Projekat drugačije vizije društva

Kada je 17. jula objavljena Deklaracija o regionalnoj solidarnosti, na prvi pogled je delovalo da je reč o još jednom u nizu dokumenata koji potpisnike obavezuje tek na željenje lepih želja. Uostalom, ovih pandemičnih dana čak i nacionalisti širom Balkana katkad zavitlaju regionalnom solidarnošću kao što su svojevremeno mahali etničkom isključivošću. Međutim, već drugi pogled sugeriše da deklaracija može da ode korak dalje u odnosu na dosadašnje prakse. Za početak, lista od za sada oko 1.700 potpisnika i potpisnica različitih profila obuhvata sve zemlje bivše Jugoslavije. Pored pisca i kritičara Boža Koprivice stoje filozofi Boris Buden i Srećko Horvat. Pored spisateljice Dubravke Ugrešić su njene koleginice Lana Bastašić, Rumena Bužarovska i Vedrana Rudan. Pored košarkaškog trenera Duška Vujoševića su književnici Igor Štiks i Viktor Ivančić. Pored filozofkinje Renate Salecl – reditelj Rajko Grlić, muzičari Rambo Amadeus i Mile Kekin i novinar i diplomata Zlatko Dizdarević. Dakle, ljudi čiji je doprinos u respektivnim oblastima konkretan, a ponekada i nemerljiv. Dalje, sam tekst deklaracije mapira okolnosti u kojima je nastao: pandemija je već produbila postojeću društvenu krizu u zemljama zapadnog Balkana, a predstojeća ekonomska kriza će ih izvesno dovesti na ivicu provalije. S obzirom na bezmalo vek suživota, uz uvažavanje njegovog nesporno traumatičnog kraja, prirodno je da se društva i države „od Vardara do Triglava“ okrenu jedni drugima s predlozima solidarnih politika. Naposletku, a verovatno i najvažnije, u deklaraciji se kao glavni inicijatori prvi put od raspada Jugoslavije susreću konkretni politički akteri. U pitanju su slovenačka Levica, koja je 2018. na parlamentarnim izborima osvojila devet poslaničkih mesta, hrvatske partije Radnička fronta i Nova LJevica, čija je šira zeleno-leva koalicija na nedavnim izborima osvojila sedam mesta, i srpska Socijaldemokratska unija oko koje bi uskoro trebalo da se okupe brojne srpske levičarske organizacije. Prema rečima Ivana Zlatića iz SDU-a, deklaracija je samo početak zajedničkog delovanja regionalnih levih aktera. „Želeli smo da zajedno pokažemo da su nacionalizam i kapitalizam fantazije koje po lepom vremenu izgledaju prihvatljivo, iako ne funkcionišu, a da se čim krene ozbiljna kriza vidi koliko su iracionalne i štetne“, kaže on za NIN. Na nivou konkretnog delovanja, dodaje on, ovdašnjim društvima predstoji rovovska borba za svako radno mesto. Dovedena su u situaciju da osim dotiranih korporacija druga privreda praktično ne postoji, a novi solidarni sistem neće nastati preko noći. „Zato, kada nestane para za subvencije investitorima, i kada korporacije počnu da napuštaju balkanske zemlje kako bi proizvodnju izmestile negde gde je ona jeftinija, biće nam neophodan regionalni sporazum o nivou radničkih prava od kojih ne odustajemo, da bismo onemogućili da korporacije sele fabrike iz Hrvatske u Srbiju ili iz Srbije u Severnu Makedoniju. Neki investitori će otići na drugi kontinent, ali neki će ostati. A bez regionalne saradnje i jačanja levih snaga u celom regionu, ostaćemo potpuno bespomoćni“, predočava Zlatić. Osim ovakvih sporazuma i drugih predloga u oblasti radnog zakonodavstva, moguće polje delovanja može biti i uspostavljanje okvira za pomoć u kriznim situacijama, smatra politički filozof i jedan od inicijatora deklaracije Filip Balunović. „Dokument potencijalno otvara put ka formiranju regionalnog fonda za sanaciju štete nastale usled nepogoda, katastrofa, pa i aktuelne pandemije. U njemu bi mogle da učestvuju i zemlje EU. Ako Zagreb pogodi zemljotres, a Šabac poplave, iz fonda bi se crpela sredstva za prvu pomoć trenutno najugroženijima. Ovako je sanacija u Zagrebu morala da sačeka usvajanje zakona, a ljudi su se snalazili kako su znali i umeli. Naposletku, takva praksa bi nas sve podsetila na jednu očiglednost – u svim gradovima i selima u svim državama žive ljudi čiji su problemi često vrlo slični“, kaže Balunović. I, zaista, nije potrebno mnogo mozganja ili domaštavanja da bi se zaključilo kako jedino ovakva saradnja može da istovremeno adresira tri pojave koje su za potpisnike deklaracije u osnovi balkanske nemoći: u ovdašnjim državama već decenijama vlada politička kasta kao generator korupcije, kao zagovornik različitih oblika prekoplotaškog nacionalizma i kao sprovodilac politika koje direktno osiromašuju najveći deo građana. „Moguće je da će sve ostati na dokumentu – premda mi već imamo više od deklarativne suradnje s drugim strankama potpisnicama – no sama deklarativnost je i te kako važna u situaciji u kojoj nacionalističke politike aktivno rade na razjedinjenju i proizvode lažne podjele. Upozoravanje na klasnu podjelu kao temelj obespravljenja većine je veoma važno“, kaže za NIN Katarina Peović, poslanica Radničke fronte u hrvatskom parlamentu. Istovremeno, deklaracija je pokazala i da postoji nemalo onih koji su spremni da uvaže i premoste odavno završeni rat kao činjenicu, pritom se ne zaustavljajući na pukoj jugoslovenskoj i partizanskoj folkloristici iz Drugog svetskog rata. Štaviše, za Radu Borić, aktivistkinju i filološkinju iz Nove ljevice, preduslov tumačenja sadašnjosti je obuhvatno razumevanje uzroka rata, a mnogi od tih uzroka obitavaju i danas, doduše u osavremenjenim verzijama. „Kolektivne traume govore o neriješenim konfliktnim situacijama koje su proizašle iz političkih i ekonomskih sukoba i ratova i nemanja političke volje da se traume u našim zemljama istinski zalječuju, osim časnih izuzetaka nevladinih organizacija. Nacionalisti nude samo produbljivanje tih sukoba, jer im njihovo održavanje u međuetničkim i međudržavnim odnosima pomaže da ostanu na vlasti, a ne problematiziraju periferni ekonomski i socijalni položaj zemlje. U ekonomiji se taj sukob dodatno vidi u kontinuiranom zagovaranju privatizacije u korist tajkunskih elita, a na štetu javnih dobara i interesa građana. U tome nema razlike među zemljama u tranziciji, što Hrvatska još uvijek jeste, iako je članica EU“, kaže ona za NIN. S obzirom na klevetački pingpong koji srpske i hrvatske vlasti igraju od 1991. do danas – sve hrvatsko je ustaško, a sve srpsko je četničko, i tako ukrug – raduje konstatacija Peović da je deklaracija izazvala uglavnom pozitivne odjeke, izuzev na krajnjoj desnici, gde je oportuno iskorišćena za optužbu zbog „rekonstrukcije Jugoslavije“. Borić dodaje da se zvanične vlasti nisu oglašavale, verovatno jer bi u doba korone bilo teško osporavati važnost međunarodne saradnje koja je prirodno prvo usmerena ka susedima. Da je s time saglasno i sve više Hrvata podupire istraživanjem prema kojem je zeleno-leva koalicija ni pola meseca nakon izbora pobrala deset odsto podrške birača, tri odsto više nego na samim izborima. S time je saglasan i sarajevski filmski i pozorišni reditelj Dino Mustafić koji kao jedan od potpisnika deklaracije napominje da će balkanska društva bez međusobne usmerenosti zauvek ostati „tamni vilajet“. „Hajde da vidimo – ovih trideset godina koje živimo nakon raspada Jugoslavije, da li su to jedina moguća društva koja smo mogli da dobijemo? Zaista mislim da je drugačija realnost moguća unutar naših država. Realnost u kojoj je moguće i unutar vrlo teške političke situacije razvijati nove obrasce koji doprinose izgradnji boljeg i pravednijeg društva, dobrosusjedskih odnosa i ekonomske saradnje, u kojoj neće biti fige u džepovima niti milozvučnog diplomatskog jezika laganja po pitanju teritorijalne cjelovitosti što godinama opterećuje državne odnose Srbije sa BiH“, kaže on za NIN. Upravo se zbog osetljivih etničkih pitanja s druge strane Drine i ustalio sistem koji favorizuje nacionalne stranke. Ili one pobeđuju, ili nenacionalne stranke s vremenom postanu nacionalno opredeljene. Levica je u BiH uz to oslabljena, rascepana, pa i nemoćna da utiče na prilike. Velikim delom zato što je, smatra Mustafić, koketirala s neoliberalnom filozofijom koja je i stvorila „etno-tajkune“. Stavivši se u funkciju krupnog kapitala, napustila je svoje ideološko poslanje, pa i poverenje građana. Slično se može opisati i krivulja kojom se kretala levica u Srbiji. Zlatić podseća na ono što je Balunović nedavno nazvao „srpskim političkim paradoksom“ – SPS je kao partija koja je proizašla iz Saveza komunista zapravo uvela zemlju u nacionalizam i privatizaciju. „Ako je jugoslovenski socijalizam imao dva temeljna principa – socijalnu pravdu i bratstvo i jedinstvo – SPS je temeljno razorio oba“, zaključuje Zlatić. No, takvo nasleđe ne bi trebalo da bude prepreka onome što bi trebalo da se desi u avgustu, kada će na kongresu SDU biti predstavljen jasan program koji će najaviti novi život stranke, a potencijalno i srpske levice. Na delu je, kažu iz SDU, povezivanje onih levičarskih aktera i snaga kojima je jasno da je parlamentarno krilo svih borbi – studentskih, radničkih, borbe za pravo na dom, i drugih – preduslov za i najmanji uspeh. „Budući da u Srbiji nastupa nova generacija koja je odrasla u kapitalizmu i koja nema iluzije o tom sistemu kao što su ih imali oni koji su o kapitalizmu fantazirali prateći popularnu kulturu, na nama je da artikulišemo svoje iskustvo i radikalno drugačiju viziju društva. Kao što je Združena akcija ’Krov nad glavom’ unela u javni govor jedan sasvim novi, solidarni koncept da stan nije nekretnina, nego dom. Iz te borbe smo svi mi na levici mnogo naučili, pre svega da je iskrenom i doslednom borbom u kojoj su aktivisti spremni da založe svoju bezbednost i slobodu moguće zadobiti poverenje građana“, predočava Zlatić. U planu je i izbegavanje boljke koja levicu muči od 2000. do danas i koja ju je delom marginalizovala – odustajanje od ideološki ne sasvim bliskih pitanja. Borba protiv korupcije je jedno od njih. „Potpuno je prepuštena liberalima. Umesto da pokaže štetnost celokupnog procesa privatizacije, ona je liberalima poslužila da sačuvaju iluziju da postoji ’dobra privatizacija’, a cena koju smo kao društvo zbog toga platili je ogromna“, zaključuje on. Na pitanje o jedinstvenim izazovima i prilikama koje pandemija ispostavlja pred zemlje bivše Jugoslavije, Balunović odgovor započinje krilaticom koja se pripisuje Valteru Benjaminu – iza svakog uspona fašizma stoji propala revolucija. „Kriza ovde dugo traje i prostor za političku borbu samim tim postoji dugo. Na pozicijama od levog centra do krajnje levice u Srbiji trenutno ne postoji niko relevantan. Čak ni liberali nemaju za koga da glasaju, što se vidi u padu poverenja u aktere koji danas čine opoziciju, ali i u širokom ideološkom spektru koji obuhvata potpisnike deklaracije. Budući da je SNS dosta dobro organizovan, verujem da će uspeti da u dovoljnoj meri prebrodi predstojeću krizu. Međutim, ako se pojavi procep, a levica ne uspe da artikuliše zajedničke interese i da zadobije poverenje građana, plašim se da će krizu politički iskoristiti desnica za koju smo donedavno mislili da je istorijski ostala na margini. Za to je dovoljno četvoro ili petoro zaraženih migranata“, zaključuje on. Za sve drugo je neophodno strpljenje. Politika je borba dugog trajanja, gde trenutak često odlučuje. Zato su međusobno osnaživanje, zajedničko nastupanje i promena političkih prilika, smatraju inicijatori i potpisnici deklaracije, ne samo poželjni, već i nasušni.