristupanja Evropskoj uniji – neki glasovi već su se čuli nakon informacije o finansijskoj injekciji koju je dobila Hrvatska, večni glavni konkurent Srbije. Reklo bi se i da SNS nakon vidljivog otpadanja fasade sa autoritarne vladavine, ima sve manje šansi da tu temu uspešno pokrije – bez obzira na trgovinu kosovskim pitanjem. Ipak, potencijalno otvaranje prostora, samo po sebi, nije dovoljno: potreban je i neko da ga popuni.