Levi aperkat, desni kroše

Već neko vreme najinteresantnije kritike na račun američkog predsednika Donalda Trampa i trampizma stižu s desnice. Pod desnicom ovde ne mislim na alternativnu desnicu, radikalnu desnicu, evangelističku desnicu, ili rasističku desnicu; već na istinske konzervativce koji su u prošlosti glasali ili radili za republikanske predsednike. Ovi „nikad za Trampa“ republikanci uključuju novinara Dejvida Fruma i Petera Vehnera, kao i Frum, bivšeg pisca govora za predsednika DŽordža V. Buša; te pripadnike Projekta Linkoln (političkog akcionog komiteta formiranog prošle godine i sastavljenog od republikanaca koji se protive Trampovom reizboru, prim.), čiji su se probitačni video-prilozi Trampu podvukli pod kožu. Ovome bi trebalo dodati i konzervativne kolumniste poput Rosa Dautheta ili Breta Stivensa iz NJujork tajmsa, ili DŽenifer Rubin iz Vašington posta, koji su konstantno intelektualno provokativniji na temu trampizma od svojih progresivnijih kolega. Zašto je to tako? Iznad svega, mislim da antitrampovski nastrojeni konzervativci ne morališu toliko koliko su tome skloni oni na levici, a demonstriraju i manje snobizma. Liberalna elita američkog novinarstva Trampa redovno napada zbog njegovog vulgarnog ukusa, agresivnih manira i primitivne upotrebe engleskog jezika. Ali ovi aspekti njegove ličnosti, koliko god bili uznemirujući, nisu ono što je najopasnije u vezi s Trampom. Konzervativci, istinski konzervativci, obično su istrajni branioci institucija. Na kraju krajeva, oni, kao što im ime kaže, žele da konzerviraju stvari. To je razlog zašto su oni pre nego drugi uvideli da Tramp uopšte nije konzervativac, već cinični razarač normi, konvencija i temeljnih načela. Kad bi imao bila kakva istinska uverenja, kao što nije slučaj, Tramp bi bio revolucionar. LJudi s radikalne levice su manje uverljivi Trampovi kritičari zbog toga što propuštaju da uoče jedinstvene opasnosti koje oličava. Za njih, on je, u najgorem slučaju, gadno, režeće lice sistema koji ionako odbacuju. Tramp je po njima samo simbol nečeg duboko trulog u američkoj liberalnoj demokratiji, koja je oduvek favorizovala bogate, bele i muškarce. Za neke iz ovog kruga, DŽo Bajden, Trampov izazivač iz redova Demokratske stranke na novembarskim izborima, možda jeste donekle prihvatljiviji, ali ni na koji način nije rešenje kakvo je Americi potrebno. Moglo bi se reći kako ima nečeg trulog u američkoj verziji kapitalizma i dugoj američkoj istoriji rasizma i seksizma - problemima koji su, avaj, endemska pojava u mnogim društvima, od kojih priličan broj nisu ni kapitalistička ni demokratska. I aktivisti zaslužuju priznanje zbog toga što nastoje da isprave te nepravde. Ali rizik se sastoji u tome što važna pitanja rase i identiteta lako mogu da skrenu pažnju sa specifičnih opasnosti po američku republiku koje predstavlja Tramp. Mejnstrim liberali i demokrate ove opasnosti jasno uviđaju, ali su često manje efikasni kao propagandisti u odnosu na one s desnice. To možda ima neke veze s prirodom liberalizma. Liberali su po prirodi stvari antiideološki nastrojeni i skloniji kompromisu, ili se makar uzdaju u razum i prosvećeno postupanje u sopstvenom i interesu zajednice. Ali kad se ima posla s Trampom, dobro utemeljeni argument nije tako uspešan kao dobro plasirani udarac, posebno ako je ispod pojasa. Većina „nikad za Trampa“ republikanaca nisu poput mejnstrim liberala koji zagovaraju kompromis. Neki od njih su izrazito ideološki nastrojeni. Ovo je, na primer, istina u slučaju takozvanih neokonzervativaca poput Vilijama Kristola, bivšeg šefa kabineta potpredsednika Dena Kvejla i urednika u međuvremenu ugašenog Vikli standarda. U njegovom protestu protiv Trampovog populizma ima izvesne hipokrizije, budući da je Kristol bio taj koji je 2008. prvi izašao s predlogom da prototrampovska Sara Pejlin bude potpredsednički kandidat DŽona Mekejna. Jedan od razloga što neokonzervativci mrze Trampa jeste predsednikovo oklevanje da upotrebi vojnu silu kako bi američki model demokratije širio po svetu. Kristol je, kao i Frum i drugi pobrojani, bio glasni pristalica Iračkog rata. I, kao branilac američkog modela demokratije, on Trampa vidi kao ozbiljnu pretnju. Ova kombinacija konzervativnih uverenja i ideološkog evangelizma čini ga izuzetnim uličnim borcem protiv trampizma. Pitanje je da li će privremeno savezništvo između konzervativnih „nikad za Trampa“ republikanaca i liberala nadživeti samog Trampa. Zaokret ulevo u Demokratskoj stranci, potpomognut generacijskim, rasnim i seksualnim aspiracijama, sugeriše da se mnogi od onih koji će glasati za Bajdena kako bi se oslobodili Trampa neće zadovoljiti „povratkom u normalno stanje“. Obnova status quo kakav je postojao pre Trampa nije njihov cilj. Čini se da je Bajdenu to jasno. Sebe vidi kao tranzicionog predsednika, ne samo zato zbog godina u kojima je. Konzervativci bi se svakako usprotivili tranziciji ka Americi kakvu otelotvoruju senator Berni Sanders i njegove levičarske pristalice. Ali će pritisak na Bajdena, ako ispuni svoje obećanje i izbavi nas od Trampa, da krene u pravcu evropskih socijaldemokratija - s nacionalizovanim sistemom zdravstvene zaštite, progresivnim poreskim sistemom i redistribucijom prihoda - biti snažan. Ovo bi moglo da razbije antitrampovsku alijansu, što ne mora nužno da bude loše. Uostalom, čak i dok se demokrate pomeraju ulevo, istinski konzervativci bi mogli da Republikansku stranku iščupaju iz ruku destruktivnih zilota koji su je preuzeli. Naravno, ovo će se dogoditi samo ako Tramp i republikanci ubedljivo izgube (što bi se moglo ispostaviti kao jedini način da Tramp bude isteran iz Bele kuće). Moguć je, međutim, i ishod koji bi bio još bolji. Ono što je potrebno Americi, posebno kad ekonomska depresija udari svom snagom, jeste novi NJu dil. Frenklin D. Ruzvelt inicirao je svoj NJu dil kao pragmatista, ne kao levičarski idealista. Ruzvelt nije bio Berni Sanders. Ali je razumeo da država mora da istupi kako bi spasla kapitalizam. „Nikad za Trampa“ republikanci bi mogli da dođu do istog zaključka. Ni revolucionarna levica ni krajnja desnica ne bi bile zadovoljne takvim ishodom. I to bi mogao da bude najbolji argument u njegov prilog.