Pobeda u interesu kulturnog nasleđa Srbije

Potpisivanje ukaza od strane predsednika Srbije Aleksandra Vučića i predsednika Ruske Federacije Vladimira Putina o proglašenju Zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Ruske Federacije o predaji Peterburškog lista Miroslavljevog jevanđelja Republici Srbiji i slika Nikolaja Konstantinoviča Reriha Ruskoj Federaciji predstavlja pobedu u interesu kulturnog nasleđa Srbije i to na širem međunarodnom planu. Kada je u pitanju repatrijacija kulturne baštine, mnoge zemlje širom sveta koje potražuju svoje nasleđe nisu imale pozitivan rezultat. Takvi procesi se nažalost vode ispred međunarodnih sudova, pokrenute su mnogobrojne međunarodne arbitraže, ali često bez dogovora i konkretnih rezultata, kao što su npr. povraćaj Kamena iz Rozete, iz Britanskog muzeja, Egiptu; povraćaj Partenonskog friza, iz Britanskog muzeja, Grčkoj, ali i povraćaj Zejdani kolekcije, iz Kraljevskog samostana i palate El Eskorijal u Španiji, Maroku. Pokušajmo da zamislimo da se ovako nešto dešava sa eventualno nedostajućim delom dokumenta Magna Carta Libertatum, ključnim za kulturnopolitičku istoriju Engleske. Šta i koliko bi Englezi dali da povrate deo takvog svog nacionalnog blaga, ukoliko bi za tim bilo potrebe? Takođe, određene zemlje su pristupile rešavanju ovih otvorenih pitanja na inovativan i drugačiji način koji se temelji na međusobnom dogovoru, kao što je npr. inicijativa predsednika Francuske Emanuela Makrona za povraćaj predmeta afričke umetnosti iz francuskih muzeja. Naša inicijativa za povratak 166. lista Miroslavljevog jevanđelja u Srbiju se od početka temeljila na drugačijem, inovativnom pristupu u pronalaženju rešenja, poštujući ruske sagovornike, kao i interese obe strane da upotpune kolekcije svojih muzeja sa kulturnim dobrima koje, pored svojih istorijsko-umetničkih vrednosti građani Srbije i Ruske Federacije prepoznaju kao duboki izraz svog identiteta, tradicije i istorije. Nemoguće je uopšte porediti bilo simboličku, bilo umetničku ili „tržišnu vrednost“ lista Miroslavljevog jevanđelja i nekoliko dela Nikolaja Reriha, u različitim tehnikama i pored ostalog, radova koji ne spadaju u vrhunske domete tog autora. Miroslavljevo jevanđelje nulta je tačka srpske kulturne istorije, a to se odnosi i na svaki njegov deo. Ako jedan profesor istorije umetnosti to ne razume, onda je potpuno gubljenje vremena podučavati ga toliko elementarnim stvarima. Takođe, iznositi mutne spekulacije o nekakvoj „krađi” 166. lista pa očekivati da nam ruska strana pokloni ili vrati naše blago, koje posle 170 godina brižljivog čuvanja unekoliko smatra i svojim, bez da išta dobije zauzvrat, detinjasta je, neuka pa i zlobna i manipulativna pretpostavka. U prošlosti se javilo više teorija o tome kako se 166. list Miroslavljevog jevanđelja zatekao kod Uspenskog, a teorija o „krađi“ lista nikada nije dokazana pa se zato može smatrati laičkom i uvredljivom. Ruska nacionalna biblioteka je više od vek i po čuvala i brinula se o Listu br 166. Miroslavljevog jevanđelja kao o relikviji najveće vrednosti i značaja. Nakon intenzivnih diplomatskih aktivnosti u protekle četiri godine, prevashodno uz napore Ministarstva kulture i informisanja, ali i Ministarstva spoljnih poslova, mi danas sa ponosom i nestrpljenjem očekujemo povratak u Srbiju 166. lista Miroslavljevog jevanđelja, koji je ruski teolog, naučnik i istraživač Porfirije Uspenski sredinom 19. veka odneo u Rusiju iz Hilandara. Ova uzajamna predaja uključuje predaju Lista br. 166 Miroslavljevog jevanđelja, kulturnog dobra od izuzetnog značaja za Republiku Srbiju i istovremeno spomenika svetske baštine, upisan na listu Uneska – „Pamćenje sveta” Srbiji, a sedam dela Nikolaja Reriha Ruskoj Federaciji. Ova dela upotpuniće kolekciju muzeja Reriha i javnosti prikazati kulturni trag da je Narodni muzej u Beogradu od 1933. godine brinuo o pozajmljenim delima (što je nesporno iz kopije dokumenata koje vam dostavljamo u prilogu, u kojima stoji da se dela daju na loan exibition, dakle na pozajmicu) i čuvao tri ulja na platnu, jedno ulje na dasci, jedno ulje na kartonu i dve tempere na papiru ovog autora. Rerihova dela upisana su u Centralni registar kulturnih dobara – umetničko – istorijska dela, koji se vodi u Narodnom muzeju u Beogradu kao centralnoj ustanovi zaštite kulturnih dobara, kao kulturna dobra ali ponavljamo, tu su se našla samo kao pozajmica. Ministarstvo kulture i informisanja će nastaviti svoje aktivnost u vezi sa repatrijacijom srpskog kulturnog nasleđa, vođeno međunarodnim pravom i njegovim principima, uz blisku saradnju sa našim ustanovama zaštite kulturnog nasleđa, ostavljajući iza sebe dnevnopolitički diskurs, što savetujemo i g. Makuljeviću.