Snovi o jeroplanu nad Beogradom

Zluradi i ljubomorni bi, u svoje vreme, govorili za Aleksandra Deroka da je neozbiljan i svaštar, zbog njegovih brojnih interesovanja i strasti. Istorija je takve opovrgla, dokazujući Derokov renesansni kapacitet, oličen u mnogim zvanjima i postignućima. Ovaj Beograđanin „šarenog“ porekla, bio je i pilot i vojnik i pedagog i sportista, novinar, umetnik, pisac... i najzad akademik, prvenstveno upamćen kao arhitekta. Deo njegovog raskošnog talenta rečito opisuje izložba Radovi Aleksandra Deroka u Umetničkoj zbirci Srpske akademije nauka i umetnosti, izložena u Galeriji SANU do kraja avgusta. Postavku je osmislila Jelena Mežinski Milovanović, istoričarka umetnosti i zamenica upravnika Galerije SANU, u saradnji s muzeološkinjom Katarinom Živanović, pa posetioci mogu da vide 107 Derokovih crteža i radova u temperi. Među njima su autoportreti, portreti prijatelja, ilustracije za knjige, vedute, apstraktne kompozicije, crteži s terenskih istraživanja srednjovekovne arhitekture, alegorijske i žanr scene... Često naginjući ekspresiji, a ponekad i karikaturi, Derokovi radovi su prepoznatljivi po autentičnom dočaravanju duha dobrog dela 20. veka, koji je ovaj znameniti Beograđanin oživljavao iz ličnog iskustva. Deroko je rođen 1894. od oca Evžena i majke Angeline, spajajući lepršav italijanski temperament i banatsku lucidnost i marljivost. Umetnički dar nasledio je od dede Jovana, učitelja „načrtanija“ po preseljenju iz Dubrovnika u Beograd. „U mladosti, kao sportista, zanemario sam bio potpuno školu. Ceo dan sam bio na Savi, u vodi, na utakmicama u plivanju. Jedva sam se provukao do mature i jedva nekako i tu maturu položio“, govorio je Deroko o sebi u razgovoru sa piscem Momom Dimićem, objavljenom u časopisu Gradina iz Niša, 1981. godine. Izbegavanje školskih obaveza nije bilo jalovo, donevši mu zlatnu medalju u preplivavanju Save i u plivanju na 1.000 metara nizvodno slobodnim stilom, na plivačkom takmičenju u organizaciji Srpskog olimpijskog kluba 1911. Istovremeno se bavio modelarstvom, što je izrodilo sklonost ka pilotiranju, pa je u Prvom svetskom ratu bio jedan od prvih srpskih ratnih avijatičara, prethodno položivši ispit za pilota u Francuskoj. I upisavši mašinski smer Tehničkog fakulteta u Beogradu ne bi li konstruisao prave letelice. Jedrilice je pravio još ranije, isprobavajući ih poletanjem sa jednog brežuljka u Košutnjaku, zajedno sa bratom Jovanom. U Velikom ratu je bio dobrovoljac, gde je „stari srpski romantičarski patriotski duh doveo celu tadašnju omladinu“, kako je Deroko govorio. Zbog bolesti – tuberkuloze i tropske malarije, demobilisan je pred sam kraj rata 1918. i lečen u Italiji. Zaboravivši na ratne užase, „setio se ponovo škole“, a studije nastavio u Rimu, a zatim u Pragu i Brnu. Preusmerivši se na arhitekturu, fakultet je završio u Beogradu 1926, sa prosečnom ocenom 9,66, „ne promolivši nos iz kuće“ dva meseca uoči ispitnih rokova. Tek je docnije shvatio da mu se otac, inače činovnik sa skromnom platom, zaduživao ne bi li obezbedio školovanje „klipanu od preko 30 godina“, kako je Deroko sebe retroaktivno nazivao. Nije ga zaobišao ni Drugi svetski rat, kad je zarobljen kao major u rezervi, uspevši da pobegne pre sprovođenja u Nemačku. Ipak je deo rata proveo u logoru na Banjici, zajedno sa brojnim srpskim intelektualcima. U mirnodopskim vremenima, Derokov karakter bi se mogao smatrati avanturističkim, čemu je išla naruku stipendija francuske vlade, te odlazak u Pariz po završenom fakultetu. Družio se sa Pikasom, Savom Šumanovićem, Le Korbizijeom, Rastkom Petrovićem… S poslednjim je i putovao po jugoslovenskoj unutrašnjosti, obilazeći zabite crkve, manastire i naselja u oblasti Starog Rasa, Skadra, Kosova, Crnogorskog primorja, neposredno se upoznajući sa tradicijom. „Putujući preko brda i dolina, preskačući potoke i prelazeći zelene reke na samaru malih brdskih konjića, noćivajući po kolibama šumskim, između čijih su brvana noću treperile zvezde u tamnoplavoj noći, a sve mirisalo na borovu smolu - otkrio sam lepotu starih seoskih kuća“, Deroko kao da je slikao, a ne govorio o susretu sa „prastarim oblicima, proizišlim iz načina života“ tvoraca. Dugogodišnje prijateljstvo sa Rastkom Petrovićem prvo je obogatilo, a potom ugrozilo sve češće prisustvo Ivanke Pavlović koju su, kanda, obojica voleli. Jer, Deroko i Pavlovićeva su se venčali 1934, a Petrović „pobegao“ u Ameriku i ostao neoženjen. Sve to je Deroko posredno opisao u knjizi A ondak je jeroplan letijo nad Beogradom, možda i kao vrstu molbe za oproštajem, nužnog za sreću više od pola veka braka sa Ivankom. Bračna harmonija bila mu je podstrek za briljantnu karijeru, započetu 1925. na mestu asistenta-volontera na predmetu Vizantijska i stara srpska arhitektura, na Tehničkom fakultetu. Na divljenje crkvenim zdanjima zgodno se nadovezala očaranost folklornim neimarstvom, pa je postao prvi v. d. upravnika novoosnovanog Instituta za narodnu arhitekturu, a docnije i vanredni profesor na odseku beogradskog Arhitektonskog fakulteta, posvećenom istoj tematici. Baveći se istorijom arhitekture, Deroka je preokupirala zaštita starina, pa je učestvovao u obnovi Đurđevih stupova, Mileševe, Sopoćana i Studenice. Bio je jedan od prvih istraživača arheološkog lokaliteta Caričin grad kod Leskovca, a radio je i na tehničkoj zaštiti nagnutih kula srednjovekovnog Smederevskog grada. Umeo je Deroko da vodi rat i sa savremenim urbanistima, tvrdeći da „smo velike grehe mi ovde u Beogradu počinili, i još ih činimo“. „Šta smo sve staro bez nužde uklonili! I evo, doživeli smo da jedan od najstarijih gradova Evrope, još keltski Singidunum, nema danas, osim tvrđave, skoro nikakvih vidnih svedočanstava svoje duge prošlosti“, ovako je apelovao. „Onoga je Korbizjea trebalo obesiti, još tamo na vreme, dok nije bio zarazio svet svojom idejom o kući kao ‘mašini za spavanje’“, Deroko je znao da bude i drastičan u izražavanju stavova. Bunio se akademik i protiv državnog izdvajanja za objekte u isključivoj službi „parade i prestiža“, umesto da se tim „milijardama grade bolnice“. Pa da „svaki bolesnik dobije svoj krevet a ne da ih ponekad bude po dvoje u jednom“. Zbog toga što je jednog sudiju, namerenog da raskopa temelje crkve svetih Arhangela kod Prizrena da bi našao blago cara Dušana, u štampi nazvao „školovanim maloumnikom“, odgovarao je pred zakonom. I bio osuđen na godinu dana (ćutanja) uslovno. Tek je posle mogao da se usprotivi podizanju brane na Đerdapu i posledičnog uništavanja autentičnosti kulturne baštine. U arhitekturi ga je prevashodno zanimalo ono umetničko, dok je umetnosti prilazio „bez pretenzija da se u slikarstvo ravnopravno meša“. „Prosto sam crtao i slikao iz zadovoljstva, za sebe samog“, kako je naglašavao. Ponekad bi na marginama crteža ispisivao komentare i zapažanja, što je i drugima bilo od značaja u tumačenju prošlosti. „Kako je istraživao i oživljavao folklornu arhitekturu i narodnu primenjenu umetnost, tako se odnosio i prema jeziku, čuvajući starinske, autentične izraze, i izbegavajući poplavu savremenih termina, stranih reči i novog žargona”, objašnjava Jelena Mežinski Milovanović. NJegovi autobiografski tekstovi nas i jezikom i stilom, a ne samo sadržajem, prenose u vreme o kome je pisao, pa možemo da zamislimo modu njegove mladosti: muške kupaće kostime u vidu „poprečno štraftastih trikoa zakopčanih spreda dugmićima, sa kratkim rukavčićima na mišicama, sa nogavicama često do kolena“. I ženske, „od listera ili druge tkane materije, i to iz dva dela, sa donjim delom čije su nogavice do ispod kolena, dok je gore bila široka bluza sa rukavima do lakata i pojasom oko struka“. „Na nogama su obično bile patike ušnirane pertlama, često preko visokih čarapa“, kako je Deroko svedočio. „Negujući jezik, prihvatio je i čuvao način komunikacije i fond reči iz vremena od pre balkanskih ratova, pre i posle Velikog rata, pa je, sigurno svesno, opisujući epohu, koristio i poneki arhaični izraz ili starinsku konstrukciju rečenice, što je istovremeno doprinosilo stvaranju atmosfere koju je opisivao“, kaže dalje Mežinski Milovanović. I sam naziv pomenute memoarske knjige A ondak je jeroplan letijo nad Beogradom je arhaičan, kao i danas modernim govorom ugrožene reči – mangupluk, varoš, da prostite, grdno, mehandžija, diližansa, plehano, bakalnica, domazluk – i mnoge druge „koje daju poseban šarm književno besprekornoj Derokovoj rečenici“, kako ističe autorka izložbe. Deo tog čipkastog vokabulara mogli su da okuse čitaoci dnevnih listova Vreme i Politika, čiji je Deroko bio saradnik, kao i čitaoci više od stotine njegovih naučnih studija i desetak knjiga (najviše u oblasti istorije arhitekture, arheologije i etnologije). Mnogo toga su dobile i generacije njegovih studenata koje je, kako je u šali primećivao, „često zamarao raznim nepotrebnim stvarima“. Oni pak nisu videli ničeg suvišnog u njegovim predavanjima, uvek dupke puneći amfiteatre tokom izlaganja omiljenog profesora. Istovremeno i filozof i praktičar, ostavio nam je zdanje Hrama Svetog Save (zajedno sa Bogdanom Nestorovićem), sukcesivno građeno po njegovom diplomskom projektu. Skroman ili samokritičan, Deroko je tvrdio da „nije bio naročito plodan kao graditelj“, izdvajajući Kapelu vidovdanskih heroja na pravoslavnom groblju u Sarajevu, od ostalih desetak objekata. Donekle i zato što su tu sahranjeni ostaci svih 11 atentatora na austrijskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda, na čelu sa Gavrilom Principom, a delom zbog narodne združenosti u poduhvatu oduživanja hrabrim revolucionarima. I ostali Derokovi projekti mahom su bili vezani za crkveno i sakralno. Bilo je ljudi koji su smatrali da je Deroko bio tradicionalista, na osnovu njegovih interesovanja. „Nisam ja ni zastareo ni reakcionaran“, on bi takve demantovao i tvrdnjom da je za njega od svih umetničkih iskoraka bio „najkorisniji pokret Dada“. Jer, „trebalo je izaći iz učaurenosti i raščistiti sa svim prevaziđenim i nepodesnim“. Deroku je naprosto smetala „opasnost da se sve izvrgne samo u težnju ka neobičnome“, a još gore da sve „ode u pomodarstvo“. Da se ozbiljno bavio slikarstvom, Deroko bi bio nadrealista, priznao je. Od uspomena vrednih sećanja uvek je birao opasne, iako je za njega strašnije bilo da uđe u lift od sve teške drame Solunskog fronta. A obe prilike bile su mu uzbudljivije od izbora za redovnog člana SANU 1961, a potom i člana Odeljenja likovne i muzičke umetnosti pri Srpskoj akademiji nauka i umetnosti (1975), kao i dobijanja brojnih nagrada. Aleksandar Deroko je imao 94 godine kada je preminuo u Beogradu, gde je i rođen, skrasivši se u gradu koji je najviše voleo od svih svetskih što ih je obišao. Kako aktuelna izložba u Galeriji SANU može da prikaže samo delić njegovog stvaralaštva, ova mu institucija priprema veliku retrospektivu u saradnji sa Arhitektonskim fakultetom u Beogradu i brojnim drugim ustanovama. Pa opet će se teško pojasniti fenomenologija njegovog pristupa radu i životu, jer je Deroko bio fenomen sam po sebi.