Zamke preterane centralizacije

Iako pandemija kovida-19 još hara, već se uveliko spekuliše o tome kako će društvo izgledati posle nje. Šokirani saznanjem koliko je malo potrebno da bi njihovi životi bili izbačeni iz koloseka, ljudi će želeti da smanje rizike kojima su izloženi. Prema novom konsenzusu koji se nazire, oni će prednost davati većoj državnoj intervenciji kako bi se, upumpavanjem hiljada milijardi dolara u privredu, stimulisala tražnja, zaštitili radnici, proširio obim zdravstvene zaštite i, naravno, vodila borba protiv klimatskih promena. Ali u svakoj zemlji postoje mnogi nivoi vlasti. Koji bi od njih onda trebalo proširiti? Očigledno je da u SAD samo savezna vlada ima resurse i mandat da donosi odluke na nacionalnom nivou o pitanjima poput zdravstvene zaštite i borbe protiv klimatskih promena. Ali iz ovoga ne proizlazi nužno da bi ovaj nivo vlasti trebalo da postane još veći nego što već jeste. Uostalom, na tom nivou vlasti moguće je usvojiti mere koje će zaštititi neke segmente društva, istovremeno uvećavajući rizike s kojima se suočavaju njegovi drugi delovi. U slučaju kovida-19, neke zemlje su centralizovale odlučivanje o uvođenju i ukidanju restriktivnih mera kojima bi se zaustavilo širenje bolesti, druge su te odluke prepustile nižim nivoima vlasti, a neke, poput Indije, imaju kombinovani pristup. Ono što je postalo očigledno jeste da se ne suočavaju sve zajednice s istim setom problema. U gusto naseljenom NJujorku, striktna ograničenja su verovatno bila jedini način da se ljudi sklone s ulica, dok su ekonomske posledice pandemije takođe verovatno ublažene činjenicom da u tom gradu veliki broj ljudi radi specijalizovane poslove, poput onih u finansijskom sektoru, koje je moguće obavljati na daljinu. Osim toga, čak i otpušteni konobari i hotelski radnici znaju da neće ponovo početi da rade sve dok ljudi ne povrate osećaj da je bezbedno izlaziti u grad. Zabrinutost za stanje zdravlja čini se apsolutno ključnim faktorom. Nasuprot tome, kako je izvestio NJujork tajms, u Farmingtonu, u NJu Meksiku, „malo ko poznaje nekog obolelog od virusa korona, ali skoro svako poznaje nekog ko je zbog kovida-19 ostao bez posla“. Ograničenja koja je uveo demokratski guverner NJu Meksika nisu dobro primljena nigde u zajednici koja je i pre pandemije bila suočena sa ozbiljnim ekonomskim padom. U ovom slučaju, zabrinutost za stanje ekonomije prevagnula je u odnosu na manje brige izazvane zdravstvenom situacijom. Ove razlike ukazuju na negativne strane centralizovanog pristupa, ali i decentralizacija može da bude problematična. Ako različiti regioni ostvaruju različite rezultate u obuzdavanju širenja virusa, da li je putovanje iz jednog u drugi i dalje moguće? Imalo bi smisla da regioni u kojima je situacija povoljnija žele da zabrane dolazak onima iz potencijalnih žarišta epidemije - ili makar od njih zahtevaju da duže provedu u karantinu. Brzi, jeftini i pouzdani sistemi testiranja mogli bi da reše ovaj problem, ali takvi trenutno nisu dostupni. Neki stepen harmonizacije između regiona je stoga dobrodošao, pa i prilikom nabavke medicinske opreme. U odsustvu koordinacije na federalnom nivou, američke savezne države upustile su se u međusobno nadmetanje za nabavku nedovoljnih količina medicinskih zaliha pristiglih iz Kine. U normalna vremena, tržišta bi konkurencijom takva dobra najefikasnije alocirala. Ali, u vanrednoj zdravstvenoj situaciji tržišta znaju loše da se pokažu, usmeravajući dobra u skladu sa platežnom sposobnošću kupca, a ne u skladu sa urgentnošću njihovih potreba; bogate države bi u takvim okolnostima pokupovale sve respiratore i testove, siromašnim zemljama ne ostavljajući ništa, čime bi se znatno smanjila njihova sposobnost da obuzdaju pandemiju. U takvoj situaciji, centralizovane nabavke bi mogle da doprinesu da cene budu niže, što bi potencijalno omogućilo i da alokacija bude u većoj meri utemeljena na principu prioriteta. Ali „mogle“ i „potencijalno“ su ovde operativne reči. Ako centralna vlada ima sumnjive motive ili je prosto nekompetentna, računica se menja. Kao što možemo da vidimo na primeru zemalja poput Brazila, Meksika, Tanzanije i SAD, kada vrh državne vlasti minimizira opasnost, to može da nanese znatnu štetu odgovoru te zemlje na pandemiju. Pored svega drugog u čemu je omanula, brazilska centralna vlada je izgleda imala probleme i da distribuira nabavljene respiratore. U SAD, savezne države na čijem čelu su republikanci navodno su imale lakši pristup centralnim medicinskim zalihama od država koje vode demokrate. A u Indiji je centralna vlada uvela rigidna ograničenja, ne osmislivši prethodno neophodne aranžmane za zbrinjavanje miliona radnika, primoranih da iz gradova u kojima su radili uteknu u svoja sela. Porodice s decom bile su primorane da pešice prelaze na stotine kilometara, a usput su mogli da računaju samo na ljubaznost nepoznatih ljudi i lokalnih vlasti, pritom potencijalno doprinoseći širenju virusa na druge delove zemlje. Decentralizovani sistem donošenja odluka dao bi priliku saveznim državama koje su kasnije obustavile sve aktivnosti (jer su u početku registrovale manji broj obolelih) da izvuku pouke o upravljanju pandemijom od onih država koje su te mere uvele među prvima. S obzirom na to da ekstremne verzije i centralizacije i decentralizacije umeju da budu problematične, koordinirana verzija nekog srednjeg rešenja bi možda najbolje funkcionisala. Savezna vlada mogla bi da uspostavi minimalne standarde za uvođenje i ukidanje ograničenja sa ciljem da se zaustavi širenje bolesti, dok bi donošenje konkretnih odluka bilo prepušteno nižim nivoima vlasti. S tim što je, ako je već neizbežno da se previše ode u jednom ili u drugom smeru, bolje grešiti u korist decentralizacije, sledeći princip supsidijarnosti, koji omogućava da se ovlašćenja delegiraju na najniži mogući administrativni nivo kako bi efikasnost preduzetih mera bila što veća. Postoje važni razlozi zbog kojih treba davati prednost pažljivo sprovođenoj decentralizaciji. Ne samo što se pripadnici manjih političkih entiteta najčešće suočavaju s istim problemima; oni obično iskazuju i veći nivo socijalne i političke solidarnosti, što olakšava njihovo okupljanje oko zajedničkog cilja. Mada politika na lokalnom nivou povremeno ume da podseti na zavadu porodica Hatfild i Mekoj u Kentakiju i Zapadnoj Virdžiniji iz 19. veka (sukob koji je potrajao decenijama i odneo brojne ljudske žrtve na obe strane; u Americi metonimija kojom se označava dugogodišnje ogorčeno rivalstvo, prim.), ona u celini posmatrano manje pati od zastoja i antagonizama kakvi se u današnje vreme mogu videti na centralnom nivou vlasti. A i ljudi imaju veći osećaj učestvovanja u donošenju odluka kada ih donose lokalne vlasti. Ovaj osećaj uključenosti u proces odlučivanja može im pomoći u osmišljavanju mera zahvaljujući kojima bi izvlačili korist od nacionalnih i globalnih tržišta, umesto da im budu prepušteni na milost i nemilost. Ovo je razlog zbog koga bi, dok pripremamo mere kojima bismo pomogli oporavak i jačanje postpandemijskih zdravstvenih, obrazovnih i regulatornih sistema, trebalo da razmislimo i o tome ko će donositi odluke o tome i na kom nivou. Na primer, dobar deo paketa mera za stimulisanje potrošnje kroz izgradnju infrastrukture trebalo bi da ima formu nenamenskih državnih grantova lokalnim zajednicama, koje bi tako dodeljeni novac usmerile u skladu sa potrebama. I mada se o nacionalnim programima borbe protiv klimatskih promena ne može odlučivati na nivou svake pojedinačne zajednice, ti programi makar mogu da odražavaju konsenzus o predviđenim merama od najnižeg nivoa zajednice naviše. Rastući autoritarizam diljem sveta odraz je široko rasprostranjene čežnje za harizmatičnim političkim liderima s kojima bi obični ljudi bili u stanju da se identifikuju. Takvi demagozi koriste podršku javnosti kako bi zaobišli sistem provera i ravnoteže, i zemlje koje vode usmeravaju na pogibeljnu stazu. Dodatno proširenje državnog dosega uz istovremeno ograničavanje rizika od autoritarizma zahteva moćna nezavisna tela koja će istovremeno uživati i podršku javnosti. Konstitucionalno prenošenje većih ovlašćenja na nivo regionalnih i lokalnih vlasti moglo bi da bude pravi put kojim treba krenuti.