Промени језик   Sitemap   Верзија за штампу   20.10.2020. 04:18
 НАСЛОВНА    АРХИВА    НИН ДИЈАЛОГ    САДРЖАЈ      ПРЕТПЛАТА    E-ПРОДАЈА 
 
Уводник
Олуја

Вучићев сан је власт без опозиције као идеална завршница осмогодишњег покоравања Србије. Крај парламентаризма. Крај демократије. И ето њему радости једноумља

Мора да Александар Вучић много потцењује српску јавност, кад одлучује да јој после седнице председништва СНС саопшти како се, на највишем органу странке, расправљало о изгледу будуће Владе Србије. И онда као у психотрилеру подиже пажњу тврдњом да су две опције добиле највећу подршку са по тридесет одсто гласова, док су друге две биле изједначене са по двадесет. И сад тај тобожњи сукоб аргумената морају да решавају највиши органи странке, средином августа, како би се усагласило да ли ће СНС у нову Владу ићи са социјалистима и мањинама, или можда са Александром Шапићем и мањинама, или ће направити широку коалицију са социјалистима, Шапићем и мањинама или ће, коначно, нову Владу састављати само са мањинама. Па и њему је било смешно док је то говорио.

Али, врело је, дуго и досадно ово лето, границе затворене, па што онда политика не би била српско море. У доколици можемо да се забављамо игром погађања, док аналитичари и медији попуњавају празне летње шеме, одгонетајући за коју ли ће се комбинацију одлучити у сусрет председничким и београдским изборима који нас чекају за годину и по дана и важним одлукама у преговорима око Косова. Није њему лако, каже, огромно поверење грађана му је терет на леђима и зато не сме да погреши. Ради њих, а не ради себе. А да је до његових готово нескривених жеља, да се мало не устручава од Европе, брзо бисмо добили и извршну и законодавну власт без опозиције. Била би то идеална завршница осмогодишњег тоталног покоравања Србије. Крај парламентаризма. Крај демократије. Радост једноумља. Једна мисао која нема алтернативе. Једна реч којој се не приговара. Једна одлука која се не доводи у питање. Године марљивог рада уложио је да се то постигне. Да се дехуманизује и криминализује опозиција, да се ућутка, осуди и осрамоти сваки појединац који умисли да је слободан грађанин. А сад би да му тај обећавајући спокој покваре остаци политичких странака које још није почистио у предизборној олуји и појединци који нису схватили какав их прогон чека ако се њихов стручни став или мишљење не уклопе у дневнополитичке потребе или идеолошке афинитете оног који о свему одлучује.

Ко још има дилема нека, на пример, пита историчарку Дубравку Стојановић како изгледа кад те због изреченог става баце политичким, таблоидним и твитер зверима да те данима растржу. Као наук другим „паметњаковићима“, шта ће им се десити ако се усуде да доведу у питање одлуке власти може да послужи и третман Јелисавете Василић, чланице Савета за борбу против корупције, којој је због извештаја о пословању Телекома, цела породица провучена кроз медијско блато. А може и глумац Милан Марић који је, због атмосфере која је направљена у друштву, принуђен да доказује да није издајник зато што је учествовао у Пројекту Ремемберс Сребреница 25. Или докторка Саша Љуштина која је буквално отерана са Клинике за гинекологију и акушерство зато што је потписала отворено писмо лекара Уједињени против ковида, а таблоиди су јој данима процењивали стручни и финансијски профил. Да не говоримо о фактичком прогону невладиних организација и медија који су под истрагом због могућег прања новца и финансирања тероризма као у време раних радикалских радова Александра Вучића.

А шта тек чека Бориса Милошевића, потпредседника хрватске владе и члана Самосталне демократске српске странке који је одлучио да супротно ставовима званичног Београда оде у Книн на обележавање Олује, а потом да се, са представницима хрватске власти, поклони недужним жртвама у Груборима, као знак да можемо после четврт века коначно да изађемо из ратова. Напади на њега долазе из обнове оне трагичне свести из које су потекли крвави конфликти на простору бивше Југославије - да је Србија тамо где живе Срби. Па је по тој логици Вучић председник свим Србима у региону, и требало би да га слушају, као што то раде Милорад Додик или Андрија Мандић.

Александар Вучић је тако на нов начин оживео два кључна појма технологије власти Слободана Милошевића – диференцијацију и хомогенизацију. У току је темељна тријажа неподобних уз помоћ појачане медијске и твитер паравојске а, с друге стране, збијање редова, уз стално мобилисање маса чија је улога да одобравају и аплаудирају. Ако до краја представе, ипак, не буде изненађења.



Весна Малишић


Share on Facebook 

Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар

Приступ за чланове
  Корисничко име
  Лозинка
 
  Запамти ме на овом рачунару
Постаните члан! Региструјте се овде
Изгубили сте Лозинку? Кликните овде
Мисли
bg

Ако је ико присутан у животима људи, онда сам то ја. Знате, свако од вас, свако од нас, има једну хиљадарку, неку новчаницу у џепу са мојим потписом.

Јоргованка Табаковић гувернерка Народне банке Србије

Прочитајте све мисли
bg